Izvor: Politika, 10.Sep.2014, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Bože pravde” na engleskom jeziku
Voleo bih da klinci ostanu ovde, ali nemam prava da im to savetujem. Nisam srećan što je tako, ne igram protiv sopstvenog tima
Marko Šelić, poznatiji kao Marčelo, za nepunih mesec dana objaviće „knjigoalbum” – knjigu sa diskom, pod nazivom „Napet šou”. Osim tekstova svih pesama, ovo izdanje sadržaće i fotografije rada na albumu i knjizi, kao i autorske eseje koji šire sliku o pesmama i diskutuju o temama „Napetog šoua”. Na ovom delu radilo je mnogo ljudi, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u pokušaju da proniknu u svakodnevicu, i, kako kaže autor, odgovore na pitanje: zašto živimo napet šou?
Zbog čega „knjigoalbum”?
Možda termin nije najsrećniji, ali je tačan. Ljudi različitih profesija i različitih godina polemisali su domaće ovde i sada, ali i stvaralaštvo i aktuelne probleme sa kojima se ono susreće. Jeste i politički angažovano, ali ne i politički pristrasno. Celo to političko i estradno – što je jedno isto – nimalo mi se ne dopada. Knjiga komentariše kako smo došli tu gde jesmo i šta nas očekuje. „Napet šou” – naslov i to „šou” – aludiraju na rijaliti prostor, ali za razliku od emisija tog tipa ne služi za odvlačenje pažnje od stvarnosti, već da je prikaže kakva jeste, kao da za slogan ima Ljermontovljevu rečenicu iz predgovora „Junaku našeg doba”: „Potrebni su gorči lekovi”.
Koji su to gorči lekovi?
Angažovano stvaralaštvo bilo je i ostalo oklevetano da se bavi dijagnostikovanjem, a ne lekovima. Da ne nudi rešenja. Postoji, ipak, i mišljenje da je dobra dijagnoza i neka vrsta leka. „Napet šou” pokušava da bude mozaično ogledalo trenutka, i ličnog, i društvenog.
Koja su rešenja?
Verujem da je funkcionalna nepismenost srž problema. Neće svaka nevolja nestati kultivisanjem, naravno, ali kada bi kultura i obrazovanje došli na prvo mesto kao suštinsko ulaganje u budućnost, to bi, ipak verujem, bio korak ka boljem. Nijedna vlast, ni ova, ni ona pre, ne bi se obraćala građanima ovako da nisu funkcionalno ili bukvalno nepismeni. Možda je i to tek utopija. Svakako sam skloniji veri u spasenje čoveka nego veri u spasenje čovečanstva.
U jednoj od pesama sa novog albuma – „20.000” postavljate pitanje čemu famozna nova radna mesta ako to zapravo znači da će još veći broj ljudi nego sada raditi za platu od dvadesetak hiljada dinara, i pride biti nateran da se oseća povlašćeno što uopšte ima posao?
Upravo tako. I sada, i pod prethodnom vlašću, toliko je nezaposlenih da čovek treba da vrišti od sreće čim se domogne kakvog-takvog uhlebljenja. Nova radna mesta, koja su obećana od strane, ama baš, svih opcija, predstavljaju, dakle, podlu podvalu i zamenu teza, jer se ne kaže da se misli na poslove plaćene 20.000 dinara mesečno. Zato sam za epilog pesme uzeo završnicu predstave „Slučajevi: Lost in Serbia” mog prijatelja Kokana Mladenovića: klinci saopštavaju svoje nove, inostrane adrese, a zatim otpevaju „Bože pravde” na engleskom. Bojim se da je to jedino što će ostati.
Koja je poruka pesme „20.000”?
Pesma i njen epilog nisu savet, već konstatacija. Voleo bih da ti klinci ostanu ovde, ali nemam prava da im to savetujem. Nisam srećan što je tako, ne igram protiv sopstvenog tima. Ali jasno je: već decenijama se dešava štafetna predaja nade novim generacijama. I ode život. Možeš nečemu da daš deset godina, i dvadeset, ali... Pesma „Šankeru”, koja i otvara album, govori baš o tom rascepu koji ti se desi kada napuniš 30 godina: sa 20 daješ vremena i sebi i svetu, sa 30 se sudariš sa horizontom očekivanja. Svi se pretvaramo u sagorele ljude, koji ne da neće, već ne mogu.
Koja je ideja cele ove priče?
Postoje u vezi sa angažovanim stvaralaštvom dve vrste umišljaja. Prvi je da će umetnost spasti svet, što se nikada nije desilo. Druga je da je angažovano stvaralaštvo veliki nerad. Često vidim komentar: „Budi ti bolji premijer, ako možeš!” Mediokritetna misao. Zamislite da vam dođe električar, ne uspe da obavi popravku, baci alat i kaže vam: „Pa što ti ne popraviš, kad mi nalaziš mane?” Tobože tako glasi problem: ne što on ne zna svoj posao, nego što ti ne znaš njegov posao. Međutim, na tom se sofizmu zapravo bazira plan i program svih domaćih političkih partija.
Napetost je, premda nezdrava, kod nas ipak najzdravija
Šta dalje?
To baš i nije pitanje za stvaraoce, ima ljudi koji primaju debele plate da smisle šta dalje. Knjiga zastupa tezu da su nada i očaj napravljeni od iste supstance, da su to dva kraja istog štapa. Počinje definicijom reči napetost preuzetom iz „Rečnika straha” Ljubomira Erića: tamo se kaže da je reč o stanju pojačane anksioznosti i iracionalnog straha i strepnje. Moja „intervencija” je da domaći čitalac iracionalno zameni rečju realno. U zaključku se dolazi do toga da je napetost, premda nezdrava, kod nas ipak najzdravija, jer ne podrazumeva ni zaluđivanje nadom, ni potonuće u očaj.
David Albahari i Kokan Mladenović među autorima tekstova „Napet šoua”
U knjizi „Napet šou” pored Marka Šelića, autori tekstova su i reditelj Kokan Mladenović, pisci David Albahari, Mihajlo Pantić, i Pavle Zelić, aforističar Dalibor Đorđević, rok enciklopedista Petar Janjatović, kolumnista Draža Petrović, dugogodišnji aktivista u programima izgradnje mira u regionu bivše SFRJ Milan Colić, psiholog i psihoterapeut Vladan Beara i koordinatorka organizacije ASTRA Elena Krsmanović.
Snežana Čikarić
objavljeno: 10/09/2014
.jpg)
