Izvor: BalkanRock.com, 13.Jun.2017, 13:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gospodari pesme: Još jedan vojnik na putu za nigde, Damien Rice
Leonard Koen, Džoni Keš, Bob Dilan, Nik Kejv… Možda se pitate šta ovako relativno nepoznato (u poređenju sa pomenutim muzičarima) i mlado ime traži među ovim velikanima poezije u muzici, ali ovaj irski kantautor je više nego zaslužio svoje mesto među zvezdama neverovatnom autorskom promišljenošću, sklonošću ka introspekciji i hrabrošću da otpeva reči kojima naizgled nije mesto u pesmama.
Kada pogledamo celokupnu muzičku istoriju, možemo lako pretpostaviti da su svi >> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com << veliki tekstopisci već rođeni i umrli, ili su bar doživeli svoj zenit, a da su sve velike pesme napisane pre nekoliko decenija. Stare generacije koje su ih slušale u mladosti uvek se vraćaju na njih. Mlade generacije ih otkrivaju žaleći se da u njihovo vreme nema toliko dobrih autora. Kao jednoj od ovih drugih, bilo mi je neverovatno drago da otkrijem autora kao što je Demijen Rajs. On je zaista predstavnik generacije čiji se muzički i autorski DNK može pratiti sve do Leonarda Koena, Toma Vejtsa, Džefa Baklija i Radioheada.
Rođen 1973. u Dablinu, Rajs je već sa 26 godina napustio Irsku, preselio se u Italiju, a zatim proputovao Evropu. To iskustvo bilo je važno za njegov kreativni razvoj. Početkom 2002. godine, kada su se već sve kockice sklopile izdao je svoj debi album „O“. Već tu su se mogli videti njegovi muzički potpisi: akustična, nenapadna, ali svakako emocijama prožeta muzika u službi melanholičnog, introspektivnog i toliko jednostavno iskrenog da je fizički bolan teksta.
Iako je „The Blower’s Daughter“ bila najveći hit na albumu zbog pojavljivanja u filmu „Closer“ (2004), možda najupečatljiviju kompoziciju predstavlja ona koja se ni po čemu ne nameće. Kada se pročita „Cheers Darlin’“ bez muzike i znanja da je to uopšte pesma, stiče se utisak da je to nešto što bi svako rekao bivšem ljubavniku koji odlazi sa nekim drugim. Prepuna kajanja, pasivnog besa i pomirljivosti, „Cheers Darlin’“ je himna izgubljenih ljubavi, ali i neuništive srceparajuće nade.
„Cheers darlin’
Here’s to you and your lover boy
Cheers darlin’
I got years to wait around for you
Cheers darlin’
I’ve got your wedding bells in my ear
Cheers darlin’
You give me three cigarettes to smoke my tears away…“
(“Cheers Darlin'”, O, 2002.)
U pesmi „Older Chests“ primarnu temu ljubavi zamenjuje promena i to u svakom svom obličju – od starenja, preko urbanističkog razvoja pa sve do urušavanja čitavog sistema vrednosti pred izazovima modernog sveta koji akcenat, umesto na dušu i znanje, stavlja na sve ono što je materijalističko, užurbano i prolazno.
„Older gents sit on the fence
With their cap in hand
Looking grand
They watch their city change
Children scream, or so it seems,
Louder than before“
Postoje tumačenja da je pravo značenje ove pesme u stvari depresija koja počinje polako sa „pukotinama“ koje se kasnije šire da bi na kraju potpuno preuzele kontrolu.
„Older chests reveal themselves
Like a crack in a wall
Starting small, and grow in time
And we always seem to need the help
Of someone else
To mend that shelf“
(“Older Chests”, O, 2002.)
Naredni album „B-Sides“ objavljen je 2004. godine, i sadržao je kompozicije koje su se već pojavile na prvom albumu samo u drugom izdanju (uživo, akustične, demo verzije…). Tri sasvim nove numere bile su „Woman Like a Man“, „Lonelily“ i „The Professor & La Fille Danse“ koja nas vodi u kontradiktorni svet veza i emocija. Nerazumljiva, haotična, ali u isto vreme jasna na emotivnom umesto razumskom nivou, jer nam i sam Rajs u njoj govori “Loving is good if it’s not understood…”.
Dve godine kasnije objavljen je album „9“ i naveo nas da se zapitamo kako je moguće da jedan autor ima toliko neiscrpnu inspiraciju da konstantno stvara emotivno razarajuće numere koje nas iznova rastavljaju i sastavljaju. Kako je moguće da ostane ceo nakon pisanja takvih stvari kada se mi kao slušaoci raspadnemo na milion parčića i u isto vreme smo delom nerođene bebe, delom deca, delom ljubavnici, delom grešnici, delom sveci, delom starci i delom prah koji nestaje? Opet, najpopularnija pesma sa albuma „9 Crimes“ nije bila ni izbliza upečatljiva koliko ona koja se sakrila među poslednjim numerama. „Accidental Babies“ je bez ikakve konkurencije jedna od najtužnijih i najiskrenijih ljubavnih pesama koje sam čula. Pretpostavlja se da je pesma vezana za Rajsov raskid sa dugogodišnjom partnerkom Lisom Hanigan, sa kojom je i sarađivao na prethodnim albumima. Kompozicija je nabijena osećajem gubitka, kajanja, nedostajanja, ali u isto vreme naglašava seksualnost i fizičku privlačnost, besramno opisujući savršeno ukomponovan odnos dva tela.
