Izvor: BalkanRock.com, 23.Dec.2015, 12:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Balkanrock izabrao najbolje u 2015. godini: Top 50 albuma
Kroz listu najboljih svetskih albuma, tačno nedelju dana nakon predstavljanja najboljih albuma u regionu, vode nas topli bluz tonovi Gerija Klarka i Dejvida Gilmora, prodorni basovi Prodigyja, prelep vokal Florens Velč i sve to propraćeno žestokim metal rifovima Iron Maidena, Ghosta, Blind Guardiana i mnogih drugih izvođača koji su 2015. godinu učinili podnošljivom.
“Beyond the Red Mirror” je definitivno još jedan u nizu odličnih albuma Blind Guardiana. Ima taman toliko pesama >> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com << da vam ne dosadi, nijedna nije loša i u principu nema ‘filera’ koji su tu da popune album. Jedina zamerka su dužine nekih pesama, jer se dešava da vam popusti koncentracija i da samo zaželite da pustite narednu. Ipak, to nije dovoljno velika mana da mu pomuti kvalitet, “Beyond the Red Mirror” je jedna velika preporuka za sve ljubitelje power metala i Gardiana.
Video: Twilight of the Gods
Albumom “Boys & Girls” Alabama Shakes su nas ošamarili svežim talasom modernog bluza i alternativnog roka. Prodorni vokal stamene Britani Hauard ponovo nas je sve razdrmao. Nije album toliko komercijalno odjeknuo kao njihov prvenac, ali kritički se malo ko usudio da ga okine. Izuzetak je naravno Rolling Stone magazin koji za američki rok priznaje samo Brusa Springstina. Nije baš da će da vidite boje slušajući ovaj album, ali ćete zasigurno uživtati maksimalno. Oživljavanje bluz tradicije bez virtuoznosti Džeka Vajta ili Gerija Klarka, skoro pa minimalistički u poređenju sa njima dvojicom, ali sa podjednako opasnim i masnim rifovima. “Future People” je apsolutni hit na “keca”.
Video: Future People
A Place To Bury Strangers su se sasvim udaljili od svog uobičajenog post punk karaktera i na svom četvrtom albumu “Transfixiation” po prvi put doneli ovako ozbiljne promene. Ovo je njihov najneobičniji album do sada, što zbog samih pesama, što zbog načina na koji je album produciran – sve je izuzetno bučno, atmosferično i mračno. Istina, i dalje postoje “normalne” pesme kao što su “Now It’s Over” i “Straight” koji imaju jasno odvojene sekcije i delove pesama (strofa-refren), ali takođe ima i onih koje su poput teških skupina raznovrsnog zvuka – “Deeper” i “I Will Die”. Element koji je sada jače prisutan nego ikad jeste vrlo depresivan i nihilističan osećaj, kao da ništa nije kako treba i da nema nikakvih naznaka da će išta postati bolje – upravo to je ono što čini “Transfixiation” specifičnim i što ovim pesmama, koje naizgled nemaju nikakvu formu, daje određen karakter.
Video: What We Don’t See
Da je legendarni Nick Drake još uvek među živima i da može da presluša ploču “Girls in Peacetime Want to Dance”, definitivno bi mu bilo drago što ga porede sa škotskim sekstetom zvanim Belle & Sebastian. Sa ovog izdanja mogla bi se izdvojiti klasična Belle & Sebastian tragedija “Nobody’s Empire”; sentimentalna, tužna i (prema navodima iz medija) “najličnija pesma” ikada napisana iz pera frontmena Stuarta Murdocha. Crne misli njega ne napuštaju do samog kraja izdanja, ali vremenom će vam sa njih pažnju odvući sve veseliji instrumentalni delovi, lepršave note i razigrani ritmovi koji vas vraćaju i podsećaju na glavnu poruku: igra(j).
Video: The Party Line
Čarobni bič (ili šlag, ako vam je draže) zaista zvuči čarobno. Budući da je priča o poreklu ovog albuma dobrih mesec i više dana izlazila iz svakog ugla muzičkog onlajn novinarstva, ovde je nećete naći. Za one koji su tek sada obratili pažnju na dešavanja u svetskoj muzici, evo sinopsisa – Blur na putu do nekog festivala u Japanu “zagine” u Hong Kongu na nekoliko dana, momci iz dosade krenu da se zezaju u prvom studiju na koji su naleteli, svidi im se rezultat, Coxon smiksa album sa svojim producentom i voilà, Blur ima povratnički album. “I to kakav povratnički album!”, reći ćete nakon slušanja. Najlepši aspekt ovog albuma verovatno leži u činjenici da je ubiranje novca od muzike bilo poslednje na listi želja ove četvorke. Potpomognut osveženom hemijom nekadašnjih (i današnjih) najboljih prijatelja, album jednostavno isijava emocije. Ovaj album trijumfuje nad svim glupostima koje nam XXI vek agresivno servira na tacni i gura u facu. Poručuje nam da je u redu biti sam, da je u redu kajati se, da je u redu istraživati (i sebe i okolinu). Dečaci su možda “omatoreli” kalendarski, ali duh je i dalje tu, sa dozom sete se javlja da nas podseti da je moderni život, jel’ te, sranje. Poručuje nam da se izlogujemo već jednom, budemo ljudi, jer koliko god da nas ima, pravih ljudi je ipak malo. Ova četvorica? Oni su, posle svega, ljudine.
Video: Lonesome Street
Nekako je teško zamisliti da bi unikatna i neobična pojava kao što je Bjork mogla da se „zarazi“ bolnim ljubavnim emocijama koje muče dobar dio planete. „Vulnicura“ i jeste i nije ljubavni album, a za glavnu temu uzima zadnje trzaje veze koja nema šansu da uspije. Njen kristalni glas je i ovoga puta legao savršeno na iskrene, otvorene tekstove, a Bjork sasvim sigurno niste čuli u ovako ranjivom izdanju.
Video: Lionsong
Prošlo je pet godina otkako je pevač The Killersa, Brandon Flowers, izdao svoj prvi solo album, a izgleda da je u tih pet godina pronašao još boljega sebe pa je „The Desired Effect“ fino upakovani pop-rock. Doduše, za album se može reći i da je svojevrsna posveta muzici osamdesetih godina, jer synthpop ipak dominira, a Flowers se i vokalno odlično uklopio u tu priču. Dašku osamdesetih doprinosi i Neil Tennant, pevač Pet Shop Boysa, čija je jedna izgovorena rečenica našla svoje mesto u pesmi „I Can Change“.
