Izvor: Politika, 21.Jan.2013, 13:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Taktika „meke sile”
Ugled države, i vlasti koja je vodi, teško se gradi. Daleko lakše se urušava. To su veoma dobro osetili u Rusiji posle prošlogodišnjeg skandala sa ženskom pank grupom „Pusi rajot”. Hapšenje pet devojaka koje su u svom „umetničkom delanju” 21. februara 2012. oskrnavile Hram Hrista Spasitelja u Moskvi, munjevito se pretvorilo u globalnu priču čija osnovna poruka bila da se ruska vlast vraća autokratiji, gušenju ljudskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prava i – sovjetskom modelu upravljanja državom.
Ponovni izbor Vladimira Putina za predsednika, 4. marta prošle godine, samo je dodatno podstakao kritike sa Zapada da je demokratizacija proces koji u najvećoj državi na svetu teško može da se ukoreni. Posebno kada je reč o, već pomenutim, ljudskim pravima – magičnoj formuli pod koju pojedini krugovi pokušavaju da podvedu sve ono što im se dopada, ili ne dopada, a što mogu da iskoriste u svrhu sopstvene promocije.
Ne bi trebalo prenebregnuti činjenicu da neke dileme iz sovjetskog doba imaju uporišta i u današnjim vremenima. Jedna od takvih je upravo – kako popraviti imidž države u svetu. Odgovor bi trebalo da da: „Plan delovanja u oblasti međunarodne humanitarne saradnje i sadejstva u međunarodnom razvoju na osnovi ruskih naučnih i kulturnih centara u inostranstvu, u periodu 2013-2015. godine”, koji bi uskoro trebalo da stupi na snagu.
Reč je o upotrebi, takozvane meke sile od kojom se, prema dnevnom listu „Komersant”, podrazumeva: „Složen instrumentarij za rešavanje spoljnopolitičkih zadataka, uz oslanjanje na mogućnosti građanskog društva, informaciono-komunikacione, humanitarne i druge metode i tehnologije, kao alternativu klasičnom diplomatskom delovanju”.
Kako je svojevremeno izjavio ruski premijer Dmitrij Medvedev: „Na osnovu analize iz perioda od 2005. do 2010. Rusija se nalazi tek na desetom mestu po indeksu „meke sile”. Ako govorimo o našoj vojnoj moći, jasno je da se ne nalazimo na desetom mestu, i ta disproporcija izaziva zabrinutost.
A resursi za smanjenje te disproporcije postoje. Podsetimo, rad nekadašnjih sovjetskih naučnih i kulturnih institucija u inostranstvu bio je okosnica za stvaranje kontakata i održavanje čvrstih veza sa stranim partnerima, ne samo u navedenim oblastima već i povodom pitanja vojne saradnje, politike, ekonomije. Ovakvi centri otvarani su u svim važnijim svetskim prestonicama. Ostali su tamo i posle raspada sovjetske imperije. Sve što je danas potrebno jeste – pojačati njihov rad, prilagoditi ga novim uslovima delovanja, novim izazovima i tehnologijama, smatraju u Moskvi.
Naravno, upotreba „meke sile” ne daje rezultate preko noći. Taj proces je dug i delikatan. Jer potrebno je prvo razbiti mnoge stereotipe koje je Rusija nasledila od SSSR-a. Dodajmo da na političke prilike u Rusiji ne utiču samo spoljni faktori, već i dešavanja unutar zemlje koja, na prvi pogled, deluju kao autentični pokreti, mada su, neretko, tek u funkciji kampanje koja se vodi iz centara van granica. Razlučiti autentične pokrete od „uvezenih” nije uvek lako. Takvo preispitivanje preti da ode u drugu krajnost, koja može aktivno da omete i istinski demokratske procese.
Rusija se, prema analizama tamošnjeg Ministarstva inostranih poslova, suočava sa nekoliko faktora nestabilnosti, koji deluju, kako jasno usmereni na određeni region ili državu, tako i šire. Tu su, pre svih, globalna kriza i sve bezobzirnije mešanje Zapada u poslove drugih zemalja, degradiranje uloge Organizacije Ujedinjenih nacija, jačanje prekograničnih izazova i stvaranje napetih situacija zahvaljujući ubrzanom razvoju informacionih tehnologija, kao i nastojanja da se reideologizuju međunarodni odnosi. Tačnije, da se svet ponovo podeli na dobre i loše zemlje i narode, napredne i zaostale, demokrate i one druge...
Jedan od vrlo jasnih primera te podele je i sudbina Ukrajine. Naime, zapadni analitičari vrlo otvoreno govore da, ukoliko bi se bivša sovjetska republika priključila Carinskoj uniji, u kojoj su za sada Rusija, Belorusija i Kazahstan, praktično bi joj bila zatvorena vrata za bilo kakav dogovor o slobodnoj trgovini sa EU. Takođe, eventualni ulazak Ukrajine u Carinsku uniju unapred se ocenjuje kao povratak u autokratski režim, a samim tim i pod potpuni uticaj Moskve.
Procene idu i korak dalje. Već neko vreme se govori o mogućnosti da se pojedine nekadašnje sovjetske republike ponovo priključe Rusiji. Ali ne u formi nekog novog SSSR-a, već da uđu direktno u – Rusku Federaciju.
U takvim okolnostima nesporazumi ne mogu da se rešavaju oružjem. Upravo za to je, kažu poznavaoci, potrebna – „meka sila”.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 21.01.2013.
