Izvor: Blic, 14.Jan.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muzika kao nedopečen biftek
Muzika kao nedopečen biftek
Dilema je tradicionalna, baš kao i njegov koncert u Centru 'Sava', prvog dana nove godine po pravoslavnom kalendaru. Šta pisati o Beograđaninu koji je odavno Njuorčanin, muzičaru od svetskog ugleda, tek oženjenom muškarcu koji za svoju ženu kaže da je najlepša i najbolja na svetu, princu od violine, po rečima kritičara, i, na prvi pogled sasvim običnom – Stefanu Milenkoviću. Jer, sve se naizgled zna, a opet, svaki put, 14. januara, stičem >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << iznova utisak da je toliko normalan a talentovan. Moli da za to iskoristimo konferenciju za štampu, jer bi da vidi film o sebi koji je upravo snimio Miroslav Bata Petrović, a onda da se odmori uoči koncerta.
Stefan Milenković je u međuvremenu dobio svoju klasu na 'Džulijardu' - ima dve učenice i kaže bio bi prsrećan kad bi neko odavde došao kod njega na studije. I dalje je asistent Icaka Perlamana. Mašta da pokrene mini festival za obnovu Beograda na kome bi učestvovali mladi izvođači i kompozitori. (Veruje da bi to bio jedinstven festival na svetu. I pita se da li je to utopija?)Rado bi da 'gostuje' na Fakultetu muzičke umetnosti, ali ga niko ne zove. Drugih želja koje nije ostvario – nema, čak ni iz detinjstva, jer je imao više od drugih... Ne vozi više auto nego motor, hondu 750. O večerašnjem koncertu.
- To je šablon bez šablona. Posvećen je Dvoržaku, jer je ovo njegova godina. Njegov melos je nama blizak, a njegov violinski koncert, moj omiljeni. Karakterističan je po tome što nema jednu temu koju razvija, već mnogo njih pa je kao izvor inspiracije nepresušan. Po smesi gustog i romantičnog zvuka podseća na Bramsa – kao biftek neispečen do kraja. (Bramsov muzičari često nazivaju 'koncetom za violinu protiv orkestra'. Dvoržakova 'Romansa' je pak odraz njegovog talenta za muzičku ljuljašku – spor puls, ali prožima celo delo. Dok ga slušate (ili izvodite, kao da ste u čamcu koji se ljuljuška na blagim talasima… O motivacijama.
- Beograd me uvek stimuliše. Kad bolje razmislim, pa i nema nas mnogo koji smo uspeli u svetu. Jeste, uspeti u svetu podrazumeva borbu, ali ja tako ne razmišljam. Motivacija mora da postoji. Naravno da nemam ništa protiv nastupa sa Ani, mojom suprugom. Ja sam nju prvo upoznao kao violončelistkinju, a potom kao ženu. Ona je sjajan muzičar. Predajem i dalje na 'Džulijardu', imam mnogo časova, ali imao bih vremena i ovde da dođem. Niko me međutim ne zove. A zvali su me da predstavljam 'Džulijard' u Koreji. Da li je ovde lakše organizovati koncert ili master class - ne znam. Možda je reč o interesima!
O Americi i ostalom svetu.
- Ne zaostajemo mi za svetom, nego ne umemo kao drugi. Na 'Džulijardu' je većina predavača iz drugih zemalja, ali Amerikanci imaju smisla za organizaciju... Mislim da bi i ovde kod nas mogla da se daje veća šansa mladima... O nostalgiji...
- Nedostaju mi ćevapčići... Pre neki dan sam sa Ani jeo ćevape na sred Kvinsa. U ćevabdžinici koja se zove 'Sarajevo'. I to je Njujork. Živeti u Njujorku je kao živeti svuda na svetu u isto vreme. Njujorčanin može da bude svako - i sa kineskim naglaskom i sa slovenskim! Nedostaje mi Beograd, tačno je, ali Njujork sada smatram svojim domom, jer sam tamo i tamo je Ani. U početku, i to je tačno, ko god od nas ode u beli svet, ima pojačano nacionalno osećanje. Posle tog prvog talasa, čovek se prilagodi sredini, ali ipak sačuva nešto svoje. Nostalgija je i omča i podsticaj! O surovosti Njujorka...
- Ima mnogo kvalitetnih ljudi i borbe da se dospe do prvog plana. Njujork je surova sredina. Ja jesam tamo bio pozvan, ali bih i ovako i onako otišao da se suočim sa iskušenjima surove sredine. I zadovoljan sam onim što sam postigao. Da, uvek može bolje, ali dobro je... O otuđenosti...
- Na žalost živimo u društvu u kome ljudi odbijaju jedni druge umesto da se povezuju. Zato se stalno vraćam na moju knjigu za sva vremena 'Razgovori s Bogom'. Ona me podseća da smo svi jedno i da smo svi od iste tvari stvoreni. O zloupotrebljavanju...
- Svaki umetnik mora da prihvati da bude zloupotrebljavan. Prvo od svojih roditelja, pa od svoje zemlje, pa od menadžera... Možda bi moja karijera bila mnogo veća da sam se rodio dvadeset godina ranije - u vreme Tita. Ovako, sve sam morao sam, svojim radom i uz podršku majke, jer nije bilo 'zastave' koja bi stajala iza mene! O braku...
- Sa Ani je lako živeti. To je važno, posebno kad se vratim s puta. Uvek mogu da joj kažem: Čuj me kako zvučim i budi kritična. To je veliko olakšanje. Milena Marjanović