Video: Can’t Deny My Love
Za one koji slučajno ne znaju, Carl Barat je onaj manje narkoman od one dvojice iz The Libertinesa, jedinog velikog britanskog benda posle Oasisa ako je verovati britanskoj štampi. “Let It Reign” je jedan živopisan album koji pretežno koketira sa britanskom istorijom, tačnije sa ratovima. To se već moglo zaključiti po spotu za “Glory Days”, ali i samim pogledom na naslove pesama. “Victory Gin“, “Summer in the Trenches” ili “March of the Idle” sasvim jasno govore o tome odakle je crpljena inspiracija za ovo izdanje. Pomenute tri pesme ujedno predstavljaju, pored dva pomenuta singla, samu okosnicu albuma koji generalno odiše “upbeat” atmosferom.
Video: Glory Days
Jedan od najboljih Sijetl vokala se pored sjajnog Audioslavea i povratničkih Soundguardena nije puno proslavio po svom solo materijalu. Pogotovo ne sa njegovim poslednjim pop albumom “Scream” iz 2009. koji je producirao Timbaland. U 2015. pauzu sa svojim matičnim bendom Soundgardenom vredno koristi objavljujući “Višu istinu”. Srećom album nema puno Krisovih eksperimentisanja i ekskurzija u nepoznato, već predstavlja klasičan kantautorski akustični (na momente pop) album. Producent Brendan O’Brien je odradio strašan posao. Metafizički tekstovi su ono što izdvaja ovaj album za stupanj više od same muzike. Nostalgija, prolaznost i egzistencionalna težina života je ono što karakteriše njegove filozofske pesme. Pitak i prijatan album van svih mogućnosti da bude nešto najbolje što je Kornel ikada napravio. Za tako nešto ćemo ipak sačekati koncert benda Soundguarden.
Video: Nearly Forgot My Broken Heart
Od početka karijere Boba Dilana, pa do danas, njegove pesme su obrađivane od strane nebrojano mnogo muzičara širom sveta. Međutim, ovog puta je Dilan taj koji je rešio da obradi nečije pesme. Ovim albumom je pokazao poštovanje prema radu čuvenog Frenka Sinatre kroz deset pesama koje je popularizovao ovaj pevač. Al Schmitt, snimatelj albuma, u jednom od intervjua govorio je o procesu snimanja, gde je napomenuo da Dilan nije želeo da u studiju gde su snimali vidi mikrofone, osim onog koji je on koristio za snimanje vokala. Zbog toga su instrumentalni mikrofoni skrivani van sobe i po uglovima, kako se ne bi videli. Taj način snimanja je kao rezultat dobio da se svi instrumenti čuju u pozadini, blago, jedva primetno, koliko da daju atmosferu, kao i to da ceo album odiše duhom pedesetih godina. Ovaj album se zaista sluša u jednom dahu, a ako želite da upotpunite atmosferu, neko dobro vino u kasno popodne uz ovaj album će poslužiti kako treba. Dilan je zaista uspeo u onome što je hteo, da pesmama koje su sada već zaboravljene da novi život, da ljude podseti na njih, na čoveka koji ih je popularizovao, na ljude koji su ih napisali, kao i na samo vreme u kojima su one nastale.
Video: The Night We Called It A Day
Spojem sanjivog popa i elektronike na albumu “The Bones of What You Believe” trojka Chvrches skrenula je pažnju na sebe 2013. godine i brzo prirasla za srce širokom auditorijumu. Sa novim singlom “Leave a Trace” bilo je jasno da će i novo izdanje nastaviti u istom stilu kao i njegov prethodnik. Kompletan album kako muzički, tako i dešavanja koja su ga pratila, pokazala su nam da je malena Loren Mejberi prava heroina alternativne scene prodornih vokala i oštrog jezika. Album je odličan sklop sint popa, indi i elektronske muzike sa nešto eksplozivinijim i zaraznijim refrenima nego njegov prethodnik.
Video: Leave a trace
Američkim rockerima iz Marylanda “Psychic Warfare“ je jedanaesti studijski album koji je, baš kao i prethodni “Earth Rocker“, vrlo žestok i nabijen energijom. Dokaz je to da Clutch nakon više od 20 godina staža i dalje praše kao da su mladići te ostaju verni sebi i svome zvuku. Pevač i gitarista Neil Fallon izgleda da je glavni “krivac” za to jer je vokalno prepoznatljiv u masi sličnih bendova, a na ovome je albumu napisao i sve reči pesama. Među favorite već se upisala „X-Ray Vision“, za koju je bend snimio i spot, a jedina nešto laganija pesma na albumu je melanholična „Our Lady of Electric Light“.
Video: X-Ray Visions
Nakon nekoliko hvaljenih EP izdanja, mlada kantautorka iz Melburna, konačno je objavila debi album. Prvo što se može primetiti jeste njen talenat za pisanje inteligentnih story-telling pesama, neobaveznog stila i prepunih mladalačkog humora. To je ono što je stavljeno u prvi plan, elokventni i zabavni tekstovi i njen sanjivi glas. Što se tiče same muzike, mogu se prepoznati uticaji Nirvane na pesmama “Nobody Really Cares If You Don’t Go to the Party“ i “Pedestrian at Best“ sa izraženim grandž riffovima, indie-rocka devedesetih na “Debbie Downer“ i “Aqua Profunda“, te Belle & Sebastiana na power pop numeri “Depreston“, a ono što im je zajedničko jeste da sve zvuče odlično. Međutim, Courtney sa svojim bendom u klasičnoj postavi – gitarista, basista i bubnjar – nikako nije pribegla pukom recikliranju, već je na sebi svojstven način napravila veoma dobru ploču koja odiše svežinom i koje se ne možete zasititi ni posle deset slušanja. Svaka sadrži ubitačne stihove i zarazne refrene koje ćete posle pevušiti danima. Courtney nije ništa manje ubedljiva ni kada nam nudi svoju verziju bluza u “Small Poppies” ili u “Boxing Day Blues“ folk rock numeri koja zatvara album. Još kad se pridoda njen šarmantni australijski akcenat, ne preostaje ništa drugo do da se ova ploča uvrsti među najbolja martovska izdanja.
