Izvor: Politika, 24.Okt.2015, 22:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Aboridžinka srpskog porekla peva džez
Pleni pažnju na prvi pogled. Srpsko prezime, aboridžinski koreni, a peva džez. Ursula Jović velika je zvezda u Australiji. Proglašena je svojevremeno jednim od najimpresivnijih talenata u svojoj zemlji – nakon što ju je u njenoj 18. godini uočio Nil Armfild, jedan od najboljih australijskih režisera, aktivna je u pozorištu, dobitnica je na desetine nagrada za scenska izvođenja, radi i na filmu.
Upravo će njen večerašnji nastup, na nekoliko jezika, u Domu omladine, u sali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Amerikana, biti uvodni koncert u 31. Beogradski džez festivala koji počinje 28. oktobra. Zanimljivo je da ovog koncerta ne bi bilo da nije bilo njenog kabarea „Magpie Blues” – intimnu priču o ženi koja se seća svog porekla i nasleđa dveju potpuno različitih kultura čulo je u publici u Sidneju pre nekoliko godina dvoje Srba, koji su je potom upoznali sa ostatkom srpske zajednice širom Australije. Malo-pomalo, put ju je na kraju doveo do Beograda.
Šta može da očekuje neko ko će vas večeras čuti prvi put?
Biće tu džez obrada, nekoliko originalnih pesama, ali i numera kompozitora koji su mi bliski. Nikada se ne zaustavljam na jednom žanru, ako me neka pesma dotakne – otpevam je. Ja sam, zapravo, pripovedač, to je ono što radim najbolje. Ne težim perfekciji, jedino što želim jeste da slušaoci osete emociju dok pevam. Duhovnosti ima u svakoj muzici, od slušaoca zavisi da li će je prepoznati. Ako je prepozna onda smo se pronašli.
Osim vašeg kabarea, koji je postao prepoznatljiv u Australiji, sarađujete i sa dve grupe „Barefoot Divas” i „Black Arm Band”. Zajedničko im je jedno – etno-zvuk.
U kabareu pevam na engleskom, burara jeziku i srpskom, onoliko koliko mogu budući da engleski najbolje govorim jer sam uz njega odrasla. Mislim da me je moja lična sudbina opredelila ka etno-projektima. „Black Arm Band” prezentuje izvornu muziku, aboridžinsku istoriju i tradiciju, dok su „Barefoot Divas” osmišljene kako bi se očuvala muzika izvornih naroda Australije, Novog Zelanda i Papue Nove Gvineje. Sve to kroz snažne glasove dama koje pevaju o braku, deci, porodičnom životu, kulturi, identitetu... Upravo su me te pevačice još jednom podsetile šta je glas – to je dar. Taj dar sam dobila i moja je odgovornost da ga iskoristim najbolje što mogu.
Pevali ste operu, klasiku, rok, džez, bluz, soul... Da li je u planu i album na srpskom?
Nažalost, odrasla sam bez mnogo upliva srpskih uticaja. Često sam razmišljala o tome da sam umesto što sam pevala i glumila mogla da učim srpski jezik. Ali, život je išao kako je išao, sada imam skoro 40 godina i tek stvaram veze sa Srbijom. Znam nekoliko pesama na srpskom i uživam dok ih pevam, ali nastaviću da učim. Što da ne i album na srpskom jednog dana. Iako živim u Australiji, ni tradicionalni jezik moje majke, koja je Aboridžinka, nisam učila od malena, pa i to sad nadoknađujem. Tokom sledeće godine nameravam da se posvetim i časovima klavira. Verujem da nikada nije kasno da se nešto nauči ako to zaista želite.
Da li ste imali prilike da u Australiji čujete i nekog našeg autora?
Jesam, slušala sam Željka Joksimovića kada je pre nekoliko godina bio u Sidneju. Uživala sam tada. Slušam različite vrste muzike u zavisnosti od projekta na kojem radim. Nekada su to Lena Horn, Ela Ficdžerald, Djuk Elington, nekada Areta Frenklin, Eta Džejms, Marvin Gej, Otis Reding... Pa rok pevači Dženis Džoplin, Stivi Niks. Posebno mi je drag Rene Gejer, australijski bluz i soul autor.
