Izvor: Politika, 24.Mar.2013, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Ju tu” u paklu Belfasta
Od početka rada, jedna od najpopularnijih severnoirskih rok grupa odlikovala se specifičnim zvukom i karakterističnim Bonovim pevanjem
Sve ono što se tokom druge polovine 20. veka dešavalo u Belfastu, prestonici Severne Irske, jedna je od često korišćenih tema u rok muzici. Ne bez razloga. Ulice ovoga grada, čiji naziv bi mogao da se prevede i kao: „Usta (zaliv) peščane obale”, prečesto su bile poprište obračuna među religijski suprotstavljenim grupama – katolika >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i protestanata. Ili, kako su neki voleli da tumače: između „lojalista” i „republikanaca”, „nacionalista” i „unionista”...
Prirodno, svoje viđenje drame u Belfastu izneo je i Bono, pevač, kompozitor i vođa jedne od najpopularnijih severnoirskih rok grupa – „Ju tu” (U2).
Iracionalna mržnja, koja se u Belfastu nakupila u ogromnoj količini, nemogućnost da se slobodno kreće ulicama, učestali bombaški napadi, pogibije usred dana, naveli su ga da za album „The Joshua Tree” napiše pesmu „Tamo gde ulice nemaju imena” (Where the Streets Have No Name).
Upravo tu nemoć da se odvoji od surove svakodnevice verskog, pa i etničkog rata, kao i saznanje da ostanak u njemu čini da ljudi vremenom gube osećaj šta im se zaista dešava, da počinju da „rđaju”, suština je Bonove pesme. Ta spoznaja nemoći da se pomogne samom sebi i svojim najbližima, kod Bona je dodatno produbljena činjenicom da se on, zajedno sa suprugom, u mnogo navrata priključivao najrazličitijim humanitarnim akcijama, ali daleko od sopstvene domovine.
Kako je svojevremeno objasnio, Bono je inspiraciju za ovu kompoziciju našao u činjenici da je već prema izgledu svake ulice u Belfastu moguće zaključiti kojeg su verskog opredeljenja i kakvog materijalnog stanja njeni žitelji. Kao i šta je moguće očekivati ako se neoprezno zađe u neku od njih.
„Momak (iz pesme) prepoznaje te kontraste i razmišlja o svetu u kojem nema takvih podela, o mestu u kojem ulice nemaju svoja imena. Za mene, to je mesto na kojem bi trebalo održati veliki rok koncert: mesto na kojem bi svi bili zajedno... Možda je to i u osnovi sna svake umetnosti, da se sruše barijere i razlike među ljudima i dostignu stvari koje su nam svima zajedničke i najvažnije”, govorio je Bono.
„Ju tu” je osnovana 1976, u irskom gradu Dablinu. Lari Malen, tada četrnaestogodišnji bubnjar, na školsku oglasnu tablu je okačio poziv zainteresovanima za svirku u bendu koji je nameravao da formira. Javilo mu se šest drugara, ali posle nekoliko proba i dogovora o repertoaru, grupa se svela na pet imena: Pol Juson – Bono, kao pevač, gitarista Dejvid Evans – Edž, njegov brat Dik kao drugi gitarista i Adam Klejton na basu i Malen.
Bilo je to vreme kada su svetskom scenom vladale pank grupe poput „Džem”, „Kleš”, Seks pistols”. Ovo je i novoosnovani bend, prirodno, uvuklo u slične muzičke vode. U skladu sa time, i u traganju za nazivom koji će na najbolji način objasniti ono što rade i čemu teže, Bono i drugari su se zadržali na imenu – „Ju tu”, kao jednostavnom odgovoru na svaku neprimerenu opasku.
Da su na pravom putu, uverili su se već na Dan Svetog Patrika 1978, kada su učestvujući u jednom programu osvojili 500 funti i dobili mogućnost da naprave prve prave studijske snimke. Sve potom zabeleženo je u rok almanasima.
Od početka su se odlikovali specifičnim zvukom i karakterističnim Bonovim pevanjem. Takođe, sa svakim novim albumom promene u stilu bile su uočljive, i davale njihovoj muzici dodatnu autentičnost.
Prodali su više od 150 miliona ploča čime su postali jedna od najprofitabilnijih rok grupa. Ugledni časopis „Rolingstoun” stavio ih je na 22. mesto svoje liste „100 najvećih umetnika svih vremena”.
----------------------------------------------
Tamo gde ulice nemaju imena
Hoću da bežim
Hoću da se sakrijem
Hoću da rušim zidove
Koji me sputavaju
Hoću da izađem
I dodirnem plamen
Tamo gde ulice nemaju imena
Hoću da osećam
Sunce na mom licu
Vidim kako nestaju oblaci
Bez traga
Hoću da se sklonim od otrovne kiše
Tamo gde ulice nemaju imena
Tamo gde ulice nemaju imena
Mi i dalje gradimo
I spaljujemo ljubav
A kada odem tamo
Idem sa tobom
Jedino tako mogu
Grad je poplavljen
A našu ljubav izjeda rđa
Vetar nas udara i raznosi
Izgaženi u prašini
Pokazaću ti meso
Visoko na pustoj ravni
Gde ulice nemaju imena
Tamo gde ulice nemaju imena
Mi i dalje gradimo
I spaljujemo ljubav
A kada odem tamo
Idem sa tobom
Jedino tako mogu
Naša ljubav se pretvara u rđu
Vetar nas udara i raznosi
Oduvane vetrom
A ja vidim našu ljubav
Vidim je kako se pretvara u rđu
Vetar nas udara i raznosi…
Slobodan Samardžija
objavljeno: 25.03.2013.
