Izvor: Politika, 05.Nov.2011, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bratstvo u stvaranju
Džez je ozbiljna muzika popularne kulture. U njemu je najvažnije dosegnuti vrhunac umetnosti, to je ono čemu svi streme – umetnički izraz uvek ima prioritet nad zabavnim sadržajima. Postoje naravno i estradni umetnici džez usmerenja, ali kladim se da i oni znaju odakle dolazi ta toplota koja čini džez tako izuzetnim, a to svakako nije od njihove ugodno skrojene konfekcije za džeziranje ove sezone.
Muzičari se u džezu međusobno traže i prepoznaju po tome što su jednom davno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << negde stvorili nešto zajedno, u momentu čija magija prevazilazi skup pojedinaca koji su se zatekli na istom mestu, u isto vreme. Tokom trajanja nedavno održanog Beogradskog džez festivala, prisustvovao sam iznenada nastaloj društvenoj zgodi, koja rečito govori o tome koliko džez funkcioniše kao zajednica što nadilazi vremenske okvire.
U holu hotela u kojem su odseli muzičari, čekali smo Čarlsa Lojda da se vrati sa suprugom iz posebno organizovanog obilaska grada (retka prilika za bend na turneji). Istog momenta kada je crtanofilmovsko krakati, visoki Lojd uleteo u predvorje hotela, zahvaljujući se od srca i grleći prisutne članove našeg malog tima, zbog jedinstvene prilike da „doživi Kalemegdansku tvrđavu”, otvorila su se vrata lifta i iz njih je izašao Duško Gojković.
Duško je tražio svoju suprugu koja ga je očekivala u lobiju, međutim nije promakao drugom velikom džezeru koji se tu obreo. Čarls je upitao: „Ma ljudi, je li ono Duško Gojković? Nisam ga video 30 godina!”. Ne časeći časa, sa zaraznim oduševljenjem, prešao je u dva koraka ogromni prostor ispred recepcije, stao na milimetar ispred pomalo zatečenog slavnog trubača i skoro povikao: „Duško, to sam ja, Čarls! Da li se sećaš kad smo svirali zajedno sa Dizijem Gilespijem, u Njujorku 1975”.
Odjednom se i Duškovo lice ozarilo prepoznavanjem i kad se izgubio u Čarlsovim ručerdama, bilo je jasno da je ovaj zagrljaj kroz decenije nešto više od običnog susreta poznanika. Bilo je to bratstvo u stvaranju, i neka je taj čin sviranja sa Gilespijem, jednim od izvora džez muzike, bio samo trenutak – taj trenutak je bio toliko nezaboravan da je uzvišenost tog podeljenog iskustva povezala dva slavna muzičara sponom koja je bila topla i neraskidiva dekadama kasnije.
Nisu se ispuštali minutima sećajući se jedne davne večeri. Uspomena na Gilespija bila je toliko fizički živa u prisnom zagrljaju ova dva stara momka, da se skoro mogao videti kako se smeši negde u kutku hotelskog predvorja, tu, ispred lifta.
Lojd je nastavio da nas zapanjuje time što je zatim spazio Stefana Bolanija kako sedi u udaljenoj fotelji i čeka prevoz za aerodrom, okupiran kuckanjem mejlova na laptopu i isključen od sveta kroz slušanje „ajpoda”. Međutim, kad mu je prišao ogromni Lojd, slušalice su nekako same ispale iz ušiju i jedan od trenutno najpoznatijih evropskih džezera pretvorio se u dečaka koji se pridigao uz jedno: „Pa i Vi ste tu Maestro”. I oni su se poznavali, iz neke treće priče. Dok su oni veselo ćaskali, u hotel je ulazila buduća velika zvezda, Tigran Hamasjan, još nesvestan istorijskih scena koje su se oko njega odigravale.
Kad me je uveče, posle neverovatnog koncerta, koji kao da je svojom dubinom komentarisao svu istoriju američke muzike, Lojd privio i rekao ostalim članovima: „Evo ga moj sin koje me nije zvao 73 godine”, nekako sam znao da to nije samo trik muzičara koji želi opet da se vrati tamo gde je lepo tretiran. Bilo je to prenošenje odgovornosti da se nešto što traje od pre vremena – produži.
* Autor je programski menadžer Beogradskog džez festivala i odgovorni urednik Doma omladine Beograda
Dragan Ambrozić
objavljeno: 06.11.2011
