Izvor: BalkanRock.com, 12.Mar.2018, 17:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropljani to rade bolje: 15 muzičkih tema evropskih serija
Živimo u deceniji televizijskih serija, to je valjda svima jasno.
U stvari, pored silnih torenta i Netflixa možda je adekvatniji termin samo “serija” jer nama u Srbiji je malo teško da shvatimo da se ove serije, negde, zapravo stvarno emituju na TV-u pre nego nađu svoj digitalni put do naših kompijutera.
Znalci kažu da je taj talas počeo sa Sopranosima i verovatno su u pravu. Ubrzo potom usledile su i The Wire i Deadwood pa onda Preason Break >> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com << (ili šta već) i tako dalje. Amerika se visoko pozicionirala sa jakim naslovima poput Breaking Bad, Boardwalk Empire, Fargo i, naravno, Game Of Thrones. U svom tom haosu oko gledanosti malo su se i zapostavila dešavanja na Starom kontinentu po istom pitanju. Ako sada pogledamo evropsku produkciju vidimo da joj ne manjka ni originalnosti ni kvaliteta. Verovatno najzaslužniji za to su BBC i francuski Canal+ koji sebi nisu dozvolili da kaskaju za Jenkijima u produkcijskom smislu (Sherlock kao možda najbolji primer). U skorije vreme tu je naravno i sveprisutni Netflix koji je, ako ne kvalitet onda bar kvantitet, evropskih serija podigao na viši nivo.
Ono što krasi evropske serije definitivno je jedinstveni ambijent (maltene svake) koji Amerikanci nikad neće uspeti da dočaraju. A pokušavali su, nije da nisu. Čim im malo ponestane inspiracije odmah trk preko bare da se otkupe prava za neki rimejk koji po pravilu, izvinite na izrazu, useru načisto. I malo mi je drago zbog toga, moram da priznam. Jer dok se oni bave nagađanjima koga će George R.R. Martin da rokne sledećeg, u Evropi se snime tri sjajne serije koje zapravo i imaju neku poentu. Ali dobro, to je tema za neke potkovanije serijofile (ako je to uopšte reč).
Mi se ovde vraćamo na muzički deo priče. Jer ako je “lepinja pola hamburgera” onda i muzički identitet serije nosi sa sobom deo krajnjeg utiska. Nije ovo nikakva lista “najboljih tema iz serija” jer za tako nešto morali bismo sve da ih pogledamo što je za jednu osobu poprilično neizvodljivo. Ne, ovo je čisto neka kombinacija muzičke i filmske (tj. serijske) preporuke koja i nema jasan cilj sem da eto možda nekog zainteresuje za seriju na kontu same muzike. I da, ukoliko se neki pametnjaković nađe sa komentarom “gde su Peaky Blinders” odgovor je da su oni imali zasebnu listu kako i dolikuje pa ih ovde nećemo uvrstiti.
15. Kaleo – Vor í Vaglaskógi (Trapped/Ófærð)
Krećemo od udaljenog Islanda. Trapped je verovatno najuspešnije serija sa ovog područja, koja je pokupila simpatije i kritike i publike širom Evrope. U pitanju je triler smešten u nekoj zavejanoj islandskoj pripizdini gde se zbog vremena zarobio i jedan kruzer sa turistima. Odjednom, krenu da se pojavljuju neki silni leševi koje policija logično prvo poveže sa kruzerom, jer se u njihovom mirnom mestu takve stvari ne dešavaju. Ali da li je zaista tako? Glumačku ekipu predvodi sjajni Ólafur Darri Ólafsson koga ste sigurno viđali u mnogim islandskim filmovima (ukoliko ste se uopšte bakćali tom temom). Muziku je odradio popularni islandski bend Kaleo koji su svoj prvi album objavili 2016. i postali instant hit na MTV-ju zahvaljujući svojoj kombinaciji indie rocka i bluza provučenoj kroz debeli pop senzibilitet. Na tom albumu sve pesme su na engleskom…sem ove.
14. Shaun Bartlett – Saviour unknown (Øyevitne/Eyewitness)
Iako se Eyewitness vodi kao klasični skandinavski noir ipak je ovo u najvećem delu čista drama sa povremenim krimi elementima. Glavni junaci su dva momka, Philip i Henning, koji su bili svedoci ubistva o kojem odbijaju da pričaju kako mala sredina u kojoj žive ne bi otkrila da su se tada “ispodovatali” malo više nego prijateljski. Obojica se drže dogovora, ali klupko krene da se odmotava u nezgodnom i opasnom pravcu. Šta se tada desi sa njihovim uzajamnim obećanjem moraćete da pogledate sami. Ova serija je naišla na dobar odaziv tako da postoje američka, francuska pa čak i rumunska verzija iste. Gospodin zadužen za špicu je britansko-norveški kantautor koji nije puno poznat van granica Norveške, ali je odradio dobar poso sa ovom toplom temom.
