Izvor: BalkanRock.com, 02.Nov.2015, 16:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mac DeMarco – Another One (2015)
Mac DeMarco je vrlo interesantna ličnost. Za kratko vreme je uspeo da se probije na mejnstrim pop scenu i trenutno je jedan od vodećih pop izvođača (naravno, ovo se ne odnosi na MTV pop). Nesumnjivo, deo te popularnosti je prisutan zahvaljujući tome što je sjajan glumac i šoumen. Nažalost, ponekad se više pažnje obraća na njegov vizuelni identitet i komično, otkačeno ponašanje nego na muziku, jer je to uvek kontroverzniji aspekt i donosi više poseta na stranice muzičkih portala. >> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com << Ali kako vreme odmiče, sve manje se eksponira, a njegova muzika poprima sve važniju ulogu. Na kraju krajeva, ovaj čovek ne bi ni postao poznat da ne pravi divnu muziku, zar ne?
Kada je njegov zvuk u pitanju, jako je prepoznatljiv. Sonično najviše podseća na vrlo čistu, suvu i staromodnu produkciju 60ih godina, kao što i aranžmani i duh njegovih pesama podsećaju na muziku tih vremena. Ali se Mac ne ograničava samo na taj period, već takođe crpi inspiraciju i iz 80ih, perioda razvoja jangle-popa i indie zvuka koji je u Macovom slučaju, najočitiji u gitarskom aspektu njegove muzike, pa ga to donekle distancira od prastare pop muzike, odnosno, odlučuje o tome da li će biti jedan od mnogih današnjih izvođača koji su se potpuno zarobili u tom vremenu i doslovno se odrekli svega što je progresivno.
Nešto što povećava tu distancu jeste činjenica da mu, polako, albumi mu postaju sve melanholičniji i nekako teži za slušanje. Ta promena se uočila na albumu „Salad Days“, a sada se nastavlja kroz ovo malo izdanje „Another One“ sazdano od kratkih srceparajućih pesama.
Njegovi prethodni albumi doduše i nisu bili duži od pola sata, ali s obzirom da je trajanje ovog izdanje 24 minuta, „mini-album“ je najbolja titula koju je ova skupina pesama mogla da dobije. Izdavanje mini-albuma je bio vrlo pametan potez i to iz nekoliko razloga:
Ali razlog zbog kojeg se DeMarco odlučio baš na izdavanje mini-albuma ostaje na slušaocima da rastumače. Možda je jednostavno imao tih 8 pesama i činilo mu se da bi bile idealne za jedno takvo izdanje. Možda je hteo jednostavno da zasiti „željnu“ publiku jednim malešnim izdanjem do sledećeg „full length“ albuma, a nije imao dovoljno materijala za ceo album. Možda se na ovaj način oprašta od ljubavne tematike u tekstovima i u budućnosti će se više okrenuti egzistencijalističkim tegobama i nihilizmu.
Iako se ova poslednja promena verovatno neće odigrati, jer su ljubavne pesme nešto što mu jednostavno leži i za čije pisanje je razvio veštinu na svojih prethodnih tri izdanja, a sada je ponovo demonstrirao i na četvrtom, izvesne promene postoje u zvuku. Na albumu „Salad Days“ smo po prvi put imali priliku da čujemo kako Mac meša svoju uobičajenu gitarsku formulu sa milozvučnim i melodičnim analognim sintisajzerima, koji količinski nisu nadvladali ni nad jednim instrumentom, ali su otvorili potpuno novu dimenziju u njegovoj muzici, pogotovo u pesmama „Chamber of Reflection“ i „Passing Out Pieces“. Šta sad možemo da čujemo?
U nekom neobičnom maniru možemo krenuti od poslednje pesme na novom izdanju, „My House by the Water“, koja je više poput skice poznatog elektronskog dua Boards of Canada nego standardnog DeMarcovog hita. Bez ikakvih perkusija i ritmova, pesma je sačinjena iz tonova koje analogni sintisajzer razlaže, kombinovanih sa zvukom žuborenja vode (što nije nešto što se ne bi moglo predvideti na osnovu naziva pesme). Samo ova poslednja pesma je posebno interesantna jer nije uobičajena za DeMarca i možda nam nagoveštava neke značajnije promene u njegovoj muzici.
Ostatak pesama na albumu se nadovezuje na „Salad Days“, aranžmanski, tematski i zvučno. Standardni strofa-refren aranžmani, melodične gitare, familijaran glas koji do sada možda nije zvučao prirodnije i melodije koje slušaocu konstantno drže pažnju. Možda bi ovakav opis čitaocu koji nije upoznat sa radom ovog čoveka ostavio utisak da u ovoj muzici nema ništa posebno jer nije navedena nijedna karakteristika koja bi mogla da ga zainteresuje za baš ovaj album više nego za 500 drugih koji su opisivani na isti način. Verovatno bi se još više razočarao kada bi mu još neko rekao da DeMarcova muzika i sadrži neke vrlo stare i ofucane klišee, ali kada bi čuo muziku shvatio bi zašto se ona ipak nekako izdvaja. Mac jednostavno ima dovoljno harizme i sposobnosti da tim klišeima barata i manipuliše na takav način da slušaocu ne smetaju, čak često bude neki nostalgičan osećaj. Samo pustite istoimenu „Another One“ ili „A Heart Like Hers“ i sasvim je moguće da će vas zaliti čudan talas emocija kome se nećete odupreti kada budete čuli njihove tople i tužne refrene. Upravo u tome i jeste jedna od glavnih odlika kod Macove muzike. Ko bi se uopšte odupirao emocijama?
Uzimajući u obzir treću stavku gorepomenutih prednosti izdavanja mini-albuma, ovom albumu se ne može dati naročito visoka ocena jer bi bilo nepravedno prema odličnim dužim izdanjima. Doduše, album je skoro ceo prilično dobar (izuzev ‚‚Just to Put Me Down” koja se ne izdvaja ni po čemu izuzev njegovom urnebesnim vokalima na kraju pesme i „I’ve Been Waiting for Her“ koja zvuči kao neka DeMarcova pop parodija pesme „Takin’ Care of Business“ Bachman-Turner Overdrivea) i uspeo je da zaintrigira fanove blagim promenama. Ne velikim, ali dovoljnim da ovaj čovek održi svoju relevantnost na pop sceni. Sada ostaje da dočekamo njegov sledeći album i vidimo da li se Mac zaista menja ili samo poigrava sa fanovima, što uopšte ne bi bilo čudno. Očekivanja za „Another One“ možda nisu bila velika, ali će zasigurno biti veća kada DeMarco bude najavio svoj sledeći „album“.
Spisak pesama:
1. The Way You’d Love Her
2. Another One
3. No Other Heart
4. Just to Put Me Down
5. A Heart Like Hers
6. I’ve Been Waiting for Her
7. Without Me
8. My House by the Water
.jpg)
