Izvor: Vostok.rs, 31.Avg.2011, 09:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U sećanje na Alu Bajanovu
31.08.2011. -
30. avgusta u Moskvi je u 98. godini preminula pevačica Ala Bajanova – istaknuti izvođač ruskih romansi.
Ljudi čak nisu želeli da je nazivaju punim imenom – Ala Nikolajevna, već su ljubavlju – Aločka. Ona je posedovala izvanredan dar, ne samo da sačuva spoljašnji mladalački izgled i mladost duše, već i da bude optimista, da ceni život u svakoj sitnici, da se raduje travčici, zraku sunca, nečijem osmehu u lepoj reči. Obožavala >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << je skupe parfeme i komplimente, volela je životinje. Pričinjavala joj je radost prijemčiva publika, posebno u Moskvi, ali čak i kad je prekoračila granicu od 90 godina pevačica je još uvek putovala na gostovanja i svuda su njeni nastupi imali velikog uspeha. Ali Bajanovoj pripada skoro aforistična fraza: „Dosadno je umirati, volim da živim." Uvek doterana, ženstvena, ljubazna i dobronamerna, privlačila je ljude. Međutim, osim tajne dugog života posedovala je dragoceni kvalitet – da daruje ljudima radost opštenja s umetnošću, da budi u slušaocima dobra i svetla osećanja. Ala Bajanova je skoro jedina od onih koji su solističkim koncertom mogli da obeleže fenomenalan datum – 85 godina stvaralačke delatnosti. Pevačica je svoje dugogodišnje postojanje na sceni objasnila na sledeći način:
Za to imam da zahvalim, on je bio operski pevač, bio je još i husar 8. Lubenskog puka. Vrlo je pazio na to da kao dete ne izgubim potreban zvuk: imala sam dečji, ali lep glas. A kad oca nije bilo pored mene, na mene je pazio Aleksandar Nikolajevič Vertinski. On je govorio: „Nemoj glasno da pevaš, pevaj onako kako želiš u tom trenutku." Čak smo zajedno pevali. Vertinski je tada već bio poznat.
Imajući takve nastavnike – operskog pevača i poznatog šansonjera Ala Bajanova je počela da nastupa još kao devojčica u pariskom restoranu „Ermitaž". Zašto u pariskom? Takva je bila sudbina. Buduća umetnica je rođena u Kišinjovu 1914. godine. A četiri godine kasnije je Besarabija zajedno s Kišinjovom pripala Rumuniji. Porodica se selila: Berlin, Pariz, Beograd, zemlje na Istoku – Sirija, Liban, Egipat, Palestina – i ponovo Rumunija. Već u solidnim godinama, 1988. godine Ala Bajanova je zauvek doputovala u SSSR. To je bilo vreme kad su mnogi koristeći priliku koja im se ukazala, upravo odlazili, a ona je došla. Nastanila se u Moskvi u udobnom stančiću u jednoj od starinskih uličica. U slobodno vreme je ulicama išla jednostavno, kao malo dete, čitala je natpise – napokon na ruskom jeziku. Uostalom, u porodici se uvek govorio ruski, čisto, pravilno i lepo. Sačuvale su se i druge tradicije. Na primer, iskonska ruska gostoljubivost. U Moskvi je na rođendanima Ale Bajanove bivalo toliko gostiju da su morali da sedaju za nekoliko sofri.
Uostalom, ruska duša pevačice nije se ispoljavala samo u gostoprimstvu. Rusija je nevidljivo prisustvovala u njenom srcu, na repertoaru su uvek bile ruske pesme i romanse. A neponovljiv način njihovog izvođenja doneo joj je iskrenu ljubav miliona poklonika. S posebnim trepetom su na pevanje Ale Bajanove reagovale žene. I ona je takođe duboko shvatala ženske sudbine, ženske brige i savetovala je: „Žena treba da bude mudra, nežna i ljubazna. Treba sve da ume da prihvati dostojno, da ne pravi skandale u kući i da ne uništava svoje gnezdo. A još treba da ume da oseća, da shvata, da voli tajne života."
Svaka njena pesma bila je puna smisla i posebne svetlosti.
Izvor: Golos Rossii, foto: RIA Novosti
.jpg)