Video: Pedestrian At Best
Soulsavers su definitivno ozbiljni igrači na muzičkoj sceni. Kako drugačije objasniti da kao pridružene članove bez problema mogu da nahvataju jednog Marka Lanegana i Dave Gahana. Sa Laneganom su objavili 2 studijska albuma, a ovim izdanjem je skor izjednačen i kad je Gahan u pitanju. I dok je zanimljivo posmatrati kako se Lanegan snalazi u njemu stranoj elektronici, Gahan sa druge strane tu pliva u poznatim vodama. Tako i ovaj album ne donosi neka preterana iznenađena već je iskusno sklopljen sa nekoliko zicer singlova što ga čini jako lakim i prijatnim za slušanje.
Video: All of this and nothing
Četvrti solo album Boga Pink Floyda je ugledao svetlost dana posle skoro 10 godina od isto tako hvaljenog “On the Island”. Gilmor je izbacio jedan šarenolik album sa par jazz izleta tipa “The Girl In Yellow Dress” i par predobrih psihodeličnih pink flojdovskih numera od kojih se izdvajaju “In Any Tongue” i “And Than…”. Jako ličan i emotivan album Gilmor je radio sa svojom ženom Polly Samson. Jako je lepo što je i ove godine krenuo na evropsku turneju u cilju promocije albuma nastupavši isključivo u antičkim građevinama. Iako je zašao u osmu deceniju svog života Gilmor je pokazao da uvek ima šta kvalitetno da ponudi.
Video: Faces Of Stone
Nakon uspjeha “Sunbathera” iz 2013. (koji su mnogi svrstavali u liste najboljih albuma godine), veliki dio metal zajednice s nestrpljenjem je očekivao u kojem smjeru će američki spoj shoegaze/black/post metala otići. Deafheaven su već od prvog albuma, a posebno nakon spomenutog “Sunbathera”, uglavnom podijelili publiku na 2 tabora – one koji ih prozivaju zbog cjelokupnog vizualnog identiteta benda (pogledati naslovnicu Sunbathera) i one koji ih smatraju jednim od najznačajnijih metal sastava današnjice. Ne obazirući se previše na reakcije, Deafheaven su nam u listopadu donijeli ”New Bermuda”. Album nosi znatno mračniju atmosferu, naglašene gitarske dionice uvelikome inspirirane thrash metal scenom osamdesetih, te pet dugih pjesama koje su sjajno izbalansirane, a album ni u jednom trenutku ne gubi na tečnosti. Cijeli bend se nakon “Sunbathera” preselio iz San Francisca u Los Angeles i dok je na prethodniku George Clarke sanjao o nekom boljem životu, na ”New Bermuda” opisuje nepotpunost života kao takvog, te svoje unutarnje praznine koje su promjenom sredine suprotno njegovim očekivanjima zapravo ostale iste. ”New Bermuda” je intenzivan album nabijen emocijama kojim su Deafheaven otišli korak dalje… i uspjeli. Još jednom su stvorili nešto jedinstveno samo za njih, pomičući svoje granice, kao i granice cijelog jednog žanra.
Video: Brought to the Water
Izglancajte ciepele i spremite se za plesni podijum, jer će vas Duran Duran vratiti u vreme disko klubova svojom nostalgičnom pločom “Paper Gods“. Zabava i igra su najbolji opis novog albuma na kome se nalazi impresivna lista gostiju. Možda, zapravo, ne toliko impresivna, koliki zanimljiva. Pored pomenutog Rodžersa, svoj doprinos nekim pesmama dali su Džon Frušante – da, taj Frušante, onaj koji je fank gitari dao potpuno novi identitet svirajući sa Red Hot Chili Peppersima; Žanel Monae, jedna od aktuelnijih pop pevačica; tu je Kieza – vlasnica hita “Hideaway”, svakako jedna od zvezdi u usponu. Svoje mesto na albumu našli su producent i muzičar Mister Hadson, glumica Linzi Lohan (kao vokal) i telentovani Jonas Bjer iz benda Mew. Tu je još i jedno poznatije lice – Stiv Džouns iz Sex Pistolsa. “Paper Gods” nije najjače izdanje Duran Durana. Ima toplinu, razigrava nas; ima dušu, ali nema i oštrinu. Neće ući u anale, ali je jedan lep trenutak u njihovom opusu koji krasi naslovnica sa kolažom sastavljenim od elemenata “Rio”, “Girls on Film”, “Skin Trade”, “Seven and the Ragged Tiger” i “Perfect Day”.
Video: Pressure Off
“Zipper Down” predstavlja dugo najavljivani četvrti po redu album rokera iz Kalifornije. Producent i glavni čovek na albumu još uvek je njihov prijatelj Joshua Homme koji itekako pomaže bendu, a pre svega frontmenu Jesse Hughesu. Album otvara prvi hit singl “Complexity” koja je zarazna odmah na prvo slušanje. Pored jedanaest pesama, album sadrži i simpatičnu “Save a Prayer” obradu sastava Duran Duran koja posle novembarskih terorističkih napada u Parizu za vreme njihovog koncerta dobija novi smisao. Posle te tragedije više ništa nije isto. Naime, previše ishajpovan album dospeva na same vrhove top lista.
Video: Complexity
Od kako su svoj rad nastavili kao trojka, Editors već sa drugim albumom ponovo traže novi zvuk. Nakon popičastog “Weight of Your Love”, novi “In Dream” mu dođe kao melanholični i marčni brat. Editors oduvek neguju taj mračni zvuk, ali ovoga puta umesto na gitare, velikim delom zvuk grade na sablasnim sintisajzerima. Za album su rekli da “su ponovo učili da hodaju”, a rezultat se još nije jasno slegao. Album se ne upija na prvu, treba dosta preslušavanja da bi dobio smisla. U okviru tih promena dogodilo se to i da “urednici” prvi put ugoste nekog muzičara, a tu čast dobila je Rejčel Gosvel iz Slowdivea. Tom Smit se sve više može smatrati pravim rok pesnikom nove generacije i na dobrom putu je zahvaljujući stihovima poput Flag in your hand don’t make you American. Sa albuma se izdvajaju numere “Ocean of Night”, “Forgiveness” i “Life Is a Fear”.
Video: Ocean of Night
Recimo da je “Lungs” bio jedan od boljih debi albuma koji se mogao čuti poslednjih godina, a “Ceremonials” bio njegova nadgradnja, “How Big, How Blue, How Beautiful” ide u nešto drugačijem pravcu. Florens hrabro nosi svoje rane iz bitaka, srce u rukavu, i dosta je patila. Njena lična sreća, motivisana novom ljubavlju, odrazila se na album. Preživela je (figurativno) davljenje, maltretiranje, isplivala ponovo rođena i nikad nije bila veća, svetlija, lepša. Kejt Buš novog doba do sada nije omanula na muzičkom polju i “How Big, How Blue, How Beautiful” zaslužuje najvišu ocenu. Kada se sa “Lungs” pojavila već se znalo da je izuzetna umetnica; samo nekoliko godina kasnije uživa ogromnu slavu za jednu alternativnu muzičarku, a primetno je i da je na Balkanu sve popularnija.
