Izvor: Politika, 31.Jan.2011, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ludi flautista na jednoj nozi
Jan Anderson je istinski zagovornik shvatanja da muzika, obogaćena vrhunskim scenskim dešavanjem, ne gubi ni delić od sopstvene poruke
Kada se među posvećenim rokerima pomene naziv – „ludi flautista“, nema mesta spekulacijama: reč je obavezno o Janu Andersonu(Ian Anderson), frontmenu, pevaču, samoukom flautisti, gitaristi, gajdašu britanske grupe „Džetro tal“ („Jethro Tull“), jednoj od najatraktivnijih pojava u istoriji roka.
Anderson je istinski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zagovornik shvatanja da muzika, obogaćena vrhunskim scenskim dešavanjem, ne gubi ni delić od sopstvene poruke. Da „slepo“ slušanje muzike uz gramofon i „živo“ posmatranje njenog scenskog prikaza mogu jednako da pokrenu osećanja, pa čak i da se međusobno dopunjuju. I sve to on uspešno dokazuje već – pune 44 godine!
Anderson je uvek bio majstor za muzičke slike, za upečatljive stihove:
„Sedi na klupi u parku i posmatra devojčice. Njegove namere su odvratne.
Iz nosa mu cure sline, a masne prste otire o zaprljane rite.
Pokušava da se ogreje na zubatom suncu gledajući ukrašene gaćice dok, kao mrtva patka, pljuje ostatke sopstvene loše sreće...”
Tako stihotvorac u kompoziciji „Akvalang” („Aqualung”) – u ovom slučaju reč je o zajedničkom radu Andersona i njegove tadašnje supruge Dženi Frenks – slika žalosnu sudbinu ostarelog beskućnika pedofila.
Originalni snimak „Akvalanga“ traje punih šest minuta i 34 sekunde. S obzirom na činjenicu da je prilikom njegovog stvaranja Anderson sigurno imao na umu i koncertnu prezentaciju, to se i ne mora smatrati predugim. Uz to kompozicija, prema kritičarima, obiluje harmonijama koje su je svrstale u – legendarna dela rok muzike. Naime, prvih šest tonova „Akvalanga“ jasno ukazuju na prožetost autorovog pristupa ovom delu „Petom simfonijom“ Ludviga van Betovena.
Detalj koji takođe izdvaja „Akvalang“ iz mnoštva ostalih vrhunskih rok ostvarenja je solo deonica gitariste Martina Barea. Po mnogima to je bio najzvezdaniji trenutak u sviračkom opusu ovog muzičara. Sam Bare priča: „Jedina stvar koje se sećam tokom snimanja tog sola je da su u isto vreme u studiju pored nas snimali ’Led Cepelin’. U jednom trenutku, dok sam svirao, iznenada se u snimateljskoj kabini pojavio Džimi Pejdž i mahnuo mi rukom. Uopšte ne znam kako se desilo da sam nastavio svirku, bez prekidanja“. Isplatilo se.
Početkom sedamdesetih godina prošlog veka „Džetro tal” su se izdigli do svetski originalne, koncertne atrakcije. Predvodnik je, naravno, bio Jan Anderson. Njegovo ponašanje na sceni po svemu je ličilo na ludoriju. Sav zarastao u riđu bradu i kosu, odeven kao odrpanac, leteo je od jednog do drugog muzičara, a glavna atrakcija bilo mu je sviranje flaute – na jednoj nozi. Ni ostali članovi benda (a kroz grupu je, uz Andersona i Barea, prošlo više od 20 različitih muzičara) nisu mnogo odstupali od ove šašave kostimografije. Izuzetak je bio tek Martin Bare koji se uvek držao ozbiljno i smireno dok su oko njega skakali i bečili se ostali članovi družine „Džetro tal”.
Kako izgleda zabava kada je prirede Anderson i kompanjoni mogla je da se uveri i publika u Beogradu. Naime, 1975, kada su dosegli vrhunac slave, „Džetro tal“ su gostovali u našem gradu, u hali „Pionir“, a ono što su nam tada pružili teško da je iko od posetilaca do danas zaboravio. Bila je to prava fešta muzike, boja, pokreta... šašavosti.
Poslednji put su u Beogradu svirali u „Sava centru“, krajem maja 2004. Kako izgleda, Anderson i kompanija nemaju nameru da se penzionišu. Treba se nadati da ćemo ih videti još koji put.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 31.01.2011
