Izvor: Blic, 18.Mar.2012, 03:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Saša Veselinović: Moskovska pogibija
Krajem šezdesetih godina kupovao sam sutrašnje „Večernje novosti“ i negde ih pred ponoć čitao dok sam čekao poslednji autobus sa Banovo brdo. Tu u Lješkoj broj 1 stanovao sam kod roditelja najboljeg druga iz gimnazijskih dana Aleksandra Veselinovića, koji je tada bio dopisnik Tanjuga u Moskvi.
Kad sam se preselio u dvorišni stan jedne predratne zgrade u Jelene Ćetković 12 kod prijatelja mojih roditelja, nastavio sam da kupujem „Novosti". Jednoga dana >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ih nisam čitao po običaju idući sa Terazija do stana. Rešio sam da poslednje vesti pročitam na miru u svom krevetu.
Legoh i otvorih „Novosti", kad na prvoj stani imam šta da pročitam: POGINUO SAŠA VESELINOVIĆ.
U kratkoj za mene poražavajućoj vesti pisalo je da je na kola u kojima su bili Saša Veselinović i novoimenovani dopisnik „Politike" Miodrag - Mališa Marović, da bi popričali bez prisluškivanja sovjetske policije po ozvučenim stanovima, naletela cisterna s vodom.
Na mestu je izgubio život Saša, a Mališa je teško ranjen. Već narednog dana Beogradu je bilo jasno da je sovjetska obaveštajna služba htela da već na prvom koraku u Moskvi ubije tek imenovanog beogradskog dopisnika Mališu, kao veoma kritičkog publicistu u odnosu na Sovjete, a ubili su Sašu, osvedočenog prijatelja Rusije među Srbima.
Sašu sam još kao gimnazijalac upoznao u stanu čuvenog profesora međunarodnog prava, čija je supruga bila rođena sestra Sašinog oca Miloša Veselinovića. Do tada nisam sreo nekog obrazovanijeg i inteligentnijeg vršnjaka od njega. Uskoro mu je otac, kao inženjer, bio premešten u Kikindu. A ja stekao jednog od najvećih prijatelja koga sam u životu imao.
Saša je bio lumen koji je iz dana u dan sve više impresionirao profesore i đake kikindske gimnazije. Godinama se prepričavao ovaj njegov podvig. Učenici su dobili za domaći da napišu sastav o Tolstoju. Sašu je ili mrzelo ili nije stigao da napiše, tek, profesor ga je prozvao da prvi pročita svoj rad. On uze svesku i sa praznim listom ispred sebe pola sata je tečno i bez zastoja „čitao" nenapisan tekst. Profesor nikad nije saznao za ovaj njegov podvig.
Svi smo ga obožavali.
Bio sam spreman da mu učinim svaku uslugu, čak i jednu od najneprijatnijih u životu. Bili smo već na studijama kad se Saša rešio da se oženi devojkom s kojom se godinama zabavljao. Zakazano je venčanje. Iz potpuno neobjašnjivog razloga to jutro Saša me je zvao da odem do verenice i da joj saopštim da se on predomislio. Još danas pamtim tužne oči devojke kojoj sam saopštio verovatno najtužniju vest u njenom životu.
Pre neki dan povodom ovog napisa upoznao sam Sašinog sestrića. Neodoljivo me je podsetio na svoga ujaka i - imenjaka.
