Izvor: Politika, 07.Sep.2014, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dve decenije britpopa
Leta 1994. jedan od bitnijih muzičkih pokreta poslednje decenije 20. veka iznedrio je sastave „Oejzis”, „Blur”, „Suejd”, „Palp”...
Sećate li se „Vrva”, „Superfjuri enimalsa”, „Supergrasa”, „Elastike”, „Kula šejkera”, „Slipera”... Ako ova imena ne zvuče poznato, „Oejzis” sigurno još odzvanja u ušima. I „Blur” predvođen Dejmonom Albarnom. Ili „Suejd” i „Palp”. Potonja tri imena, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog svirki >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na „Egzitu”. A zajedničko im je da su pre tačno dve decenije pokorili svet, kao deo fenomena zvanog britpop. Posle tragične smrti Kurta Kobejna, sinonima grandža, s druge strane okeana rodio se drugi najbitniji muzički pokret poslednje decenije 20. veka – britpop. Ključna imena koja će svetu ostaviti muzičke bisere, bila su Albarn, braća Noel i Lijam Galager, Džarvis Koker, Bret Anderson, Ričard Eškroft…
Te 1994. sastav „Oejzis” objavio je debi album „Definitely Maybe”, „Blur” ploču „Parklife”, „Palp” – „His’n’Hers”, „Suejd” – „Dog Man Star”, a štampa je pisala da je, zahvaljujući njima, alternativna muzika u Velikoj Britaniji „povratila glas”.
Dr. Aleksandar S. Janković, profesor FDU-a i muzički i filmski kritičar, smatra da je do tada britanski pop bio u žestokoj krizi:
– „Suejd” su lokalnoj muzici vratili ozbiljnost, glamur, seksualnu konfuziju, introvertnost, neke uzvišene vajldovske principe i bitlsovsku ambiciju u aranžmanima. Tu su i „Palp” sa albumom „His’n’Hers”. Krajem leta 1994. štampa je stvorila veštački rivalitet mančesterskih neobrazovanih momaka iz radničke klase („Oejzis”) i uglađenih dečaka iz londonske srednje klase („Blur”) i time pop muziku digla na nivo događanja od nacionalnog značaja, koji je trajao i tokom laburističke pobede na izborima 1995, najveličanstvenije godine za britpop. Iako su leta 1994. „Blur” pobedili „Oejzis” u brzini prodaje singla, „Oejzis” su to komercijalno mnogostruko vratili u nadolazećem periodu primoravši „Blur” da krenu u novu muzičku avanturu. Ako ćemo o kvalitetu, jasno je da su „Blur” bili talentovaniji i bolji bend od „Oejzis”.
Janković podseća da su se svi bitni izvođači iz te epohe bunili zbog potrebe javnosti da britpop izjednači sa letom ljubavi 1967. i bendovima koji su tada bili na vrhuncu, poput „Kinksa”, grupe „Hu”, „Bitlsa”:
– Zbog etiketiranja, neki su poklekli („Bu redlis”), neki su zaboravljeni („Divajn komedi”), a neki su transcedentovali taj period i pokazali da su vanvremenski talenti kao Dejmon Albarn. Period cvetanja, bujanja i zrelosti do 1997. je doneo bar tuce izvanrednih albuma koji su izdržali test vremena – ocena je Jankovića, koji britpop vidi kao direktan odgovor na grandž:
– Dobrih bendova je uvek bilo, a štampa je besomučnim insistiranjem na nacionalnoj muzici napravila veštačku tvorevinu koja se otela kontroli i počela da jede svoju decu. Zamislimo britpop kao Jugoslaviju, u jednom periodu je sve imalo smisla, a onda se ta ideja urušila. Takođe, ovakva atmosfera znatno je pomogla Toniju Bleru da dođe na vlast, jer mejnstrim muzika je uvek u makijavelističkoj vezi sa politikom.
Pesma „Common People” sastava „Palp” proglašena je nedavno u anketi Bi-Bi-Sija himnom britpopa. I Janković je mišljenja da ova pesma najbolje predstavlja britpop, jer je kvinesencija pokreta i epohe:
– Meni je omiljeni album iz tog perioda „Dog Man Star” sastava „Suejd”, o umornim vezama u kojima je ljubav sagorela i kao ključ za raspoznavanje melanholične i konfuzne Britanije devedesetih.
Perjanice britpopa – „Blur”, „Palp”, „Suejd” poslednjih godina ponovo su se okupljale. Iako Janković smatra da su neki akteri britpopa u postfestum fazi uspeli da naprave značajne albume („Blur”, „Palp”), optimizam i euforija 1994/95 se više neće ponoviti:
– Prirodno je da ćemo mi stariji imati nostalgični diskurs na dobra stara vremena, dok će mladi tražiti neku kopču, ne razumevajući suštinu. Devedesete su bile prilično naivan period, kada smo i mi ovde verovali da će svet biti bolje mesto, a ta ideja danas cinično više ne postoji – zaključuje Aleksandar S. Janković.
----------------------------------------------
Zabava umesto velikih tema
Devedesetih je muzika bila najmoćniji medij, a danas je, kaže Janković, izgubila značaj, prevashodno zbog umiranja albuma:
– Muzika više nema ni politički ni socijalni značaj kao periodu od 1965. do 2000. Rok muzika je imala potrebu za velikim temama, a danas preovlađuju hedonizam i zabava.
J. Koprivica
objavljeno: 08.09.2014.
