Izvor: Politika, 06.Nov.2011, 23:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duh dobrog Beograda
Prvi put sa džez koncerta izašao sam obliven suzama slušajući odu duhovima Elingtona i Đanga iz srca četiri deke „Modern džez kvarteta”, 1989. Suze su ponovo grunule uz melodiju Drigove „Serenade”, na prvom susretu sa Sonijem Rolinsom, 2003. I dok nas je Čarls Lojd u Beogradu vodio na transcendentalno putovanje mantrajući nad klavirom poemu „Tagi”, opet nisam mogao da se zaustavim.
Kasnije, u garderobi: „Bravo, i hvala Maestro”. „Jesi li čuo za tri stupnja osporavanja?”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pitao me velikan. „Najpre te osporavaju. Onda te žestoko osporavaju. Naposletku kažu: 'Oduvek sam znao da je dobar'”. Prstima mi je pokazao da mu priđem. Snažno me zagrlio i nije puštao minutima, u tišini. Na kojem smo svetu sad?
Dok mi u ušima još odzvanja Maestrov „Passin’ Through”, pred očima je kolaž lica koja su i ovog oktobra udisala dobri duh Beograda. U osvit festivala, ukrajinska novinarka Tanja Balakirska je zadržana na aerodromu bez pozivnog pisma. Brzinom svetlosti, direktor TOB-a Dejan Veselinov organizovao je da joj pomognu. Skupili smo bardove džez novinarstva, Britance Boba Vira i Tima Dikesona, i Amerikanca Toma Konrada, i momke iz grupe Eliota Šarpa, i otišli na bluz žurku na Banovom brdu. Sa vrata Lidel Meklin se ustremio na pozornicu, oteo gitaru i počeo da delje po Hendriksu!
Usput je stigla poruka od Dragana Ambrozića: „Duško Gojković je sreo Joakima Kuna, nazdravljaju starom poznanstvu. Joakim zna i Metinija, pa će ga dočekati”. Sutradan pred nastup, Kun se sećao svirke pred Beograđanima pre 23 godine: „Hvala što ste mi dali priliku da ponovo dođem”, i prolio znoj po Steinway-u u „Amerikani”.
Uz miris dunje i ukus somovine u jednom beogradskom restoranu, fotograf iz Italije Adrijano Skonjamiljo predložio je da od početnih slova četrnaest zemalja iz kojih dolaze novinari, agenti i fanovi za stolom sastavimo naziv bloga „džez globtrotera”. Od SAD do Rusije, od Litvanije do Makedonije – tako se rodio „EU Flipmart News”. Član odbora festivala Mića Marković, sa svakim ćaska na drugom jeziku, od ruskog, preko nemačkog, do engleskog.
U „Sava centru” dve i po hiljade ljudi dva puta je ustalo da ukaže najveću počast Metinijevom triju: lice gitariste pretvorilo se u veliki osmeh. U intimi Doma omladine sinergija publike i muzičara bila je još snažnija – „Svi smo džez”. Na radionici na Učiteljskom fakultetu, dve stotine studentkinja vrištalo je pre nego što je Rafael Vresnig zasvirao orgulje – kao da su se pojavili „Bitlsi”.
Posle koncerata, Anat Fort dobila je ponudu da snima za britanski „Edition Records”, a Tigran Hamasjan da uđe u porodicu vodeće evropske agencije „Saudades” iz Austrije. U kuloarima Doma omladine su bile žive diskusije – Beograd miriše na Njujork. U mraku „Amerikane”, Džejson Moran je pažljivo slušao kolege Stefana Bolanija i Iva Nimija. „Dosta sa tim pevanjem”, upućeno Bolaniju, bio je vic koji je odzvonio salom.
Mark Ribo na koncertu nije pocepao gitaru do kraja. Pola sata kasnije to je učinio gostujući kod prijatelja Eliota Šarpa. Dan posle, na završnom džem sešnu, desetoro preostalih gostiju (kompletni sastavi Šarpa, Harija Sokala i Igora Lumperta), džemovali su sa srpskim kolegama iz sastava „Unit 5”. Sokal i Šarp cepali su bluz, Šarp i Trejsi Moris ronili u psihodeliju, Sokal je hteo da svira sa nekadašnjim đakom Lumpertom, a Neša Petrović je predstavio talentovanog učenika Rastka Obradovića.
Osećanje je bilo snažno: klinci iz „Stankovića” i ekipa Maje Alvanović sjaje dobru budućnost srpskog džeza.
Autor je umetnički direktor Beogradskog džez festivala i kolumnista „Politike”
Vojislav Pantić
objavljeno: 07.11.2011.
.jpg)
