Izvor: 011vodič.com, 25.Feb.2015, 17:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SRBIMA: POSLANICA IZ MOSKVE
Aleksej Homjakov Srbima
Ne podajite se sablazni da budete Evropljani! Oni, ili bolje reći njihovi agenti i poslanici i naša braća koja su izneverila svoje narodne običaje, upotrebljavaju tu reč kao vešt mamac za Slovene da bi im naturili duhovno ropstvo, i po nesreći često se mi hvatamo za tu obmanu! Težite za imenom čoveka, i još više imenom hrišćanina, i da stečete sve ono čime se tako ime opravdava, a ni malo ne gledajte da li ćete dostići svoj visoki cilj >> Pročitaj celu vest na sajtu 011vodič.com << evropskim putovima ili kojim drugim. Ne odevajte svoju umnu slobodu kicoškim okovratnikom s natpisom ”Evropljanin„.
SRBIMA: POSLANICA IZ MOSKVE Aleksej Homjakov
„Verujte nama, Srbi, koji znamo i koji smo na sebi, a unekoliko i na našoj otadžbini, iskusili bolesti sadašnjega sveta. Mnogi i najbolji ljudi u celoj Evropi zavide vam na vašim preimućstvima, iako ih potpuno i ne poznaju. I ta je zavist razumljiva, jer jedinstvo vere, zakon i osećanje bratske jednakosti, zajednica života i prostota naravi taka su blaga koja se ne kupuju ni znanjem ni pojedinačnim naporima ni državnom moći ni uređenjem. Vi pristupate razvijanju vaših umnih bogatstava i, razume se, treba još mnogomu koječemu da se naučite. Ali, vi prilazite tome ne kao siromasi već kao bogataši, ne kao niži među narodima, već kao viši, jer, sve ono što imaju drugi vi možete dobiti s nevelikim trudom, a ono što je vaše vlastito, Bogom dano, to oni dobiti ne mogu.
Čuvajte ta svoja blaga i visoko ih cenite! Ponositost je veliki i ubitačan porok, ali je isto tako ubitačno i samouniženje, koje ne zna cene darovima danim nam od Boga. Neka vam naše pogreške budu opomena i lekcija. I mi smo imali mnoga od tih preimućstava koja vi sad imate; neka u manjoj meri, npr. bratsku jednakost i prostotu života, a neka čak i u većoj, npr. snagu i silu opštinskog uređenja. I mi kao i vi usled istorijskih događaja došli smo u dodir s Evropom i njenom prosvetom. S tugom smo uvideli svoje neznanje i tuđe znanje. Mi smo zavoleli to znanje i trudili smo se da usvojimo njegovo blago; i bili smo u pravu, jer je taka obaveza čovekova. U slepom obožavanju tuđeg bogatstva mi nismo umeli raspoznati njegovu zlu primenu, i zaboravili smo svoje više bogatstvo.
Nama se činilo da zemlje učenije od nas prevazilaze nas u svakom pogledu, da je svaki njihov običaj, svako uređenje bolje od našeg vlastitog. Umesto da smo se učili tuđemu kako je trebalo, mi smo se stali na njih ugledati, podražavati im. Umesto pravog smisla prosvećenja, umesto unutrašnjeg jezgra misli koje je u njemu, mi smo stali primati njegovu formu i spoljni izgled. Umesto da probudimo u sebi samotvornu snagu razuma, mi smo stali izreda primati sve što je tuđi um stvorio, slepo u to verovati čak i kad je lažno, tako da nas je ono što je trebalo u nama probuditi krepku radljivost misli i duha potopilo u dugi umni san. Sud smo tako primili od Nemaca s njegovom tajnošću i s njegovim formalnostima, koje ne dopuštaju pristup čovečijoj savesti; upravu smo uredili na nemački način, koja ne odgovara našim vlastitim potrebama; građanskim i vojničkim činovnicima dali smo tuđa imena; vojsku smo na nemački način preobratili u pokretne mašine, protivno duhu narodnom, i stezali te mašine nakaznim haljinama kao lancima koji ne dopuštaju slobodno kretanje delova tela; krasno i udobno odelo naših predaka zamenjivali smo ružnim odelom zapadnih naroda, koje nekad neće moći ljudi pominjati bez podsmeha; menjali smo svoje običaje da bismo primili tuđe, i neprestano ih menjamo kako ih tuđinci menjaju; naposletku (sramota je to i pominjati) i sami jezik svoj, veliko narečje slovenskog govora, najstarijeg i najboljeg od svih čovečijih govora, prezirali smo, napuštali u pisanju, u društvu, pa čak i u prijateljskom razgovoru, i zamenjivali žalosnim mucanjem najoskudnijega od svih evropskih jezika (francuskim). Takvo je bilo naše bezumlje: takve su bile pojave kad je materijalnu ponositost države pratilo samouniženje narodno. Ali to samouniženje nije bilo u narodu, već samo u višoj klasi koja se odcepila od naroda: ona je htela da se ugleda u svemu na tuđina, htela je da izgleda tuđin, i za narod je tuđin i postala. Iščezlo je svako poverenje, svako duhovno opštenje, svaka razmena misli. Razum milionâ ostao je besplodan za društvo koje se zaključalo u tesne granice nevelikog broja hiljada ljudi koji su pristali da se odreknu svih svojih rođenih običaja. Ti ljudi umesto za prosvetom jurili su za njenom senkom ponoseći se tim što su u očima naroda izgledali kao Nemci, a narod je bežao od pravog znanja videći u njemu kao neku vražiju i za ruski narod ubitačnu silu. Pogreška viših uvela je u suprotnu pogrešku niže, i naše slepo klanjanje evropskom znanju i prosveti zaustavilo je za dugo vremena razviće znanja i prosvete u ruskoj zemlji.