13. Ólafur Arnalds – So close (Broadchurch)
Tajna dobrog trilera je da se radnja odvija u nekom malom nebitnom mestu bogu iza nogu. Videćete da se više od pola serija sa liste pridržava tog recepta. Možda je najbolji primer Broadchurch koja i nosi naziv po samom mestu gde je smeštena. Ubistvo malog dečaka izbaci ceo gradić iz koloseka i privuče pažnju cele nacije. Slučaj padne u krilo nesrećnog Aleca Hardyja koga je fenomenalno odglumio jedan od trenutno najjačih škotskih glumaca (i bivši Doctor Who) David Tennant. Malo mu ide sa slučajem, malo ne. Dosta tu tumbanja, drame i misterije ima. Druga i treća sezona su isto OK, ali ova prva je ostala najcenjenija. Tennant je reprizirao svoju ulogu i u amerčkoj verziji. Celokupni soundtrack je radio Ólafur Arnalds, islandski multi-instrumentalista i kompozitor koji voli da kombinuje klavir i loopove. Ova pesma konkretno nije bila uvod već odjavna špica za seriju.
12. Enwann Kermovant – Braquo (Braquo)
Ako mi dozvolite jednu konstataciju, mislim da Francuzi prave najbolje pandurske serije. Braquo i (nešto starija) Engrenages su dovoljan dokaz. Niko tu nije čist. Nema heroja, ali ima korupcije. I potencijalno gine svako ko kod Martina. Braqo je kroz svoje 4 sezone isporučio neverovatni koktel pucnjave, drame i trilera koji se guta na eks. Još jedna interesantna stvar je da u jednom trenutku figuriraju i Srbi, i to čak ne kao totalni negativci. A sam prikaz naše kulture je skroz realno urađen, maltene na nivou danskog Pushera. Nemam pojma ko je tačno Enwann Kermovant, ali ovako mi je zvonio telefon godinu dana!
11. Alexandre Lessertisseur & Sofia Session Choire – Hurt; NIN cover (Glacé/Frozen Dead)
“Hurt” jeste prežvakavana pesma ali je ova verzija sa klavirom i horom sasvim dobro legla na špicu ove, relativno nove, Netflixove mini-serije. Pandur alkos silom prilika se vraća da istražuje slučaj u snegom zavejani francuski gradić. Glavna atrakcija u mestu je ogromna mentalna institucija/zatvor gde je strpao svog nekadašnjeg prijatelja, kuma i kolegu koji je ubijao devojčice. Možda novi slučaj, zapravo, i te kako ima veze upravo sa njim… (kako slažem ove trejlere, čoveče). Alexandre Lessertisseur jako je iskusan u pravljenju namenske muzike za dokumentarce, pozorište i serije, ali je interesantno da je karijeru počeo ranih dvehiljaditih u rap-metal bendu Backstab.
10. Frans Bak – Forbrydelsen (Forbrydelsen/The Killing)
Kažu da je od ove serije sve počelo, ceo taj skandinavski noir trip. I ako ste je gledali jasno vam je zašto je teško osporiti to mišljenje. Verovatno ni sami Danci nisu slutili da će 2007. postaviti trend koji traje i danas. Svi elementi su bili tu. Misterija, drama, dovoljno akcije i radnja koja se nikad ne dešava preko dana. A i kada se dešava kao da se ne dešava… koliko je sve natmureno. Sofie Gråbøl je pokidala inspektorku Saru Lund, a imamo i Larsa Mikkelsena (Madsov burazer) kao, na prvi pogled, šućmurastog politilčara. 2011. su Ameri seriju prebacili u Seattle. Nisam gledao tu verziju jer zašto bih…
9. Orange Blossom – Ya Sidi (Marseille)
Još jedan Netflixov poduhvat smešten… pa valjda je očigledno. Odlučio sam se na gledanje jer simpatišem Olympique iz Marseja i realno nisam ništa posebno očekivao od debelog Gerarda Depardieua u ulozi dugovečnog gradonačelnika. Međutim, serija ispade vrlo interesantna, sa silnim političkim spletkama i seksom na sve strane. Ove godine trebalo bi da izađe i druga sezona. Muziku je radio francuski bend Orange Blossom, relativno poznat i u svetskim okvirima, koji kombinuje elektroniku i world music što svakako ima logike ako se uzme migrantska priroda samog Marseja.
