Izvor: Politika, 17.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sedam i po decenija Andreja Voznesenskog
Razgovarao je s Hajdegerom, Sartrom, Pikasom... –Njegove stihove prevodio je Robert Kenedi. – Družio se sa Arturom Milerom, raspravljao s Nikitom Hruščovom
Specijalno za „Politiku”
Moskva – U Rusiji je, po starom dobrom običaju, nedavno proslavljen 75. rođendan Andreja Voznesenskog, patrijarha ruske poetske avangarde. Čestitao mu je predsednik Rusije Dmitrij Medvedev nazvavši >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ga „pesnikom epohe”. Voznesenski je odlikovan Ordenom za zasluge za otadžbinu II stepena, objavljena mu je nova zbirka pesama, snimljen je specijalni crtani film.
Zbog bolesti glasnih žica, Andrej Voznesenski veoma teško govori. Živi i piše u čuvenom Peredelkinu, gradiću pisaca, u dači koju je, kao i brojne njegove kolege, dobio od sovjetske vlasti na doživotno korišćenje. Ona se nalazi neposredno pored dače Pasternaka, koga Vaznesenski naziva svojim glavnim učiteljem. Seća se da mu je, kad mu je bilo samo 14 godina, poslao svoje stihove i dobio neočekivani odgovor – „vaše stupanje u književnost je burno, munjevito. Drago mi je što sam doživeo taj trenutak”. To je odredilo njegovu dalju sudbinu.
Voznesenski je, šezdesetih godina, zaista ušao u poeziju potpuno neočekivano i potpuno zbunio i tadašnju vlast i čitaoce. Njegove dve poluzabranjene zbirke „Mozaik” i „Parabola” predavale su se iz ruku u ruke, a stih „Sudbina, kao raketa, leti po paraboli” uzdigla je mladog pesnika na sam vrh svetskog pesničkog Olimpa. Najpronicljiviji su već tada shvatili da je Rusija dobila savremenu, avangardnu, po mnogo čemu eksperimentalnu poeziju koja je u sebi sjedinila svojevrsni lirski i filozofski princip, muzikalnost i zvona za uzbunu. Neobičan ritam stiha, drske metafore, tematski proboji lomili su zastarele kanone „napredne” sovjetske poezije.
Razgovarao je s Hajdegerom, Sartrom, Pikasom. Njegove stihove prevodio je Robert Kenedi. Družio se sa Arturom Milerom. Pred očima izbezumljenog naroda, raspravljao se s Nikitom Hruščovom. Tačnije, Hruščov je sedeo na tribini u Prezidijumu KP SSSR, nad glavom pesnika koji je recitovao na tribini, i poručio mu „da se nosi” napolje iz sale, i da ide „svojim prekomorskim gazdama”.
Ostaće zapamćeno da se mladi pesnik nije uplašio, niti se izvinio Hruščovu, već je počeo da viče „Pustite me da završim, pustite me da završim”. Kasnije je objasnio da je verovao da ništa ne može da mu se desi: „Znao sam da sam predodređen za nešto drugo. Predosećao sam drugačiju sudbinu” .
„Prekomorske gazde” u to vreme nisu ništa znale o poeziji Voznesenskog, ali posle Hruščovljevog mahanja pesnicom, za stihove mladog pesnika zainteresovao se ceo svet, a u ruskoj štampi se njegovo ime pominjalo samo uz specijalno odobrenje CK.
Pa ipak, poeziju Voznesenskog, na poetskim večerima na kojima je nastupao sa Jevtušenkom, Roždestvenskim, Belom Ahmadulinom, slušale su hiljade ljudi. A pesmu „Milion crvenih ruža” koju je pevala Ala Pugačova i danas bukvalno cela zemlja zna napamet.
Voznesenski je član brojnih svetskih akademija – Ruske akademije obrazovanja, Američke akademije književnosti i umetnosti, Bavarske akademije umetnosti, Pariske akademije Gonkur, Evropske akademije poezije... Dobitnik je Državne nagrade SSSR 1978. godine, a 1996. „Nuvel opservater” nazvao je ga je „najvećim velikim pesnikom današnjice”. Autor je više od 20 zbirki pesama, stotina stihova i nekoliko poema.
Vlast ga nije volela, ali su mu aplaudirali milioni poštovalaca po celom svetu. Na njegove stihove napisani su brojni šlageri, a prvi mjuzikl u Rusiji, postavljen na sceni čuvenog „Teatra na Taganki” bio je upravo njegov.
Pesnik koji je, kao ironijom sudbine, ostao bez glasa, poslednjih godina eksperimentiše u oblasti umetničkih formi – stvara „videome” u kojima su stihovi pomešani s crtežima, fotografijama, kompozicijama...
Ljubinka Milinčić
[objavljeno: 18/08/2008.]