Video: Ship To Wreck
Billy Gould (bas), koji je producirao album, opisao je njihov novi zvuk kao „hipnotički i gotik“. Elemenata prvog nesumnjivo ima. Za ovo drugo, izbegao bih polemiku o žanrovima i njegovoj eventualnoj igri reči, ali bih ukazao na etapu koja je upravo krenula; na jedan život koji se izrodio iz ovog očigledno „novog“ Faith No Morea i na koji, čvrsto verujem – Gould misli – kada govori o zvuku. Ovo nije najsjajniji povratak u muzičkoj rok istoriji, ali FNM još uvek zauzima jako važno mesto unutar nje. U ovoj bitci sa Suncem (Sol Invictus je latinska fraza za „Nepobedivo Sunce“), možda nisu uspeli da izvoju pobedu. Ali, jedna bitka ne znači izgubljen rat.
Video: Superhero
Tek sa njihovim trećim albumom “Holy Fire” i hit singlom “Inhaler” Foals uspevaju da dođu u žižu javnosti. U rangu alt rok sastava Biffy Clyro i The Maccabees tu negde izranjaju i Foals. Dok ovima slava opada i kvalitet albuma slabi, Foals sa “What Went Down” se uzdižu i pucaju na visoko. U srednjoj klasi rok bendova, oni su definitivno najbolji. Sve su žešći, sve su smeliji, a sve manje alternativni. Ne žele više da budu deo hipsterske sfere već da im publika budu rokeri. I u našim krajevima postaju sve zapaženiji, prvo nastup na INmusic festivalu, a zatim ovog leta i na Szigetu. Ako ste ljubitelj kvalitetnog alternativnog roka, ovaj album ne smete zaobići. Ako nastave ovako pretenduju da se “takmiče u premijer ligi” sa samim gigantima scene.
Video: Mountain At My Gates
Predstavnik švedskog indie folka, Jose Gonzalez obradovao nas je svojim trećim solo izdanjem. Nakon pauze od gotovo osam godina i albuma “In Our Nature“, nova tura akustičnog, nežnog i melanholičnog zvuka je pred nama. Tridesetšestogodišnji kantautor u dosadašnjoj karijeri je izgradio jedinstven, autentičan stil, koji se ogleda u minimalističkoj estetici, intimnim, poetičnim tekstovima i dominantno tmurnim melodijama. Ploča je najvećim delom snimljena u njegovom kućnom studiju, a osim klasične gitare i glasa, u pojedinim numerama mogu se čuti perkusije i flauta, što zvuk čini punijim i bogatijim. Ritam u nekim pesmama daju dlanovi, poput “Leaf Off/The Cave“, “Afterglow“ ili “Stories We Build, Stories We Tell“, i one su, generalno, bržeg tempa . Pucketanje prstima predstavlja sastavni deo na omiljenoj “Let It Carry You“ dok njegovo sviračko umeće naročito dolazi do izražaja u instrumentalnoj “Vessel“. Prelepa ploča, koju ako volite Nika Drejka, Demijana Džurada ili Marka Ajcela, ne bi trebalo da propustite.
Video: Leaf Off/The Cave
Četiri jahača apokalipse su objavili jedan inovativan i raznovrstan album, kreativan i pun maštovitih poruka. Petnaesti po redu album predstavlja mešavinu starog i novog Killing Joke odela. Prvi singlovi “I’m a Virus” i “Euphoria” lansiraju ih visoko u nebo. Post pank sa mučnom atmosferom, ali i vrhunskom produkcijom. Gitara, bas i Colemanov glas su čista perfekcija. Pesme imaju mladalačku energiju, a opet je sve to nekako zrelo i iskusno upakovano u jednu celinu tako da ne zvuči banalno. Jedno od boljih albuma iskusnih muzičara je samo dokaz da mogu još uvek dugo muzički da žive.
Video: I Am The Virus
Suvremeni američki blues glazbenik Gary Clark Jr. privukao je pozornost još 2012. godine kad je za Warner Bros. diskografsku kuću objavio “Blak and Blu” koji ga je svijetu predstavio kao versatilnog gitarista, pjevača i glazbenika općenito. Clark Jr. je “The Story of Sonny Boy Slim” snimio u Arlyn Studios u Austinu, jer je htio upiti vibru i energiju svog rodnog grada te je prenijeti na album. Kao neke od glavnih utjecaja navodi razne glazbenike, od Leada Bellyja preko Marvina Gaya do OutKasta, a inspiraciju je opet pronašao i u raznovrsnim žanrovima uključujući retro soul, hip hop i hard rock. Budući da je album toliko žanrovski bogat, na njemu se može pronaći ponešto za svakoga, bili oni obožavatelji izvođača poput Buddyja Guya i Muddy Watersa, benda The Heavy i Aloe Blacca ili Ushera i Alicie Keys. I naravno, s obzirom na kvalitetu ovog albuma, za Gary Clark Jr.-a može se predvidjeti uzlazna putanja i ogroman uspjeh u budućnosti.
Video: Grinder
Sedmo po redu studijsko izdanje (pod imenom Lamb of God) je nazvano “VII: Sturm und Drang”. Bukvalni prevod termina “Sturm und Drang” sa nemačkog jeste “oluja i nagon”, koji bi trebalo da predstavlja metaforu za buru i turbulenciju kroz koju je bend prošao. Novi album predstavlja zvuk koji nam odaje utisak kao da se ništa i nije desilo tokom tri godine. Novi Lamb of God album počinje kao i poslednjih nekoliko – blast beatovi, razbijački rifovi, Randyjev vrisak i groul koji “gazi”. Zadovoljstvo je slušati ovo izdanje, pogotovo ukoliko ste stari fan benda. Neke od pesama ne donose možda previše novina, ali je jako dobro videti da bend nije posustao uprkos svim problemima i da je objavio album koji je možda i dinamičniji od nekih ranijih izdanja. Topla preporuka za sve ljubitelje benda, kao i bendova koji neguju sličan senzibilitet.