„Well I know I make you cry
And I know sometimes you wanna die
But do you really feel alive without me?
If so, be free
If not, leave him for me
Before one of us has accidental babies
For we are in love
Do you come
Together ever with him?
Is he dark enough?
Enough to see your light?
Do you brush your teeth before you kiss?
Do you miss my smell?
And is he bold enough to take you on?
Do you feel like you belong?
And does he drive you wild?
Or just mildly free?“
(“Accidental Babies”, 9, 2006.)
Malo drugačija po ritmu i emociji „Rootless Tree“ nije ništa manje impresivna, a sa druge strane je možda čak i jednostavnije sa njom se povezati. Iako, čini se, numera počinje u romantičnom duhu, polako prerasta u bes i mržnju i odatle tone u bespomoćnost iz koje je nemoguće samostalno pobeći.
„Fuck you, fuck you, fuck you
And all we’ve been through
I said leave it, leave it, leave it
It’s nothing to you
And if you hate me, hate me
Hate me and hate me so good
That you just let me out
Let me out, let me out?
Of this hell when you’re around“
(“Rootless Tree”, 9, 2006.)
Posle albuma „9“ Rajs je napravio autorsku pauzu. Snimio je tri albuma, ali su dva predstavljala izvođenje njegovih pesama uživo, dok je treći sadržao nekoliko obrada, uključujući i „Creep“ od Radioheada i „Hallelujah“ od Leonarda Koena. Napokon, osam godina posle poslednjeg albuma za koji je pisao autorske pesme zbog kojih ga toliko volimo, Rajs se vratio sa albumom „My Favorite Faded Fantasy“ i ponovo nas uveo u njegov magični svet isprepletenih osećanja i poezije svojstvene pesnicima romatičarima koja nas motiviše da pogledamo duboko u sebe i istovremeno zaplačemo i smejemo se zbog onoga što otkrijemo.
„It Takes a Lot to Know a Man“ se izdvaja po tome što je manje lična od onog što smo navikli da čujemo od Rajsa. Ipak, uprkos tome što veći deo pesme predstavlja promišljanja bez obzira na ličnost autora koji se naizgled obraća svima i nikome, pred kraj vraća se svojim „korenima“, i obraća se direktno jednoj osobi u jednoj određenoj situaciji („What are you so afraid to lose? What is it you’re thinking that will happen if you do?“).
„It takes a lot to know a man
It takes a lot to understand
The warrior, the sage
The little boy in rage
It takes a lot to know a woman
A lot to understand what’s humming
The honey-bee, the stings
The little girl with wings“
(“It Takes a Lot to Know a Man”, My Favorite Faded Fantasy, 2014.)
Još jedna upečatljiva numera je svakako „The Greatest Bastard“, u kojoj Rajs pokazuje koliko je različit od svih autora koji trenutno rade i stvaraju. Kod koga biste drugog još mogli da čujete stih poput „I helped you open out your wings, your legs, and many other things. Didn’t I?“, a da ne pomislite da je zaista besramno i najveće kopile koje ste ikad upoznali?
Čak i da ne znate ništa o ovom muzičaru, iz njegovih tekstova mogli biste da shvatite da je Rajs kompleksan čovek koji u savršenoj harmoniji spaja energiju i buntovništvo mladosti i mudrost i promišljenost zrelosti. Iako se nekad čini da je shvatio misteriju života i došao do spoznaje za kojom svi tragamo, istina je da se Rajs neizostavno svakom pesmom vraća na neka osnovna pitanja kao što su „Šta znači biti čovek“, „Šta je ljubav“ i „Da li mi kontrolišemo promene ili promene kontrolišu nas“…
Važno je dati upozorenje da pesme Demijena Rajsa nisu nešto što se sluša svaki dan ili u prekomernim dozama, osim ako ne želite da dođe do nuspojava bolne trezvenosti, vrtoglave introspekcije i bezizlazne melanholije. „O indikacijama, merama opreza, i neželjenim reakcijama na muziku posavetujte se sa vašim psihijatrom ili farmaceutom“ je sasvim realan savet. Njegova muzika je nešto što se sluša u samoći, sa spuštenim roletnama i pogašenim svetlima. Njegove pesme ne obećavaju radost, sunce i srećan kraj. Umesto toga, on nas vodi u najmračnije predele naše duše koje smo želeli da zaboravimo i povlači nas u vreme kada smo bili ranjeni, nesrećni i bespomoćni. Pustićemo njegove albume kada nam je potrebno da se neko saoseća sa našim slomljenim srcem, kada smo besni, razočarani i ne možemo (i ne želimo) da zaustavimo suze.
To je Demijen Rajs, pesnik, muzičar, glas generacije i naš saputnik u najbolnijim životnim trenucima, koji ne stoji pasivno uz nas u trenutku boli, već pati i sam možda jače i bespomoćnije od nas samih, i kao takav će uvek biti dobrodošao u onom kutku naše duše nedostupnom za druge.
.jpg)
