Izvor: Politika, 24.Avg.2012, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Metle ni danas nema
Koncert Zvonka Bogdana na manifestaciji „Mermer i zvuci 2012” obeležili prekidi nevaspitane dečurlije koja su pravila svojevrsni šou ispred Letnje pozornice u Aranđelovcu
Aleja koja vodi do Letnje pozornice u Aranđelovcu nazvana je ove godine po nedavno preminulom Živanu Saramandiću, koji je u ovom gradu proveo detinjstvo i čiji je predak upravo taj deo parka, koji je „zapao za oko” knjazu Milošu, poklonio srpskom vladaru, dobivši za uzvrat dva srebrna pištolja. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Upravo ovaj njegov predak ušao je i u pesmu: „Ide banda – kolo vodi Saramanda”. Obrenovići su ovde sazdali svoju letnju rezidenciju – Staro zdanje, koje je danas postalo zaista ruglo, a nekadašnji ponos grada, sa kristalnim lusterima, obložen je belim venčačkim mermerom koji je ukrasio i Belu kuću u Vašingtonu.
Na Letnjoj pozornici nastupio je Zvonko Bogdan sa svojim tamburašima i sa pesmama koje su kao i one Omara Hajama, persijskog pesnika, astronoma, astrologa, matematičara, fizičara, poznavaoca verskih nauka, lekara i filozofa iz 12. veka, najčešće slavile ljubav i vino, koje je „metafora suštine života i neumitne prolaznosti svega u prirodi, a najpre čoveka...”
I Zvonko Bogdan pevao je o vinu, Dunavu i Panoniji puna dva sata, sa prekidima jedino da opomene nevaspitanu dečurliju koja su sve vreme pravila svojevrsni šou ispred pozornice, a da nikom od roditelja nije palo na um da ih pozove, jer i oni su pevali sa legendom panonske ravnice, darivajući ga aplauzom, ali ne „na otvorenoj sceni” nego na pola stiha, što bi manje vičnog pevača svakako dekoncentrisalo.
I bi me nekako stid; stidom Mihaila Obrenovića, koji je pre gotovo vek i po osećao stid od „bednih udžerica, zapuštenih avlija i nečistih sokaka” – kako je zabeležio u svom „Dnevniku” o ovoj srpskoj varošici, a mene od njenih građana koji zvižde usred pesama, koji su dopustili da njegova velelepna palata usred jednog od najlepših parkovskih prostora sazidana po ugledu na bečke, sa svilenim tapetima, parketom od hrastovine, venecijanskim ogledalima – propadne, da se ruše skulpture od belog mermera i da se po njima šara, pa i te publike koja je došla na koncert da urla sa sve kokicama i konzervama piva. Kao da smo u Guči!
I setih se da ni pre četvrt veka nije bilo bolje, kada su u ovu lepu Bukovičku banju (koja je danas čak izbrisana i iz spiska banja!) na Smotru „Mermer i zvuci” dolazili umetnici iz celog sveta, da je došao tada i folklorni ansambl iz Indije. Nikom nije palo na pamet da binu počisti, a umetnici su igrali bosi. I stali su. Gospođa iz ambasade, iz publike iz prvog reda – prihvatila se metle. Bila je (nenaviknuta na takve poslove) vrlo nespretna... A u publici – pravo veselje! Padoše sočni, narodski komentari, smeh i zabava kakve programi Smotre ne obezbeđuju. A nikom na pamet ne pade da se prihvati metle!
Metle ni danas nema! Nema ni elementarnog vaspitanja! A nema ni mudrog knjaza Miloša da zamahne bičem, kao u Teatru Joakima Vujića, i da (posle ovogodišnjih plesnih ansambala – Erins Fidl, Mambo stars, aranđelovačkih rok bendova) naredi organizatorima i onima koji izdvajaju sredstva za manifestaciju, koji su se svojski potrudili da srozaju umetnički nivo 47. Smotre:
„Ma, dosta te govorancije (i igrarije)! Daj malo (prave) muzike!”
Gordana Krajačić
objavljeno: 25.08.2012.