8. Cecilia Krull – My life is going on (La casa de papel/Money Heist)
Obožavam špansku kinematografiju. Njihovi filmovi su uvek i više nego interesantni u mnogim aspektima. Ogroman broj uspešnih reditelja to i potvrđuje. Ipak sa serijama nisam imao nekog prevelikog iskustva još od Seranovih. La casa de papel će to svakako ispraviti. Iako počinje kao mnogi američki filmovi, skupom bandita šarenih veština koji međusobno ne znaju svoja imena već se zovu po gradovima, serija brzo poprimi jako interesantan tok kada se ispostavi da oni zapravo neće da opljačkaju nikog, već da zauzmu državnu štampariju novca i odštampaju svoj novac (naravno da je jedan od njih Srbin). Sve to traje poprilično dugo tako da se ova serija, zaokružena u dve sezone, odvija u potpunosti dok su oni unutra. Da li će uspeti? BWUAOOO!!! (Michael Bay trailer style) Cecilia Krull otpevala je sjajnu pesmu koju sam pevušio sve vreme dok sam gledao seriju. Jedino mi se ne sviđa zvanični prevod imena serije. Već sa elementarnim poznavanjem španskog iz Kasandre možete da zaključite koji je pravi naslov.
7. Jesus Diaz – Deo o alil / Vitalic – La mort sur le dancefloor (Cannabis)
Poput Marseja, i ovde nije preterana misterija o čemu je reč u seriji. Iako se radnja prvenstveno odvija u Španiji, šira slika obuhvata i Francusku i Maroko. Kakva pizdarija nastane kada jedan poveći tovar ne stigne na odredište pogledajte u ovoj dinamičnoj priči. Soundtrack je toliko šaren, da je to genijalno. Nisam mogao da se odlučim između ove dve pesme pa sam šibnuo obe. Prva je uvodna špica, a drugom se završava cela serija u jednoj genijalnoj i, maltene nadrealnoj sceni, kada (inače) hladnokrva Anna krene da skače u praznom striptiz baru svog pokojnog muža na neku nadrogiranu elektroniku (Vitalic), dok joj društvo pravi samo pomahnitali stroboskop.
6. David Bowie – Blackstar (The Last Panthers)
Godine 2015. nije se znalo da će Bowie izbaciti novi album, a još manje da će nas ubrzo napustiti. Zato je kao bomba odjeknula vest da je uradio sasvim novu pesmu za novu TV seriju francusko-srpske koprodukcije. Ispostavilo se da je u pitanju pesma “Blackstar” po kojoj je kasnije i nazvan njegov zadnji album. O pesmi ne treba previše trošiti reči, svi znamo kakva je, ali je posebno interesantno što je našla svoj put do serije baziranoj na čuvenoj srpskoj grupi pljačkaša. Pored nekih francuskih i engleskih glumaca, u seriji figurira i pregršt nama poznatih imena poput Gorana Bogdana, Đurička, Kičića, Nikole Rakočevića, Bandovića itd. Tada kada je izašla serija, toliko sam bio rešen da je pogledam, da sam skinuo i epizode za koje još nije bilo srpskog prevoda pa sam one delove koje se dešavaju u Francuskoj gledao entuzijastično se oslanjajući na poznavanje francuskog iz srednje škole. Nije pomoglo mnogo, ali srećom se radnja odvija većim delom na našem terenu.
5. Choir of Young Believers – Hollow talk (Bron-Broen/The Bridge)
Verovatno najpopularnija skandinavska serija do sada. Zbog nekog šaljivdžije koji je rešio da telo iz dva dela ostavi tačno na granici između Danske i Švedske (koja je na mostu, by the way), policajci iz obe zemlje su primorani da zajedno rade na slučaju. Sa švedske strane imamo čudnu i neurotičnu Sagu Noren (Sofia Helin), a sa danske dobroćudnog Martina Rohdea (Kim Bodnia). Za divno čudo oni nekako krenu dobro da funkcionišu tako da smo dobili seriju interesantnu na više nivoa, tu je sam zaplet i radnja, a jednako postane bitan i njihov međusobni odnos. Bodnia je nakon dve sezone napustio seriju iz više razloga i mislio sam da neće uspeti da se adekvatno počupaju iz toga. Međutim, spas je došao u vidu Henrika Sabroea (Thure Lindhardt), koji je koncipiran totalno drugačije od Martina kao lik, i taj prelaz je urađen jako dobro. Nedavno je završena poslednja (četvrta) sezona. Popularnost je uslovila da svoje verzije snime Englezi i Francuzi (The Tunnel), Amerikanci i Meksikanci (The Bridge), ali i Rusi i Estonci (Mocm). Sama tema je genijalno odabrana. U pitanju je danski chamber pop bend čiju su numeru “Hollow talk” autori mudro podelili tako da je uvodna špica lagani intro pesme dok odjavna špica nastavi tačno tamo gde je stala na početku, direktno u uplifting refren koji u obavezne cliffhangere udari kao ledolomac u led. Najež zagarantovan…
4. Tricky – We don’t die (Les Temoins/Witnesses)
Iako ime ove serije liči na norvešku seriju sa početka (tj. kraja) liste, odmah da napomenem da je to slučajnost i da nemaju veze jedna s drugom. Radnja je smeštena u francuskom gradu Treportu gde neko prazni grobove i leševe ostavlja u praznim kućama tako da formiraju novu porodicu. Ko i zašto to radi neću vam otkrivati ovde već ćete morati da pogledate sami. Nedavno je izašla druga sezona sa istim protagonistom, poručnikom Sandrom Winckler, ali sa skroz drugačijim slučajem. Hint: opet ima pregršt leševa. Imajući u vidu količinu mrtvih tela i razloge iza njihovog pojavljivanja, teško da bi se bila koja pesma različitog naziva od “We don’t die” uklopila kako treba ovde. A i ne može da škodi kada vam iza jedne špice stoji ime poput Trickyja.
