Izvor: RuskaRec.ru, 19.Mar.2017, 20:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vožgora – najhladnija tačka evropskog dela Rusije
Vožgora / Getty Images Život u teško pristupačnim selima Arhangelske oblasti malo se promenio tokom proteklih stoleća. Ljudi tamo i dalje žive u zatvorenim zajednicama i retko kontaktiraju sa spoljnim svetom. Jedan od istraživača Ruskog Severa, Andrej Tutorski, doktor istorijskih nauka na Istorijskom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta, već deset godina odlazi u ekspedicije u Arhangelsku oblast, gde proučava surovu >> Pročitaj celu vest na sajtu RuskaRec.ru << svakodnevicu žitelja Severa. Jedno od takvih mesta je selo Vožgora. Kako stići u Vožgoru i kako se iz nje izvući? Tokom leta putovanje iz Arhangelska do Vožgore traje 16-17, a zimi samo 11 časova. Vožnja putevima Arhangelske oblasti je veliko iskušenje i za automobil i za vozača. Svi putevi su zemljani, mostovi iz sovjetskog doba nisu više upotrebljivi, a skela nema mnogo. Meštani preko reke plove u „mezenkama“, čamcima od ručno istesanih dasaka na koje se montira motor na benzin. Na istim takvim čamcima su plovili i njihovi preci pre 500 godina, samo što su koristili vesla. Fotografija: Andrej Tutorski Ako od Arhangelska do sela Vožgora putujete automobilom, morate prevaliti 750 km po lošem kolskom putu i triput preći reku Mezenj skelom. Zimi je lakše voziti, jer se rupe sa vodom zamrzavaju a utabani sneg formira ravnu površinu puta. Kako kažu ovdašnji stariji ljudi, „zimi Deda Mraz krpi puteve“. Fotografija: RIA Novosti/Vladimir Vjatkin Tokom leta za prevoz služe skele, ali nije lako pronaći skeledžiju. „Blizu Vožgore se nalaze dve skele – žuta i plava. Svi stanovnici sela znaju da žuta pripada Andreju, a plava Bobrecovu. Međutim, problem je u tome što nigde nisu istaknuti brojevi njihovih telefona, a njih je teško pronaći na radnom mestu. Ovdašnji žitelji napamet znaju svih 200 telefonskih brojeva koji postoje u selu, a slučajni gosti krajnje retko borave u ovom kraju. Ako putnik namernik hoće da pređe reku, moraće dugo da traži vlasnike skela“, priča Andrej Tutorski. Sva hrana živi u reci i šumi, samo je treba uhvatiti Fotografija: Andrej Tutorski Žitelji sela Vožgore, kao i drugih udaljenih naselja ruskog Severa, žive od ribolova, lova i sopstvene bašte. Nezaposlenost u ovom regionu je postala uobičajena pojava posle raspuštanja kolhoza (kolektivnih domaćinstava) i šumskih industrijskih domaćinstava, a to se dogodilo odmah posle raspada SSSR-a 1991. godine, tako da su se ljudi morali vratiti tradicionalnim zanimanjima svojih predaka i sami sebi obezbeđivati hranu. U selima ljudi drže krave, kokoške i ovce, bašta im daje povrće, a u šumama love i beru šumske plodove i pečurke. Fotografija: Andrej Tutorski Ribolov im omogućava da obezbede hranu za celu godinu. Najčešće se lovi pijor (Phoxinus phoxinus). To je riba veličine inćuna. Ona se lovi specijalnim, vrlo sitnim mrežama. Ribu pijor jedu i ljudi i stoka. U godinama kada je ulov dobar ova riba se dodaje kravama u seno kao vitaminski dodatak. Fotografija: Andrej Tutorski U Vožgori se najčešće jede bodorka (Rutilus rutilus). „Obično ribolovac dnevno ulovi od 10 do 20 ovih riba. Ali ponekad se desi da ulov bude vrlo bogat. Tako smo mi jednom za 20 minuta ulovili mnogo riba – 150 po čoveku“, priča Andrej Tutorski. Ima i veće ribe. To su lipljen, štuka i grgeč. One se usoljavaju i čuvaju u salamuri u buradima od 40 litara), i služe kao zimnica tokom godine. Svaka porodica u Vožgori ima od 5 do 10 takvih buradi u podrumu. U selu se smatra da su losos i „gorbuša“ (vrsta lososa) „kraljice trpeze“. One dolaze iz Barencovog mora u reku Mezenj da se mreste. Za vreme mresta celo selo ostavlja sve poslove i ide da lovi ribu. Od lososa i „gorbuše“ se ovde pravi „ribnik“, tradicionalno severno rusko jelo. Najpre se riba stavi u zemljani lonac, napunjen uljem i vodom u jednakoj proporciji. Zatim se to dan i noć drži u ruskoj peći. Riba se krčka na tihoj vatri na temperaturi od 90 stepeni. Kad joj se kosti potpuno skuvaju njome se filuju pite koje se zovu „ribnici“. U selu nema mnogo posla. Najveću platu primaju učitelji. Pojedini od njih mesečno primaju i po 85.000 rubalja (1.443 dolara), dok je obična plata između 12.000 i 23.000 rubalja mesečno (203-390 dolara). Plata se uglavnom čuva za odlazak u grad. Putovanje automobilom u jednom pravcu do Arhangelska košta 3.500 rubalja (59,42 dolara), a avionom 8.500 rubalja (144,31 dolar). Ako je napolju -40 onda je pravo vreme za ribolov! Fotografija: TASS/Vladimir Smirnov Selo Vožgora se nalazi u najhladnijem području evropskog dela Rusije. Najmanja zabeležena temperatura je ovde bila -62 stepena Celzujusa, a -45 stepeni je nešto uobičajeno. Kad se temperatura „popne“ na -40 muškarci idu u ribolov, dok se -20 u februaru tretira kao toplo vreme i posledica globalnog otopljenja. Fotografija: TASS/Vladimir Smirnov Ponekad su meštani imali i koristi od ovakve hladnoće. Do 1986. godine u celom rejonu je postojao samo jedan televizijski toranj i on je bio udaljen 150 km od sela. Signal se hvatao samo kada se temperatura spuštala na -50 stepeni Celzijusa, na kojoj vazduh postaje dobar provodnik. Tih dana je celo selo ostavljalo svoje poslove i provodilo vreme ispred televizora. Sada tu ulogu igra wi-fi stanica u seoskom klubu. U selu nema dometa za mobilne telefone, tako da se mladi okupljaju u ovoj zgradi ili pored nje da izađu na društvene mreže i kontaktiraju sa svojim vršnjacima. Vožgora / Getty Images
.jpg)