Video: Still Echoes
Lebanon Hanover je post punk duo koji već godinama polako, ali sigurno osvaja underground scenu Evrope. “Besides the Abyss” je njihov četvrti album, verovatno i najbolji do sad, iako je to uvek diskutabilna odrednica. Neverovatno mračno i hladno, prepuno emotivnog naboja, slušaocu zaista stvara utisak kao da stoji pored nekog ambisa. Ono što je bitno izdvojiti kao važnu crtu albuma je da ima deset pesama odnosno tačno onoliko da se bez ikakvog problema presluša u jednom dahu. Da kojim slučajem ima više bilo bi predugo, a ovako su Larrisa i William uspeli da svoj minimalistički izraz spakuju perfektno. Kao potencijalno najveći hit na albumu se izdavaja stvar „Hollow Sky“ koja ga i otvara.
Video: Hollow Sky
Industrial bend Lindemann predstavlja sporedni projekat Tilla Lindemanna, pevača benda Rammstein i producenta i multiinstrumentaliste Petera Tagtgrena. Kao rezultat ove saradnje nastao je album “Skills In Pills”, koji se na tržištu pojavio 23. juna i u Evropi se veoma dobro kotirao. Album obiluje moćnim gitarskim rifovima koji umnogome podsećaju na dobro poznati zvuk Rammsteina, ali bitnu razliku predstavlja činjenica da Till Lindemann peva na engleskom i time tekstove pesama čini mnogo razumljivijim. Kao što se od Lindemanna kao tekstopisca i očekuje, pesme obiluju eksplicitnim tekstovima, pa tako i nose vrlo simbolične naslove poput “Golden Shower”, “G-Spot”, “Fat” i “Ladyboy”. Do sada su ekranizovane dve pesme “Praise Abort” i “Fish On”, koje zajedno na Youtubeu imaju preko 7 miliona pregleda. Ovim albumom, Till Lindemann je svom matičnom bendu zasigurno zagarantovao novu „turu“ fanova i uspeo da napravi odličnu uvertiru u novi album Rammsteina koji bi trebao da ugleda svetlost dana sledeće godine.
Video: Praise Abort
Mac DeMarco je vrlo interesantna ličnost. Za kratko vreme je uspeo da se probije na mejnstrim pop scenu i trenutno je jedan od vodećih pop izvođača (naravno, ovo se ne odnosi na MTV pop). Nesumnjivo, deo te popularnosti je prisutan zahvaljujući tome što je sjajan glumac i šoumen. ovom albumu se ne može dati naročito visoka ocena jer bi bilo nepravedno prema odličnim dužim izdanjima. Doduše, album je skoro ceo prilično dobar (izuzev ‚‚Just to Put Me Down” koja se ne izdvaja ni po čemu izuzev njegovom urnebesnim vokalima na kraju pesme i „I’ve Been Waiting for Her“ koja zvuči kao neka DeMarcova pop parodija pesme „Takin’ Care of Business“ Bachman-Turner Overdrivea) i uspeo je da zaintrigira fanove blagim promenama. Ne velikim, ali dovoljnim da ovaj čovek održi svoju relevantnost na pop sceni. Sada ostaje da dočekamo njegov sledeći album i vidimo da li se Mac zaista menja ili samo poigrava sa fanovima, što uopšte ne bi bilo čudno. Očekivanja za „Another One“ možda nisu bila velika, ali će zasigurno biti veća kada DeMarco bude najavio svoj sledeći „album“.
Video: Another One
Švedski metalci Ghost zasigurno su jedan od najblaže i najbezopasnije zvučećih bendova koji se bave okultnom tematikom i izgledaju kao da se upravo pripremaju sazvati sotonu. Ove se godine, čini se, Ghost vraća na pravi put. Anonimni članovi benda, koji se nazivaju Nameless Ghouls, ponovno su ‘promijenili’ pjevača (pjevač je po svemu sudeći uvijek ista osoba, ali promjena lika je dio showa) pa su tako s ‘novim’ Papom, poznatim samo kao Papa Emeritus III, snimili svoj najnoviji album “Meliora”. Ovaj uradak prati lagana futuristička tema, glazbeni naglasak vraća se na gitare, a tekstovi se bave nedostatkom božanskog prisustva. Ukratko, Ghostov treći album pokazao je koliko je ovaj bend sposoban biti kompleksan i dinamičan u svom zvuku, predstavio ih je kao ambiciozne glazbenike koji teže unaprijeđenju svog stvaralaštva i naravno kao talentiran bend koji je u stanju uspješno iskombinirati heavy metal utjecaje s melodijama opernih proporcija. Najvažnije od svega, album je pamtljiv, zabavan i za svaku preporuku.
Video: Cirice
Modest Mouse su bend sa specifičnom fan bazom i bend od koga se uvek puno očekuje. Ako se na to doda da se na ovaj album čekalo 8 godina stvari postaju još zanimljivije. Ishod je taj da smo dobili odličan album koji je kritika ocenila kao osrednji. Da umesto petnaest pesama ima koju manje moguće je da bi bio lakše svarljiv. Prva koja je mogla da leti je “Pistol” sa svojim hip hop pokušajima. Ta pesma albumu stoji kao jedan pogolemi čir. Ostatak je u standardnom Modest Mouse maniru koji su izbrusili na “We Were Dead…” i “Good News…”. Isaac Brock i dalje zvuči i piše tekstove kao da je teško bolestan.
Video: The Ground Walks, with Time in a Box
„Bez starca nema udarca“! Metal bogovi Motorhead ove godine su nas obradovali svojim dvadesetitrećim albumom u svojoj četrdeset godina dugoj karijeri. Lemi, koji ovih dana puni sedamdeset godina i pored zdravstvenih problema i dalje „žari i pali“, u šta smo se i lično mogli uveriti i na ovogodišnjem Exit festivalu. Stariji bendovi imaju problema da održe kvalitet posle toliko godina i decenija rada, ali Motorheadu to nikada nije bio problem, što se i pokazuje na „Bad Magic“. Dvanaest odličnih numera, kao i prerade kultne pesme The Rolling Stonesa „Sympathy for the Devil“, prožetih sirovim viskijem ispijenim vokalom, jakim i brzim rifovima, uz malu dozu bluza donose nam pravi užitak i album koji će se definitivno slušati i u narednim godinama.