3. David Bowie – Life on Mars/Ashes to ashes (Life on Mars/Ashes to Ashes)
Verujem da je ovo jedna od najboljih britanskih serija koje sam odgledao, zapravo dve serije. Radi se o tome da, iako su razdvojene kao posebne celine sa po nekoliko sezona, reč je o jednoj celovitoj priči sa skoro istom plejadom glavnih likova. Razlika je jedino u glavnom liku. U prvoj seriji tu je odlični John Simm kao DCI Sam Tyler, dok ga u drugoj menja Keeley Hawes u ulozi Alex Drake. Ostatak ekipe predvođen fenomenalnim Philipom Glenisterom, kome je DCI Gene Hunt verovatno uloga života (“The Jean genie”?), isti je. Ako krenem da vam objašnjavam radnju serije, upetljaću se i sam, tako da ću to ovog puta preskočiti, ali obavezno je pogledajte. Same pesme po kojima je serija dobila ime uopšte nisu u špici, što je i pametno jer bi možda bilo previše. Ali je Bowie svakako prisutan sve vreme u muzičkom i idejnom smislu. Zaista hrabar i interesantan potez autora.
2. Mogwai – Hungry face (Les Revenants/The Returned)
Ne shvatite me pogrešno, ali mislim da ni sami tvorci serije nemaju pojma u kom pravcu su krenuli i šta se ovde zapravo desilo. Uprkos tome, reč je o jednoj od najupečatljivijih novijih evropskih serija. Ovde i gradska brana i magla mogu da se vode kao zasebni likovi. U jednom alpskom francuskom gradiću, ničim izazvani, krenu da se vraćaju davno preminuli ljudi. I to u fazonu: devojčica koja je poginula pre nekoliko godina mrtva ladna (no pun intended) dolazi kući, seda za sto i pita majku šta ima za ručak dok je ova gleda sa iskolačenim očima. Atmosfera serije i napetost su neverovatni, a kraj druge sezone totalni wtf. Kada su pitali autore da li će biti treće sezone koja bi pojasnila događaje bili su u fazonu: ako nam daju kintu možda i bude, ako ne, onda ostaje ovako pa vi vidite kako ćete da shvatite. Možda vam sve ovo zvuči glupo, ali verujte mi da je vredno truda i gledanja. Neki ljudi koji su krenuli da gledaju američku verziju su se smorili i batalili, ali onda kada su pogledali original, utisak je bio nemerljivo bolji. A tu je i Mogwai. Bend je radio celokupni soundtrack i izbacio ga kao album koji odlično funkcioniše i mimo serije, ali je svakako ipak bolji “u paketu”. U vremenu kada svi maksimalno skraćuju špice, ovaj intro nikad nisam prekidao i motao koliko je lepo i moćno urađen.
1.Massive Attack – Paradise circus (Luther)
Uloga koja je Idrisa Elbu vinula u jednog od najrelevantnijih glumaca današnjice. Maltene da više ne postoji blockbuster bez njega, a i šuškalo se da će čak da bude novi Bond. Fenomenalan BBC-jev uradak idealan je za one koji nemaju strpljenja da se razvlače u 10 sezona sa po 13 epizoda i brdo filera. Poslednja, četvrta sezone, ima cele dve epizode pa me ne bi čudilo da nova sezona koju su najavili bude, maltene, film. London u svom punom mraku i čovek sa ekipom demona koje vuče sa sobom maestralno su upakovani u krvavo crvenu špicu sa Massive Attackom u pozadini koji tera sveukupnu melanholiju u infinity.
Bonus video:
Genijalno i transcedentalno iskustvo…
.jpg)
