Izvor: Politika, 03.Maj.2015, 22:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crno-bela harmonija
Rasna surevnjivost oduvek je bila jedna od glavnih tema rok stvaralaca, što su u pesmi „Abonovina i slonovača” pokušali da umanje Stivi Vonder i Pol Makartni
Nedavni nemili događaji koji su pokrenuli rasne nemire u američkom gradu Baltimoru po ko zna koji put su nas podsetili da u (samozvanoj) najmoćnijoj državi na svetu mnogo toga ne funkcioniše kako treba. Ono što se desilo i dešava se u ovom gradu, u državi Merilend, nije ni novo ni neočekivano. Samo je podsetilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na slične događaje od pre nekoliko mesecu, u Fergusonu.
Priča je, nažalost, ista. Beli policajci su sebi dali za pravo da bez razmišljanja pucaju u svoje sugrađane tamne puti, ili da ih u zatvorima maltretiraju do smrti.
Najtragičnije u svemu jeste to što pomenuti policajci-ubice verovatno ne bi tako postupali da nemaju duboko ukorenjenu ali javno neiskazanu podršku takozvanih belih stanovnika svojih gradova.
Nerazumevanje između dve rase – bele i crne – u SAD nikada nije uminulo, čak ni kada je na čelo države došao predsednik tamne puti. Nasilje belaca, koji, faktički, u svojim rukama drže vlast i nad parama i nad batinom, doseglo je razmere – mržnje.
Da bi se ta mržnja razbila, ili barem malo ublažila, nisu bila dovoljna nikakva zaklinjanja na Ustav i toliko proklamovane principe ljudske jednakosti. Reči kao da su odletale u vetar i gubile se negde u slamovima američkih gradova. Kako na severu, tako i na jugu zemlje.
I dok raspaljeni požari gutaju domove i prodavnice u Baltimoru, ostaje saznanje da kada budu i ugašeni to neće biti i kraj rasne mržnje. Besmislena formulacija o „Afroamerikancima”, koja je trebalo da zamaže oči potčinjenom crnom stanovništvu, nije donela ni najmanji pomak u međusobnom razumevanju.
O neprilikama crnog stanovništva u „beloj Americi” ispevano je bezbroj pesama, od zastrašujuće kompozicije „Čudno voće”, koju je nekada davno maestralno otpevala tamnoputa džez pevačica Bili Holidej, pa do pokušaja u istom smeru koji su, mnogo godina kasnije (1982), napravili crni pevač i klavirista Stivi Vonder i „bitls” Pol Makartni.
Vonder i Makartni su pokušali to da iskažu na specifičan način pošto je obojici druženje sa klavirom i posao i zadovoljstvo. Zato, kada oni kažu da „abonovina i slonovača” bez ikakve surevnjivosti opstaju na ovom instrumentu, oni jednako ukazuju da ni ljude ne razlikuje boja kože, već isključivo njihov lični doprinos zajedničkom životu.
Tragična stvarnost nas, međutim, uči da to, uglavnom, nije tako. Od već pomenutog Severnoameričkog kontinenta pa do zemalja koje je u svojoj kompoziciji „Rat” pominjao legendarni gitarista, pevač i kompozitor Bob Marli (Angola, Mozambik, Južna Afrika...).
Ali Marli i poziva: „Dokle god filozofija koja jednu rasu smatra superiornijom a drugu inferiornijom ne bude konačno i zauvek diskreditovana i zabranjena, rat je svuda oko nas. Ja kažem – rat!”
Naslov kompozicije Vondera i Makartnija se ovome drugom nametnuo kao inspiracija nakon što je čuo irsko-engleskog pesnika i glumca Spajka Maligena koji je jednom prilikom izjavio: „Crne note, bele note, a ti moraš obe da koristiš da bi stvorio – harmoniju.”
I dok u muzici, što je posebno postalo vidljivo u mnogo liberalnijem rokenrolu, ima dovoljno mesta za svakoga, bez obzira na boju kože, religijsko ili političko opredeljenje, u jednom od najrazvijenijih društava na planeti taj postulat ne funkcioniše. Ne funkcioniše iz prostog razloga što „bela strana” ne želi da ga prihvati.
Jer, ukoliko bi u nekom trenutku u velikoj zemlji zaista zavladala toliko proklamovana jednakost, to bi pretpostavljalo da među najbogatijim ljudima u SAD, znači onima koji faktički upravljaju zemljom i „drmaju” ostatkom sveta, ima mesta i za one koji pripadaju crnačkoj populaciji. A to bi, opet, značilo podelu opšteg blaga na veći broj bogataša.
Takođe, „crni bogataši” bi sigurno imali drukčiji pogled na okolinu pa i na svoje poreklo, što bi u potpunosti poremetilo „lažni mir” u zemlji koji su nametnuli – belci. Koliko je još Baltimora i Fergusona potrebno da se dogodi da bi SAD zaista postala zemlja slobodnih ljudi? Ipak, ostaje nada da će se i to jednoga dana desiti.
Abonovina i slonovača
Abonovina i slonovača opstaju
u savršenoj harmoniji
Rame uz rame
Na mom klaviru
Gospode, zašto ne bismo i mi?
Svi znamo da su ljudi isti gde
God da se nađemo
Postoji dobro i loše
U svakome od nas,
Naučimo da živimo,
Naučimo da pružamo
Jedan drugome
Ono što je potrebno da bismo
Zajedno preživeli
Abonovina i slonovača opstaju
U savršenoj harmoniji
Rame uz rame
Na mojem klaviru
Gospode, zašto ne bismo i mi?
Abonovina i slonovača opstaju
U savršenoj harmoniji
O, da...
