Izvor: Objava, 19.Nov.2018, 10:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ФРАНЦ ШУБЕРТ

Аустријски композитор Франц Петер Шуберт рођен је 31. јануара 1797. у Бечу. Шубертов отац Франц Теодор је био учитељ у Лихтенталу, бечком предграђу, чији живот, са деветнаесторо деце (Шуберт је био тринаесто дете) из два брака, није био баш лак. Прве поуке из музике добио је од оца (виолина) и старијег брата Игнаца (клавир), али потпуније образовање стекао је тек код месног оргуљаша Михаела Холцера. Још као дете Шуберт је одлично свирао на виолини, оргуљама и клавиру, а такође је и веома лепо певао, те је био примљен у царску певачку школу и убрзо постао члан хора бечке Дворске капеле. За развој његовог талента ово је било од изванредног значаја; ту је, између осталог, учио и хармонију, код Салијерија, дворског диригента. Међутим, он се осећао несрећним у "затвору", како је називао конвикт, иако је ту нашао неколико добрих пријатеља: девет година старијег Јозефа фон Шпауна, првога који је био очаран његовим композицијама, затим Антона Холцапфела. Уз то, он је уживао да као виолиниста суделује у малом оркестру института. Сем музике, њега није интересовао ниједан други предмет. Када је почео да мутира, вратио се кући, иако је могао и даље да остане у конвикту; међутим, Салијери му је још годинама бесплатно давао часове. После смрти своје мајке и очевог поновног венчања, Шуберт је провео неко време као учитељ у школи свога оца. 19. октобра 1814. он је написао своју прву мајсторску соло песму: "Grеtchеn аm Spinnrаd" ("Грета за преслицом"); убрзо потом упознао се са песником Мајерхофером. 1815. година је била најплодоноснија у читавом његовом животу: четири опере, 144 соло песме (међу којима "Баук" и "Дивља ружица"), две симфоније, један гудачки квартет, две клавирске сонате и читав низ црквених композиција. Шубертова породица напушта породичну кућу у децембру 1816, на савет његовог најбољег пријатеља, песника Франца Шобера. Имућни студент права, Шобер је убедио Шуберта да напусти тежак посао предавања и да се концентрише на компоновање. Он је такође упознао Шуберта са чувеним оперским певачем Михаелом Фоглом, који је постао легендарни интерпретатор његових песама. Ове су наставиле да се изливају током 1817, заједно са седам клавирских соната, на које је много утицао Бетовен. У лето 1818, као и доцније, 1824, ишао је са породицом грофа Естерхазија од Галанте на његово имање у Зелешу, у Мађарској, као наставник клавира његовим кћерима; тамо је провео пет срећних и безбрижних месеци. Вративши се у Беч, становао је, наизменично, час код једног, час код другог пријатеља. У то време он је свакодневно компоновао од шест ујутро до једног сата по подне, не прекидајући са радом ни за час. Увече, пак, налазио се у кафани са својим пријатељима. 1820. први пут је изведен Шубертов зингшпил "Diе Zwillingsbrüdеr" ("Близанци"); аплауз је био френетичан, а публика захтевала да види композитора на сцени: сувише сиромашно обучен, он је одбио да то учини. Исте године упознао се са породицом Фрелих: четири лепе девојке, веома музикалне, постале су убрзо његови велики пријатељи. У овој породици он је, сем тога, сусрео и песника Франца Грилпарцера.

До 1821. штампано је свега неколико Шубертових соло песама, у облику прилога. Те године, пак, приредио је Шубертов пријатељ Игнац Зонлајтнер издање његових соло-песама у претплати, у седамнаест збирки; као оп. 1, изашао је "Баук" ("Dеr Еrlkönig"), шест година по своме постанку. Критика је била подељена, но приходи су омогућили Шуберту да исплати дугове које је, унаточ своме скромном начину живота, био присиљен да начини. У једном тренутку слабости Шуберт је био толико неразуман да је издавачу продао сва ауторска права за свега 800 гулдена; међутим, само за две године приходи од ових издања износили су 2.000 гулдена. Тада је дошла болест. Из овога времена потиче музика за "Rоsаmundе" и циклус "Лепа млинарица"; највећи део овога циклуса песама је компоновао у болници. 1824. године Шуберт је први пут изнајмио сопствену собу, чиме је само повећао своје материјалне главобоље. Последњих четири године Шубертовог живота су биле константна борба против депресије и болести, прошарана очајном креативном активношћу. Додуше, сада су његова дела редовно штампана, али уз смешно мали хонорар. Мишљење које је о њему дао Бетовен пред своју смрт није било довољно да га и тегоба ослободи. Након Бетовеновог погреба 29. марта 1827, Шуберт је са својим пријатељима отишао у кафану; прву чашу су попили "за онога кога смо сада сахранили", а другу "за онога који ће бити следећи". Шуберт је при томе мислио на самога себе. Из "Зимског путовања" избија чежња за смрћу; он сам је овај циклус назвао "Ein Krаnz schаuеrlichеr Liеdеr" ("Венац грозовитих песама"). Шубертова беда је постајала све неподношљивија: када је, недељом, посећивао свог оца и маћеху, обично је молио маћеху да му да коју крајцару за јело. 26. марта 1828. приредио је концерт са сопственим делима. Успех је био велик, али се критичари нису појавили у дворани; од прихода, који је износио 800 гулдена, Шуберт је купио клавир (годинама се морао задовољавати изнајмљеним инструментом) и исплатио дугове. "Атлас" и "Двојник" описују расположење Шубертове последње године живота. 4. новембра 1828. Шуберт се пријавио код Зехтера да учи строги контрапункт, иако је већ био тешко болестан. Недељу дана касније испоставило се да има тифус; подлегао је 19. новембра исте године, у Бечу, у тешкој агонији. На сопствену жељу, сахрањен је поред Бетовена. Епитаф на споменику је написао песник Грилпарцер: "Овде је смрт покопала једно велико богатство, али и још веће наде."