Video: Electricity
Markus Mamford i njegovi sinovi (ne bukvalno) sa “Wilder Mind” nalaze se na prekretnici karijere. Bacili su bendžo, ubacili električnu gitaru i bubanj i spremaju se da postanu stadijumski bend. Nije sve to revolucionarno kao kada je Bob Dilan na folk festivalu ubo Fendera u pojačalo, ali za ovaj bend pričamo o ogromnoj i njima značajnoj promeni. Prelazak u “naelektrisane” rok vode bend je video kao prirodnu ekspanziju njihovog rada. Stoga je rad na novom albumu zahtevao i izvesne promene. Za početak, prekinuli su saradnju sa Markusom Dravsom. Pomalo i šteta, jer je Dravs daleko adekvatniji producent za ovu vrstu muzike nego što je bio za ono što su radili na prva dva albuma. Dravsova zamena za miks pultom bio je Ejron Desner, član benda The National pa ne čude mnoge sličnosti između ova dva benda. Takođe, tu je i Džejms Ford koji ima ogromno iskustvo, prednjače njegovi radovi sa Arctic Monkeys, Klaxons i Florence and the Machine. Kombinacija koja je dobra za promenu kakvu su M&S tražili. Dramatičnost oko toga što Mumford & Sons ne žele više da budu folk bend u realnosti i nije toliko strašna. Promena koja je prijatna, i dobro odrađena na ovom albumu.
Video: Snake Eyes
Kada je Nightwish objavio „Imaginaerum“ 2011. godine, utisak je bio da je bend dosegao svoj zenit u pogledu prezentacije albuma, kompozicije, pompeznosti u svakom smislu. Nakon takvog albuma, koji je zahtevao i film, nametalo se pitanje: „Šta dalje? Šta je to što Nightwish može da snimi što može jednom ljubitelju benda ili čak i običnom simpatizeru da ponudi što već nije ispratio tokom ranijih izdanja?“. Četiri godine kasnije, Anette Olzon više nije deo benda, Floor Jansen zauzima njeno mesto, bubnjar Jukka Nevalainen je napustio bubnjarsku poziciju zbog problema sa ozbiljnom insomniom, bend prirodaje multiinstrumentalistu i kompozitora Troya Donockleya. Govorilo se o tome da Tuomas Holopainen želi da se vrati rok korenima svog benda i da snimi „jednostavniji rok/metal album“. Generalno, album je prepun složenijih aranžmana, zanimljivih harmonijskih rešenja, pevljivih refrena, ali deluje prilično pitko i slušljivo čak i za nekoga ko nije nužno Nightwish fan. Glas Floor Jansen, kao i muzički pristup benda nakon Tarje Turunen ere omogućava veći pokret i sinematičnost.
Video: Endless Forms Most Beautiful
Bend Giant Sand ove godine obeležava trideset godina rada. Tom prigodom su objavili svoj dvadeseti studijski album, pod nazivom “Heartbreak Pass”. Na njemu su želeli da prikažu, kroz uglavnom nove kompozicije, različite faze kroz koje je bend prolazio tokom godina: od bučnog rokenrola u čijem se korenu nalaze snažne gitarske deonice Nila Janga, preko country rock melodija, marijači muzike i gospela, sve do laganog muziciranja i pevanja u stilu Leonarda Koena. Odmah na početku treba naponenuti da Giant Sand nije bend u konvencionalnom smislu te reči. Naime, jedina konstanta u njemu je Hau Gelb, čovek iz čijeg uma proističe većina stvari vezana za ovaj bend. Album “Heartbreak Pass”, iako sniman sa namerom da prikaže razne stilove kroz koje se bend kretao, ipak poznavaocima diskografije Giant Sanda donosi sasvim novo slušalačko iskustvo. Ujedno, on odlično može poslužiti kao podsticaj za dalja istraživanja onima koji se sa bendom prvi put susreću.
Video: Hurtin’ Habit
Uvek postoji neko ko pokušava da iznese svoju viziju određenog žanra ili ko poseduje svojstven i specifičan zvuk. Jedan od takvih individualaca je Noah Lennox, poznatiji pod svojim pseudonimom Panda Bear. Najpoznatiji je kao član benda Animal Collective čija diskografija prati jedan vrlo zanimljiv razvoj i u čijoj se muzici sada njegov uticaj čuje više nego ikad; za razliku od prvog albuma, “Spirit They’re Gone, Spirit They’ve Vanished” na kome je njegov drug iz benda Avey Tare napisao sve pesme i odsvirao skoro sve instrumente. ’’Panda Bear Meets The Grim Reaper“ nosi malo mračniji ton u odnosu na prethodne albume. Poseduje dosta psihodeličnih elemenata, kao i prethodni albumi, ali je sada izraženije nego ranije, kako zbog načina na koji su pesme konstruisane, tako i načina upotrebe malopre pomenutih frekvencija. Svaka melodija i ritam koji melodiju prati se mogu zamisliti kao jedan segment ili odsečak upotpunjen korišćenjem izuzetne količine zvučnih efekta. Ti se efekti ponavljaju srazmerno ponavljanju određenog segmenta melodije i ritma, tako da slušalac svaki sledeći krug može da obrati pažnju na neki drugi detalj u tom čitavom moru kombinacija. Ali treba uzeti u obzir da mnogi ukrasi na površinu izlaze samo onda kada slušalac počne pažljivo da sluša i pokuša da zapazi što više detalja koje je Panda Bear sakrio koristeći melodije gurnute u prvi plan.
Video: Boys Latin
Post pankeri iz Detroita, Protomartyr su ovogidišnjim izdanjem dobili hvalospeve i hajp koje su zaslužili još svojim prošlogodišnjim studijskim ostvarenjem, “Under Color of Official Right” koji je i pored pozitivnih kritika prošao nezapaženo. “The Agent Intellect” donosi isti kombo buke i melodičnosti koji su i ranije negovali, samo što je pristup beskompromisniji i teži. Istovremeno, čuje se da su Protomartyr sazreli i otkrivaju nove načine na koje mogu da napišu pesmu, tako da su sad pojedine jednominutne pankerske frustracije zamenjene kompleksnijim i slojevitijim pesmama kao što su, na primer, vrlo napeta i neobična “Why Does It Shake?” i šestominutna, grandiozna “Ellen”. Subjektivno je da li su nadmašili svoje prethodno ostvarenje, ali je jedno sigurno – sve što se očekivalo od njih u nekom zvučnom kontekstu je i dalje tu, a u neku ruku, dobili smo i više od toga.
Video: Why Does It Shake?
