Izvor: Politika, 08.Mar.2010, 23:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kvin: „Boemska rapsodija”
„Boemska rapsodija” je više od vrhunske rok kompozicije. Reč je, u pravom smislu, o muzičkoj i tehnološkoj bravuri, koja je u znatnoj meri promenila pristup studijskom radu i snimanju muzike uopšte. Autor „Rapsodije” je Fredi Merkjuri, prerano preminuli nezaboravni pevač grupe „Kvin”, ali pošto je rokenrol, pre svega, oblik komunikacije među ljudima, tako je i ova kompozicija zahtevala pun doprinos i ostalih članova benda – gitariste Brajana Meja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << basiste Džona Dikona i bubnjara Rodžera Tejlora. Svi oni, sem kao izvrsni muzičari, morali su da se dokažu i kao – pevači.
Već smo pisali o tome kako je grupa „Mudi bluz”, zahvaljujući tehnološkom napretku i želji kompanije „Deram” da promoviše svoj novi sistema stereo snimanja, uspela da ostvari veliko delo: „Noći u belom satenu”. Nešto slično, koju godinu kasnije, desilo se i grupi „Kvin” sa „Rapsodijom”. U oba slučaja uspeh je bio potpun.
Kako kazuje priča, Fredi Merkjuri je veći deo „Boemske rapsodije” napisao u svom domu, na zapadu Londona. Producent Rej Tomas Bejker seća se kako je Merkjuri jednom pred njim na klaviru svirao uvodni deo kao baladu. „Odsvirao je taj deo a onda je ustao i rekao: ’Odavde počinje operski deo’. Posle toga otišli smo na ručak”. Brajan Mej svedoči da je ceo bend bio zaintrigiran nacrtom Merkjurijeve melodije. Veći deo „Rapsodije” kreiran je u studiju, ali je, prema Meju, sve definitivno prethodno uobličeno u Fredijevoj glavi.
Prema priči samog Merkjurija (koji je i autor teksta), ali i ostalih članova grupe, kompozicija predstavlja skup ličnih fantazija, mada u dublje objašnjenje njenog značenja niko nije želeo da ide. „Ljudi bi, jednostavno, trebalo da je slušaju, razmišljaju o njoj i tek onda stvore neku svoju predstavu o tome šta im ona govori”, objasnio je jednom prilikom Merkjuri.
„Boemska rapsodija” je snimana duže od tri nedelje u čak šest različitih londonskih studija. U to vreme još se snimalo na, takozvanim, analognim magnetofonima sa trakom i sa, za tada zavidnih, 24 kanala. Da bi se realizovala u svom punom sjaju trebalo je sinhronizovati čak tri takva magnetofona, a to nije bio nimalo lak posao. Najdelikatniji deo svakako je bilo snimanje vokala što je trajalo po deset do dvanaest sati dnevno. Urađeno je ukupno 180 nasnimavanja čime je od glasova Merkjurija, Meja i Tejlora stvoren najgrandiozniji mogući hor.
Sama kompozicija se sastoji iz šest delova: uvoda, balade, gitarskog sola, „opere”, roka i zaključka. Koliko je sve komplikovano i složeno najbolje govori činjenica da cela „Rapsodija” nikada nije mogla da bude izvedena uživo, već su pojedini snimljeni delovi na koncertima reprodukovani sa magnetofonske trake.
Iako traje čak 5,55 minuta, „Boemska rapsodija”, i pored sporadičnih pokušaja, nikada nije doživela da je, zarad bolje prodaje i veće slušanosti na radiju, skraćuju. Bilo je jasno da je reč o potpuno zaokruženoj i definisanoj celini. Sem toga, zbog izuzetne kompleksnosti, retko ko drugi je mogao da je stavi na svoj repertoar. Učinili su to jednom prilikom Elton Džon i Aksel Rouz (pevač grupe „Gans en Rouziz”). Ali to je bilo davne 1992. na londonskom Vembliju, na „Koncertu za život” posvećenom, prerano preminulom Frediju Merkjuriju.
Slobodan Samardžija
[objavljeno: 09/03/2010]
