Izvor: BalkanRock.com, 07.Nov.2017, 12:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bjesovi i Brigand u Apolu; Svetlost koja na put kroz tamu ukazuje
foto arhiva
Zaista je zabrinjavajuće koliko je malo kvalitetnog teškogitarskog zvuka u Srbiji. Iako on već od početka dvehiljaditih, sa pojavom Nove srpske scene, dobija sve slabiji prijem kod domaće publike, u 2017. godini možemo sa sigurnošću govoriti o odumiranju ovakve gitarske ideologije. Međutim, dobro je što postoje događaji poput zajedničkog nastupa Briganda i Bjesova održanog u subotu, u pančevačkoj dvorani Apolo, koji predstavlja jedno od retkih >> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com << javnih prezentovanja i eksploracija u ovom domenu distorziranog plasiranja ljudske egzistencijalne teskobe i nešto čemu je zaista prijatno prisustvovati.
Tri četvrtine Briganda su stupile na binu u 22:15h i uz uvertiru pesme “Okovan” koju je interpretirala gitara Stevana Radoičića, pojavio se i lider grupe Velibor Nikolić u svom prepoznatljivom, otresitom i introvertnom maniru. Uz njegovo pridruživanje u vidu fidbeka prouzrokovanog jednim tonom, ceo bend je žustro uleteo na prvi takt pesme i ozvaničio početak koncerta. Zvučna slika, satkana iz masivnog gitarskog zida (koji je prepoznatljiv po tome što se ne oslanja na dve najdeblje žice poput većine, već ga formira snaga celog akorda i raznovrsnih, napetih hvatova) koju su tog trenutka formirali se konzistentno održala skoro sve vreme do kraja njihovog nastupa uz male predahe u vidu pauza između pesama za vreme kojih se Velibor više i prisnije obraćao publici nego što to inače radi, i ponekih tiših segmenta.
Iako je ove godine izašao njihov album “Daleko je Vavilon“, setlistu nisu većinski činile pesme sa tog izdanja, već umeren miks celokupnog rada benda, kao i, očekivano, par pesama grupe Jewy Sabatay. Iako je bend (uz nekoliko minijaturnih greški koje osveženje postave neumitno nosi – ovog puta u vidu bubnjara Milana Sarića koji je adekvatan za ovaj muzički stil) odsvirao sve pesme gotovo podjednako dobro, najekstatičniji su bili momenti tokom materijala sa debi albuma, “Zaplešimo grešnici”, verovatno zbog intenzivnije reakcije publike. Čini se da treba još vremena da prođe da bi ploča bez “hita” kakva je “Vavilon” istinski zaživela u srcima slušalaca (čini se da je sličan slučaj kao sa poslednjim albumom Jewy Sabatay). Uz “Centurion” i “Okean sreće“, bend je stavio tačku na efektan nastup i ostvario težak i teatralan epilog na koji su se ubrzo nadovezali
Bjesovi, bend nazvan po izvrsnom romanu Fjodora Mihajloviča Dostojevskog (čije ideje i poruke bend implementira u svojim tekstovima, ali ne kao posledica omažiranja već iskonskog poimanja sveta Zorana Marinkovića i Gorana Marića, dok je bio u bendu) koji je uprkos tolikom vremenu obuhvaćenom njihovim postojanjem i brojnim promenama u postavi, uspeo da opstane i formira svojevrstan kult koji se i dalje širi. Koncert je počeo sporo, jednom od mračnijih pesama Bjesova, “Ona te voli” sa bezimenog albuma. Apolo se u toku nastupa Briganda polako popunjavao, tako da je solidno popunjena dvorana pevala horski, već na samom početku, vrlo melodičan refren najavljen odličnim prelazom Miroslava Marjanovića na bubnju.
Na nju su se nadovezale obrade sa albuma “Svetla svetlosti” kao i albuma “Sve što vidim i sve što znam“, koji je objavljen pre tačno dvadeset godina pa je publika imala prilike čuti “Sve će se doznati“, “Dar“, “Odvedi me do reke“, kao i “Sjaj“, pesmu pančevačkog benda By-Pass koju je Zoran kasnije opisao kao “jednu od najlepših u istoriji srpskog roka”. U toku koncerta se desilo nekoliko zanimljivih događaja koji su ga učinili jedinstvenim – svirala su tri različita bubnjara, Miroslav, Ramon Hamel, kao i Pančevac Srđan Milivojević, koji je pri završetku svojih bubnjarskih dužnosti zaprosio devojku u sred koncerta, dok je Zoran uz osmeh glumio matičara.
Zahvaljujući dobro nameštenom zvuku od strane Stefana Gaćeše, nekadašnjeg gitariste pomenutog pančevačkog benda, sonične finese (ovde stavljam akcenat na njihove strašno prepoznatljive mikrofonije izobličene modulacijama i tremolo ručicom) Bjesova su se čule razgovetno, osim kada su gitare svirale unis, formirajući blago neraskidivo i energično zvučno jedinstvo. Bend je nastavio sa obradama i, iako je delu publike smetala ova odluka, Bjesovi su ih odsvirali u svom maniru i uverljivo – primetno je da su im ove pesme bliske i značajne. Međutim, njihov jedinstveni kontrast mračne, teskobne i psihodelične muzike i humanih, etičkih i jasnih, ali nenametljivih poruka je isuviše dobar da bend ne bi proizveo još neki autorski materijal. Uz hitove poput “Ime” i “Vreme je” koncert je priveden kraju.
Bilo je zanimljivo posmatrati publiku. Nju dobrim delom čine ljudi sa margine i često ćete je naći u šakama podsmeha “urbanog” stanovništva, ali treba upamtiti sledeću stvar – da je njihova ljubav prema muzici i subkulturi u kojoj obitavaju triput iskrenija od one koja sebi i mlađim naraštajima formira muzički ukus prema nekim nevidljivim parametrima koji se, čak i u tim užim društvenim krugovima, opet žalosno svode na pitanje opšteprihvaćenosti, ukus upućen prema bendovima čije su pesme više poput neuzbudljivih, neubedljivih i nerazrađenih skica. Zato je sirova umetnička snaga Bjesova i Briganda važna – oni su među poslednjim mohikancima koji se bore protiv postmodernog nihilizma i zato aktuelnost “Sve što vidim i sve što znam”, dvadeset godina nakon svog objavljivanja, nimalo ne jenjava.
.jpg)