Povratnički album švedskog benda je, uz novi Faith No More, bio verovatno najiščekivanije izdanje među fanovima solidno tvrdog zvuka. Na “Freedom” se čekalo još od 1998. i albuma “The Shape of Punk to Come” koji je bio upravo to, proročki dokument. Opravdano se sumnjalo da li će (sada već) matorci imati “cojones” kao devedesetih, ali pokazali su da im godine nisu ubile potenciju. Iako je zvuk na novom albumu malo artikulisaniji i ozbiljniji nego na prethodnim izdanjima, Refused su uživo i dalje jedna energična neman. Da parafraziramo pesmu sa pomenutog kultnog albuma iz 98. : “Refused are NOT fucking dead!”
Video: Elektra
Nakon osmogodišnje pauze, Roisin Murphy se vratila sa trećim solo izdanjem pod nazivom „Hairless Toys“ koji predstavlja izuzetno iznenađenje spakovano u mračne disko tonove. Ovim albumom Murphy je pokazala da je čak ni preduga pauza i majčinstvo nisu uspjeli uspavati. Od prve numere „Gone Fishing“ sa zvukom na tragu Italo disco žanra iz osamdesetih, pa sve do house mutacija, sve podsjeća na starija izdanja, ali sa modernom glazurom i svježinom. „Hairless Toys“ je čist i elegantan album, a prepoznatljivi glas mu dodaje još jednu dimenziju koja ga čini jednim od najboljjih izdanja ove godine.
Video: Exploitation
Pet godina Iron Maiden ništa novo nije izbacio, a onda je svoje fanove počastio s „The Book of Souls“, dvostrukim albumom epskih razmera verovatno najvećeg metal benda na svetu. Preko sat i po vremena traje ovo izdanje, koje je šesnaesti i ubedljivo najduži album britanskog benda. Nekima je to možda previše, ali zagriženim „Mejden“ zaluđenicima bi verovatno i četiri sata bila nedovoljna. Svašta se izdogađalo u tih pet godina, Srbija je bila ponovo u prilici da vidi legendarni bend, a Brus Dikinson je uspeo da se izleči od raka grla. Čovek bi pomislio da više neće biti u stanju da govori posle tako opake bolesti, verovatno najgore koja može da zadesi nekog pevača, ali Dikinson poseduje toliku moć u svom glasu da se posledice ni najmanje ne osećaju. I posle navršene četiri decenije postojanja Dikinson i ekipa se trude da izbace nešto novo i ne plaše se da eksperimentišu. Ipak, ako niste fan benda i njihovog rada poslednjih decenija, verovatno će vam i ovaj album biti dosadan. Za ostale, ovo je još jedna veoma vredna poslastica, koju nikako ne bi trebalo da propuste.
Video: Speed of Light
Šest godina kasnije, mnogo toga se desilo. Tom Araya je morao na operaciju, Jeff Hanneman je doživeo tešku bolest nakon ujeda pauka i nakon dugo odsustva podlegao bolesti 2013. godine zbog ciroze jetre koje ni sam Hanneman nije bio svestan. Dave Lombardo je otpušten iz benda takođe 2013. usled poslovnih problema sa bendom. Mnogo je pitanja postavljeno da li će bend uopšte nastaviti da postoji. Gary Holt iz Exodusa je zauzeo Hannemanovo mesto, dok je Lombarda zamenio nekadašnji bubnjar benda, Paul Bostaph. Već tokom 2014. je bilo moguće čuti „Implode“, novu pesmu koja je manje-više nastavila poznatim Slayer putem. Ipak, lepu najavu čitavog izdanja je predstavio spot za „Repentless“, koji deluje kao Slayer verzija Metallicinog „St. Anger“ videa. Mnogo nasilja, krvi, agresije, Slayer pomahnitalog zvuka. Premda već u pedesetima, Slayer još uvek tuče slušaoce po ušima silinom koju nemaju ni duplo mlađi od njih.
Video: Repentless
Jubilarno izdanje sastava Soulfly prati prethodnika „Savages“, ali i „Pandemonium“ projekta Cavalera Conspiracy u pokušaju da bude još brutalniji i svedeniji od oba. U svakom slučaju, osjetno je poboljšanje u odnosu na razočaravajući „Savages“, donoseći prije svega daleko prepoznatljive pjesme i utegnutiji zvuk. Stiče se utisak da je Max Cavalera na albumu „Archangel“ gladniji metala više nego ikada, a sasvim sigurno se radi o osvježavajućem albumu, koji Soulfly nije imao još od izdanja „Prophecy“. Soulfly se vraćaju na stare staze slave!
Video: Archangel
Izazov je napisati i objaviti album nakon onako uspešnog i kvalitetnog kakav je “Benji”, mada uzimajući u obzir da je Mark Kozelek autor koji iza sebe ima zaista dosta (uspešniih) studijskih ostvarenja, moguće je da je kreativni proces bio i rasterećujuć i spontan što se donekle i čuje na nepretencioznom “Universal Themes”. Naravno, album je odmah naišao na prosečne ocene i razočarenje, kako i kritičara, tako i publike, koji su očekivali nešto drugo; možda još jedan Benji. Ovo mu sve nikako nije smanjilo kvalitet, zato što je “Universal Themes” album za sebe, sa sopstvenim zvukom i filozofijom (što su ljudi vremenom i shvatili). Naziv ovog albuma je direktno povezan sa tematikom pesama koje govore o različitim, potpuno normalnim događajima. Pesme su, dakle, i dalje narativnog karaktera, ali u njima ipak postoji određene ritmike i melodije. Takvu veštinu pisanja je Kozelek odavno razvio, ali je sada doveo na neki novi nivo, hodajući na tankoj liniji između stihova i pasusa, dopunjujući je, povremeno akustičnim i milozvučin, povremeno distorziranim i agresivnim gitarama.
Video: Birds of Film
Najispeglaniji i preproduciraniji album na listi je možda baš ovaj. Kevin Parker se potrudio da od heroja neopsihodeličnog roka pobegne malo i u pop vode, tako da su pesme jako slušljive i ako mogu tako da kažem, društveno prihvatljive. Vidno je i koketiranje sa fankom iz osamdesetih i u muzici jasni su uticaji Princa i Michael Jacksona. Tekstovi govore o ljudskoj metamorfozi, promenama, samoći, povlačenju iz društva u unutrašnji svet bića. Jedna sveobuhvatna ploča za XXI vek.
