Izvor: Politika, 16.Maj.2015, 22:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muzika „Bitlsa” prkosi ovom vremenu
Devedesete predstavljaju sunovrat svih civilizacijskih vrednosti, ne samo kod nas nego i u svetu, smatra Ivan Ivačković
„Tajni grad može da bude Liverpul, iz kog su ’Bitlsi’, grupa koja me je uvela u rokenrol. Tajni grad može da bude i onaj Beograd osamdesetih, kada je Jugoslavija imala treću rok scenu na svetu. Može to da bude i Zagreb i biće u pravu svako koga naslov knjige ’Pisma iz Tajnog grada’ asocira na grupu ’Haustor’. Tajni grad, najzad, može da bude >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ona najdublja tačka u nama, naša srž koja je često skrivena i predstavlja uporište naše duše. Tu tajnu retko iznosimo pred druge, ali ja sam to u dobroj meri uradio u ovoj knjizi”, ovako svoj poslednji književni poduhvat u razgovoru za naš list opisuje novinar, kritičar i publicista Ivan Ivačković, koji je tokom proteklih tridesetak godina pisao za najznačajnije dnevne listove i nedeljnike, objavivši više od 2.000 tekstova i knjige: „‘Rolingstonsi’: umetnost pobune”, „Obe strane jastuka: priča o Bajagi i instruktorima”, „Madona: priznanja pop pevačice”, „Crvena mapa” i „Kako smo propevali”, za koju je ovenčan nagradom „Desimir Tošić”.
Za Ivačkovića je, kako priznaje, ovoga puta bio izazov da svoje priče donese u formi pisama i dnevničkih beležaka:
– Ova knjiga je i zbirka tekstova koji su uglavnom kratki. Taj „dribling” na malom prostoru nije nimalo lak. Neki od tekstova su objavljivani i u kolumnama koje sam pisao u dva ili tri dnevna lista, što znači da sam morao da se disciplinujem i naučim kako da nešto suvislo kažem u malo reči– kaže Ivačković, kome je muzika opet bila „instrument” da ispriča i neke životne priče:
Naslovnica knjige Foto „Laguna”
– Trudim se da, pišući o njoj, kažem nešto o društvu: o tome gde smo bili, šta nam se desilo, kuda idemo i, najvažnije od svega, šta predajemo u ruke narednoj generaciji. „Pisma iz Tajnog grada” su takvo štivo, s tim što sam pisao o svom odrastanju, sazrevanju i nekim događajima koji su me zauvek i nepovratno uputili ka muzici iodredili mi život. Ovo je vrlo lična knjiga, puna emocija, u rasponu od melanholije do srdžbe.
U knjizi piše i o svojim muzičkim herojima. Iako je Ivačković verovatno najveći obožavalac „Rolingstonsa” u nas, na naslovnici novog dela su, ipak, „Bitlsi”:
– Muzika „Bitlsa”, više nego muzika bilo koje druge grupe, pa čak i „Stonsa”, prkosi groznom vremenu u kojem živimo. Izdržala je propast gramofonske ploče, nestajanje kompakt-diska i slomdiskografske industrije, kao i masovni egzodus muzike na internet, medij koji je formu učinio dostupnu svima, a sadržaj i suštinu banalizovao, svodeći je na najpovršniju zabavu. Muzika „Bitlsa” sa mnogo snage i ponosa opstaje kao podsećanje na to da nije oduvek bilo ovako i kao nada da će, makar u dalekoj budućnosti, biti bolje.
U knjizi Ivačković podseća na najbolje dane popularne muzike, ali i na njen sunovrat. Ako se ograničimo na rokenrol, šezdesete su, za našeg sagovornika, bile zlatno doba muzike:
– Tih godina, rokenrol je bio zvučna kulisa jednog velikog i lepog zanosa koji je nastojao da promeni svet i ovu planetu učini lepšim mestom za život. To je, na primer, duh „Vudstoka”, koji se protezao sve do osamdesetih, kada je održan „Lajv ejd”, humanitarni koncert za gladne ljude u Africi, verovatno najveći koncert ikada napravljen. Devedesetih je, međutim, sve propalo. One predstavljaju sunovrat ne samo u muzici nego u svim civilizacijskim vrednostima, ne samo kod nas nego i u svetu. Svet se devedesetih stropoštao od narednika Pepera do Veslija Klarka– zaključuje Ivan Ivačković.
J. Koprivica
-----------------------------------------
Reakcija publike ohrabruje
Beogradska promocija knjige u izdanju „Lagune” održana je pre nekoliko dana, a Ivačković ističe da su reakcije čitalačke publike izvanredne i da je za „Pisma iz Tajnog grada” dobio najviše komplimenata:
– Raduje me što je poseta promocijama sjajna. U Pančevu je 250 ljudi došlo na promociju, otvorili su dve sale, pošto ljudi nisu mogli da stanu u jednu. U Kikindi su u salu doneli sve stolice koje imaju u biblioteci. U Zrenjaninu se, osim što nije bilo slobodnog sedišta, stajalo sve do ulaznih vrata. U Beogradu je bila puna najveća knjižara. To hrabri i raduje.
