Izvor: Objava, 18.Apr.2019, 14:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЂУЗЕПЕ ТАРТИНИ

Италијански виолиниста и композитор Ђузепе Тартини рођен је 18. априла 1692. у Пирану у Истри. По мајци је истарско-словенског порекла. Стекавши опште образовање из књижевности и музике, Тартини одлази, 1709. године, у Падову и уписује се на Универзитет. Студира теологију, књижевност и филозофију, а почиње да учи и мачевање. Упоредо студира и права и руководи школом виолине и мачевања; између осталог, давао је часове виолине и нећаки једног кардинала, са којом је побегао и оженио се. Породица му на то ускрати даљу новчану помоћ, а кардинал нареди да буде ухапшен. Лутао је неколико година без своје жене, све док није нашао уточиште у једном манастиру у Асизију. Овде је изучавао композицију код фрањевца Чернохорског, а током две године које је тамо провео начинио и важна акустичка открића. Овде је компоновао и чувену сонату "Ђавољи трилер", која је, по писању његовог пријатеља астронома Лаланда, овако настала: "Једне ноћи (било је то 1713) сањао сам да сам своју душу отписао ђаволу. И сада ми је све ишло на мој миг; мој нови слуга ми је испуњавао сваку жељу. Тада ми је пало на памет да му дам виолину и видим да ли је у стању да на њој одсвирам нешто лепо. Но како је грдно било моје изненађење када сам зачуо једну сонату, тако чудесну и тако лепу, са толико уметности и понирања изведену да је није могао досећи ни најсмелији лет фантазије. Био сам толико занет, одушевљен, очаран, да ми је дах застао, и ја се пробудих. Одмах дохватих своју виолину, да бих сачувао бар један део тонова које сам чуо у сну. Узалуд. Истина, музика коју сам тада компоновао је најбоље што сам у своме животу учинио, и ја је још увек називам ђаволском сонатом: али разлика између ње и оне која ме је тако снажно била импресионирала толико је велика да бих најрадије разбио мој инструмент и заувек се одрекао музике, када би ми само било могуће да се отргнем од задовољства која ми она причињава." Тартини је често свирао, сакривен иза једне завесе у манастирској капели, и његово присуство у манастиру је скривано све до 1715, када је једна група ходочасника посетила манастир. Један од присутних није могао да обузда своју радозналост, па повуче завесу у страну и неколико његових суграђана препознаде Тартинија. Вест се брзо прошири, па дође и до ушију кардинала, но овај је ипак успео да обузда свој гнев, па се Тартини, коначно, могао да врати својој жени натраг у Падову. Када је, пак, чуо Верачинија како свира, и дошао до убеђења да га овај надмашује, повукао се на извесно време у Анкону, да би усавршио своје свирање. 1721. наименован је за првог виолинисту, а затим за диригента у цркви Светог Антонија у Падови. У то време је у више наврата путовао и давао концерте. Гостовао је 1723. године у Прагу и под управом Калдаре свирао на свечаностима приређеним у част крунисања Карла VI. 1728. отворио је у Падови школу за виолину, која је убрзо постала врло позната. Утицај његове наставе осетиће се у Француској, Великој Британији и Немачкој, где су његова дела одмах повољно оцењена. Писао је углавном за виолину, између осталог, 114 концерата, од којих је за време његовог живота објављен само један део; сем тога, компоновао је и трија и педесетак соната за виолину. Умро је у Падови 26. фебруара 1770.