Izvor: Politika, 21.Dec.2012, 23:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kad si javna ličnost, svi te „gule”

Ne zaboravite da je „Kazalište” još na prvom albumu opisalo sve što se danas dešava

Nekada rodonačelnici „novog talasa”, a danas jedan od najpopularnijih hrvatskih pop-rok bendova, „Prljavo kazalište” nastupiće večeras u Kombank areni. Bend, nastao daleke 1977. u zagrebačkom predgrađu Dubrava, koji iza sebe ima 18 albuma, u Beograd dolazi posle 26 godina. Frontmen i osnivač benda Jasenko Houra i danas se vrlo dobro seća poslednjeg koncerta u Beogradu 1986, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kada je „bacao gitaru po plafonu”, a na pitanje zašto nisu dolazili u srpsku prestonicu tako dugo, objašnjava:

– Bila su turbulentna vremena, ne samo na ovom području, već i unutar benda. A posle 2000. počeli su pregovori između našeg menadžmenta i srpskih promotora, ali svaki put se nešto izjalovilo...

Dok vas je majka podržavala da se bavite muzikom, otac vas je stavio pred „svršen čin” – škola ili muzika. Ipak, muzika je pobedila?

Tada sam stvarno bio na prekretnici: da li da nastavim studije novinarstva, ili da se posvetim muzici, iako para od toga još uvek nije bilo. Otac mi je rekao da ako želim da sviram, kasa je zaključana! Bio je krajnje pragmatičan, i zbog toga sam zahvalan. Morao sam više da grabim i na prvi intervju, posle koncerta u Novom Sadu, pristali smo pod uslovom da nam kupe sendviče i pivo. Nismo imali ni za to, i spavali smo na autobuskoj stanici. Ali, to nas je očvrsnulo.

Šta je prevagnulo da bend umesto „Zarazne bolesti” nazovete „Prljavo kazalište” po Alanu Fordu?

Naš mali „parlamentarni sustav” (pet balavaca) rešio je da demokratski izabere ime i svi smo glasali. „Kazalište” je tesno pobedilo sa 3:2. Ni danas ne znam kako je ko glasao. Ne bih imao ništa ni protiv drugog imena, ali ne znam kako bih opravdao to da u ovim godinama sviram u „Zaraznim bolestima” (smeh).

Nedavno je objavljen vaš novi album „Možda dogodine”, na kome preovlađuju socijalne teme, a gostuje i vaš nekadašnji pevač Davorin Bogović?

Okrenuo sam se i sebi, i nekim introvertnim pričama koje mi se vrte po glavi, ali nemoguće je da ne vidim ono što se dešava napolju. Ne zaboravite da je „Kazalište” još na prvom albumu opisalo sve što se danas dešava. A Davorin i ja smo s godinama postali prijatelji, kumovi, rod…Život nam se isprepletao. Znamo se još iz škole, i imamo vezu koja ne može tako lako da se prekine.

Posle 35 godina bavljenja muzikom imate samo 12 meseci staža i nije vam priznat status umetnika?

I ja se pitam kako je to moguće, ali ne želim više o tome da razmišljam, niti da lamentiram. Možda neko misli da smo mi specijalno važni, ali nismo! Kad sam miljenik svih, kako je moguće da imam godinu dana staža?

Pa, kako ćete da ostvarite pravo na penziju?

Snaći ću se nekako, ima dosta boca kod mene u kraju, pa sad kad uđemo u EU biće mi lakše da ih nosim negde gde ću dobiti bolju cenu… (smeh) A i mene bi bio strah od penzije, jer kako bih s njom preživeo?

Sve vreme pred koncert u Beogradu javljaju se negativni komentari, pominje se vaša pesma „Ruža Hrvatska”, vaše prijateljstvo sa Ivom Pukanićem…

Ne čitam komentare, jer javna sam ličnost, i normalno je da me „gule”. Da ostavimo „Ružu” po strani, ne znam zašto bi se pričalo o Pukaniću… Nedavno je bilo četiri godine od smrti mog kuma. Mi smo školski drugari i nikad nismo razgovarali o „teškim temama”. Znalo se – utorkom kartamo „belu” ili idemo u restoran da jedemo pohovanu piletinu i tračarimo o zajedničkim školskim prijateljima… Najteže mi pada tragedija jedne porodice, jer je moje kumče ostalo bez roditelja. Srećan sam kad mogu da joj kažem – ’ajmo na kafu ili da kupimo patike...

-----------------------------------------------

Stručnjak za umetnine

Veliki ste poznavalac umetnosti i u Švajcarskoj imate firmu za posredovanje u proceni umetnina. Otkud ta ljubav?

Nasledio sam je od majke, koja je završila istoriju umetnosti, a kasnije me je mentor dr Žarko Dolinar izbrusio. Ne radimo sa slikarima, već ako neko traži ili nudi Šagala, onda smo tu mi da obavimo ceo posao. Kolekcionar nisam. Kad se pojavi neka slika, ne smem da je gledam dugo, jer se teško rastajem od nje. Ne govorim o novčanoj, već o emotivnoj vrednosti. Evo, dokazivanje jedne slike traje tačno osam godina i sad čekamo poslednju potvrdu – da li je Van Gogova. Kako god da se završi bitka, biće mi teško da se rastanem od te slike.

Jelena Koprivica

objavljeno: 22.12.2012.

Nastavak na Politika...

Press: Koncert "Prljavog kazališta" večeras u Kombank areni