Izvor: Sportski Žurnal, 24.Mar.2011, 14:26   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Stanulov i Pančić – najbolji veslački tandem 80–tih

Milorad Stanulov i Zoran Pančić – najbolji veslački tandem osamdesetih. Dvojac bez kormilara! Logično – on im nije bio ni potreban. Poznavali su se u dušu, disali kao jedan, svaki zaveslaj bio im je milimetarski ujednačen. Olimpijski precizan! Srebrna medalja iz Moskve 1980. i bronzana iz Los Anđelesa osvojena četiri godine kasnije, predstavljaju krune njihovih karijera. Krune, koje im do današnjih dana niko nije skinuo.
Obojica su rođeni 1953. godine, kao 17–godišnjaci počeli su da treniraju veslanje – Stanulov na Begeju, a Pančić na Dunavu. Nisu ni sanjali da će im se životni putevi ukrstiti, baš kao što i te dve reke na kraju teku zajedno ka Crnom moru. Rezultati su postajali sve bolji, bližile su se Olimpijske igre u Moskvi.  Stanulov i Panić još nisu slutili da će im se “vesla ukrstiti” nepuna dva meseca pre Igara u Sovjetskom Savezu.

– Pamtim dan kad smo odlučili da sednemo zajedno u čamac. Pripreme za Olimpijske igre smo sproveli u Lucernu i tad smo došli na ideju da se okušamo u disciplini dubl skul. Na opšte iznenađenje svih, funkcionisali smo “kao sat” i rešili da rizikujemo u Moskvi.
Ušli su u borbu sa vremenom. Dani do finalne trke su se odbrojavali, tenzija je bila sve veća… Najzad, došao je i taj letnji moskovski dan:
– Finale je po svemu bilo specifično. Poznati smo kao laki veslači, a oni po tradiciji imaju sporiji start. Posle 500 metara bili smo na petom mestu, dok su predstavnici DR Nemačke imali ogromnu prednost. Nismo očajavali, napredovali smo iz metra u metar. Prestizali jednu posadu za drugom… Poslednja je “pala” reprezentacija Čehoslovačke. Srebrna medalja je bila naša sa vremenom 6:26.34 – prisetio se Mile Stanulov.
Neposredno posle velikog uspeha usledio je odlazak u JNA. Srećom po Milorada, vojne vlasti su imale razumevanja zato što je student i zaslužni sportista, pa je za deset meseci odužio svoje otadžbini. Dve godine su Pančić i Stanulov pokušavali sami, a onda shvatili da najbolje funkcionišu kao dvojac. Olimpijska norma za Los Anđeles ostvarena je s velikom lakoćom. Usledile su pripreme, pa odlazak preko “bare”, a bronzana medalja je imala – neprijatnu uvertiru:
– Dobili smo nove čamce u kojima niko ranije nije veslao. Morali smo da ih prilagodimo našem stilu. Nikako nismo uspevali da se sinhronizujemo. Nervoza je bila sve prisutnija jer se takmičenje na Olimpijskim igrama približavalo. Na kraju smo ustanovili da nam je jedno veslo krivo i uzrok svih problema. Obojica smo osetili veliko olakšanje – započeo je Stanulov američku priču, a zatim se podesetio finalne trke:
– Imali smo po 31 godinu, pa je ulazak u finale za nas predstavljao veliki uspeh. Dogovorili smo se da pružimo maksimum I, ako je moguće, budemo bolje plasirani od predstavnika SR Nemačke koji su nam bili veliki dužnici. Srećom po nas, ispisan je najlepši mogući scenario. Zauzeli smo treću poziciju (6:39.59) odmah iza američke i belgijske posade, a od uzbuđenja koje smo doživeli nismo ni spavali to veče, već smo izašli na plažu i trčali u tri ujutru.
Godine su učinle svoje. Zoran je polako prestajao sa aktivnim bavljenjem veslanjem, a Milorad je želeo da pokušao da se domoge Olimpijskih igara u Seulu 1988. – nažalost bezuspešno. Bio je to i zvanični kraj za slavnog veslača, koji je iz čamca odmah seo u funkcionersku fotelju.
Pogledaj vesti o: Olimpijske igre

Nastavak na Sportski Žurnal...