Video: The Less I Know The Better
“The Day Is My Enemy” je svakako opravdao čekanje od svojih prvih naznaka iz 2011. pre nego što su 2014. najavili da će biti iznova predstavljen publici pod novim imenom. Treba naglasiti da je ovo prvo izdanje cijem su komponovanju pristupili svi članovi, za razliku od prethodnih gde je Lijam Haulet dominirao u kreativnosti, što se na nekim pesmama da i primetiti. Mogu zaključiti da su ovde ispunjena sva iščekivanja. Svaki negativni aspekt je zanemaren. Ovaj album uspeva da povrati želju za povratak u epitom zla koji predstavlja more mesa u kakvom smo imali prilike da se nađemo, okruženi ostalim warriorsima i da zajedno plešemo uz “Wall of Death” i istovremeno pravimo isti. Do tada, slobodno se privatno pripremajte uz skakanje u svojim sobama, ili po žurkama.
Video: Wild Frointier
Jack White supergrupa se okupila još jednom u njegovom studiju i odmah po objavljivanju nagovestila da neće biti koncerata i turneja sa bendom. Agresivno, histerično i psihotično izdanje za koje je definitivno zaslužan glas Alison Mosshart iz sastava The Kills. Muzički ovo je najprljaviji album The Dead Weathera, bluz metal XXI veka. Kao hit singl neumorno štrči “I Feel Love (Every Million Miles)” za koju su snimili i fantastičan spot. Zanimljivo je to što je bend odradio i snimke objašnjenja kako su odsvirali album, kako podesili gitare. Gitarista QOTSA, Dean Fertita je ovoga puta briljirao, a odmah iza njega je Jack White na bubnjevima.
Video: I Feel Love (Every Million Miles)
Hiperproduktivni Thee Oh Sees, na čelu sa maestralnim Johnom Dwyerom obradovali su nas novim dugosvirajućim albumom, devetim u poslednjih osam godina. Iako nema neke drastične razlike u odnosu na protekla njihova izdanja, bend iz San Franciska na “Mutilator Defeated At Last” zvuče ozbiljnije i sveže. Žestoka garažna buka još uvek itekako dominira, međutim, čini se da je, kao nikad do sada, ovde prisutno strpljenje i razmišljanje. Verujem da nova postava ima značajne veze s tim. Album otvara tipična Thee Oh Sees numera “Web” koja masnim gitarskim rifovima i zaraznom, jedinstvenom melodijom u startu otklanja sumnje čijeg to auta škripe gume. Sledi zapaljiva, ekstremno uzbudljiva “Withered Hand”, koja na krilima besnih gitara nosi slušaoca pravo do vrha. “Poor Queen” je savršeno podsećanje na zlatne početke psihodeličnog roka šezdesetih godina, dok ritmičnoj “Turned Out Light” poseban šarm daje prateći vokal Bridged Dawson. Pseudo-stoner instrumental “Lupine Ossuary” razvaljuje pretećim distorziranim gitarama, a stopostotno kalifornijska pop numera “Holy Smoke” zbunjuje slušaoca, odudarajući od ostatka albuma i važi za pesmu za koju biste vrlo teško mogli reći da pripada opusu sastava Thee Oh Sees. ”Rogue Planet” predstavlja potencijalni veliki hit, agresivni pankerski tehnički nokaut, prikazuje bend na svom vrhuncu. “Palace Doctor” završni udarac Kalifornijaca je impresivna mid-tempo stilska balada obogaćena džez bubnjevima i živopisnim gitarskim efektima, a najsporija i najduža “Sticky Hulks”, vodi nas u perfektan psihodelični trip klavijatura i gitara iz koga nećete želeti da se probudite. Možda sam pristrasan kada kažem da Thee Oh Sees nemaju loš album, ali da je godina bez Thee Oh Sees albuma loša godina, to je sigurno.
Video: Withered Hand
Još jedan odličan i eksplozivan album dolazi nam iz kuhinje Jona Spencera. Provokativan, seksualan, besan i prljav. To su 4 prideva koje vam odmah iskoče kao asocijacija i koju doživite na njihovom koncertu. Beskompromisni Jon je doktorirao svoj garažni rnr zvuk i već nepune tri decenije drži se svog kormilara. Ako već spominjem žanrove i etikete, njima bih zalepio bluz pank iz srca Nju Jorka. Već od prve pesme naziva “Funeral” bend održava bes koja je sve vreme do tačke usijanja. Kadkad slušalac stiče utisak da su pojedine pesme vrtoglavo prebrze. Album sadrži 13 pesama i većinu njih bend i izvodi na koncertima gde se oseti besomučna energija večitog tinejdžera i buntovnika Jona, kao i njegovog Bluz Eksplozije.
Video: Betty vs the NYPD
Možda ne zvuči logično, ali četrnesti album alt.metal/punk-rock legendi iz Severne Irske je bio pravo osveženje. Nije da su prethodnih albuma bili slabi, ali su dopirali samo do već formiranih fanova. “Disquiet” je mudro najavljen kao nastavak kultnog “Troublegum” iz 1994. godine i to mu je obezbedilo veći medijski hajp. Pored naslanjanja na istu tematiku, odnosno kakav je glavni protagonista “Troubleguma” posle dvadeset godina, album se vraća punk-rock refrenima koje je bend furao u to vreme. Sve to skupa čini blago melodičnu eksploziju koju otvara “Still Hurts”, singl kakav bend nije imao dugo dugo vremena. Da li album pada u kvalitetu posle toga? Ni na sekundu…
Video: Still Hurts
Bilo je dosta kontroverze oko imena ovog benda, zbog kojeg su članovi vrlo često optuživani za rasizam (mada su sami objasnili da uopšte nisu imali takve namere), tako da su na kraju bili primorani da ga promene. Nešto o čemu je još bilo govora je njihov istoimeni album prvenac koji se pojavio početkom 2015., odmah pokupio sjajne kritike i održao se na listama najboljih albuma do kraja godine. Ako se presluša album, moguće je uvideti zašto je to tako. U njihovim neobičnim pesmama se mogu čuti istovremeno psihodelija 60-ih, post punk, kao i eksperimentalni rok kakav bi se mogao čuti na albumima grupe This Heat. Međutim, ove vrlo očite uticaje Viet Cong kombinuje na specifičan način i samim tim kreiraju svojstven i prepoznatljiv zvuk. Od početne “Newspaper Spoons” do završne, jedanaestominutne “Death”, album drži slušaočevu pažnju zahvaljujući svojoj slojevitosti i hrabrosti i čini se da najavljuje još interesantnije stvari od Viet Conga.
Video: Continental Shelf
.jpg)
