Izvor: Objava, 17.Mar.2020, 09:47   (ažurirano 02.Apr.2020.)

АНТОНИО ВИВАЛДИ

За многе људе је име Антонио Вивалди везано само за једно дело - "Четири годишња доба" - које је било снимано велики број пута. Али многи други бисери Вивалдијевог стваралаштва су вредни пажње: био је један од продуктивнијих и најутицајнијих барокних композитора и без његовог доприноса концертној форми музика каснијих аутора као што је Бах била би сиромашнија.

Вивалди је рођен у Венецији (за време земљотреса) 4. марта 1675. као син пекара који је постао професионални виолиниста и са којим је млади Антонио учио. 1693. је почео да се припрема за свештеника, живећи и даље у кући и учећи виолину. Замонашио се 1703. и због његове јарко црвене косе задобио је надимак "црвени свештеник", али монашки живот му није у потпуности одговарао, и неколико пута се супротстављао црквеном ауторитету.

У години кад се замонашио, Вивалди је постављен за учитеља виолине у школи за образовање младих девојака "Piеtа" у Венецији. Музика је тамо била веома цењена и његов углед као виолинисте је био такав да су многи водећи музичари учествовали у његовим концертима. Његово прво задужење је трајало 6 година и за то време је написао велики број концерата, које је користио у настави.

Свеукупно, Вивалди је написао преко 200 виолинских концерата, око 27 концерата за виолончело, око 12 за флауту, 3 за пиколо, 20 за обоу, 37 за фагот (инструмент за који је још само неколико композитора писало концерте), и још много двоструких и вишеструких концерата, од којих је веома познат концерт за 4 виолине број 4 опус 3 у е-молу.

Изразиту склоност Вивалди је показао према музици описног и програмског карактера. Зато није чудно да врхунац његовог стваралаштва представљају "Четири годишња доба", скупина од четири виолинска концерта. Изван дотадашњих конвенција, Вивалди је уз нотни текст објавио и пратеће сонете које је он сам написао. Ови концерти представљају ране примере програмске музике. По један став резервисан је за опис атмосфере сваког од годишњих доба, а композитор је ингениозним музичким средствима дочарао најразличитије појаве и звукове: жубор воде, невреме, тутањ грома, песму птица, шуштање лишћа, лавеж паса, лов, цвокотање на зимској хладноћи.

Збирка од 12 концерата за једну, две или четири соло виолине је објављен у Амстердаму 1711, под називом "Хармонијске имагинације", и одмах је распродата у целој Европи (Бах је написао транскрипције за чембало за њих пет). Још једна збирка од 12 концерата, под називом "Екстраваганција", појавила се 1714, и од тада, његова музика је била веома тражена (збирка у којој су "Четири годишња доба" је објављена 1725).

1711. Вивалди се вратио у школу "Piеtа" где је имао могућност да пише и црквену и инструменталну музику. Његова весела "Глорија" се и данас изводи. Био је повезан са институцијом до своје смрти, мада његова честа одсуства нису била популарна. Такође је почео да пише и опере (око 45 укупно) за разне италијанске опере и дворове укључујући Мантову, Рим и Венецију.

Лоше здравље није омело "црвеног свештеника" да има плодну музичку делатност: могао је да напише десет концерата за три дана или оперу за пет! Његово велико стваралаштво краси непрестана инвенција, изувијана и врцава, пуна животне радости која се одмах преноси на слушаоца. Све ове особине објашњавају успех који га прати још за живота.

Вивалди је провео већи део последње две деценије у путовањима. Око 1725. имао је везу са ученицом певања Аном Гирауд. Црквене власти нису биле задовољне прашином која се дигла око скандала у којем је учествовао "црвени свештеник". 1737. му је одузет свештенички чин. Вивалди умире у Бечу 28. јула 1741. као сиромах, иако је у Венецији зарадио право богатство. Његова ароганција и егоизам су му донели много непријатеља. Његова музика је заборављена и поново откривена у XIX веку, па је данас опет веома популаран.