„Nije potrebno, braćo, objašnjavati vam kakve su ubitačne posledice bile ovog unutrašnjeg razjedinjenja, kakvo je mnoštvo pogrešaka proisteklo iz te jedne, kakvim nepravdama i stradanjima u privatnom, kakvom bestidnošću u javnom, i kakvom slabošću u državnom životu kažnjeni smo bili zbog ovog našeg pokloništva tuđinstvu. Ni sad se nismo izbavili, i skoro se nećemo izbaviti od gorkih plodova toga poklonstva. Mi to vidimo i osećamo svuda i u svemu, ali vama, koji živite daleko, to ne može biti tako očigledno. Zato smatramo za vrlo potrebno da vam iznesemo bar jedan primer, po kome ćete moći suditi o ostalom. Svima je poznato da su bregovi Crnoga mora pre cara Petra Prvog pripadali Turskoj, i samo je ušće Dnjepra bilo u rukama ruskih kozaka, naše braće Zaporožaca. Oni nisu imali ni lađa, ni mogućnosti da ih grade. Na lakim čamcima, često i na oranicama, puštali su se oni na burno more, strašno još iz starine mornarima, strašno i sada pored sveg savršenstva morske plovidbe, i naletali su hiljadama na bregove večnih neprijatelja hrišćanskog imena. Od Batuma do Carigrada širili su strah i trepet. Trapezunt i Sinop i sama utvrđenja Bosporova drhtali su pred njima. Turske flote, koje su slobodno šetale Sredozemnim morem i često pretile obalama španskim, francuskim i talijanskim, skrivali su se u pristaništa pred čamcima zaporoškim. Ne hvališemo se, no govorimo istinu, a svedoci su nam sami turski letopisi i još nezaboravno predanje u pričama. U celoj Evropi nema ni jednoga naroda koji bi se mogao pohvaliti tako divnim hrabrim delima na moru. I opet bez hvalisanja možemo reći da severnjaci nisu ni u čem ustupali svojoj južnoj braći. Zar se nije moglo nadati da će ruska flota s takim ljudima daleko natkriliti flote drugih naroda kad se čamci zamene jakim i silno naoružanim brodovima?
Takav uspeh ne samo da je bio verovatan, već smelo tvrdimo bio je nesumnjiv. Ali, moramo priznati, očekivanja se nisu ispunila i pored neosporne hrabrosti naših mornara. Otkud taka nedaća? Zašto da ljudi koji su na moru daleko bili nad svojim takmacima postanu im jedva ravni? No, uzrok je sasvim prost. Oni su postali sasvim drugi ljudi, a ne oni koji su bili pre. Car Petar počeo je prvi graditi u nas velike lađe, po ugledu na holandske (i za to mu čast i slava!), ali, pametnom poslu on je dodao veliku ludost. Imena svih delova lađe, sve reči koje se tiču plovidbe, sve reči za komandu on je uzeo od Holanđana. Kakve su se javile posledice? Takih nemačkih reči, takih imena koja su za rusko uho bez ikakva smisla, i koja ruskom uhu ne predstavljaju ništa, nakupilo se na hiljade. I sad stupa na lađu budući mornar, čovek koga je Bog obdario neobičnom okretnošću i smelošću, čovek kao i oni koji su u stara vremena sa uskim čamcima razoravali obale Crnoga mora, potresali Carigrad i uništavali turske flote – ali on ne stupa sad u mornare, već u đake. On mora da uči napamet hiljade besmislenih reči, koje mu neobično zvuče, i u tom besmislenom učenju prolaze godine njegove vatrene i žive mladosti. Umesto da zavoli svoj posao, da steče mornarsko iskustvo, on postaje ravnodušan i dobija čak kao neku odvratnost od svoga posla, od svoje lađe, pa i od samoga mora. Prođu godine, i morski junak pretvori se u polumrtvi nemački rečnik. On će, istina, vršiti svoje dužnosti zato što je hrišćanin i Rus, ali pravi mornar u njemu je bespovratno izgubljen – po tome primeru sudite, braćo, o svemu. Sva ruska zemlja pretvorila se u jednu lađu na kojoj se čuju samo reči nemačke komande.
Po milosti Božijoj mi smo počeli sad dolaziti k sebi i vraćati se svome jeziku, svome rođenome duhu. Nas je spasla vera, koju nismo izneverili; spasla nas je čvrstina naroda, koji se nije sablaznio primerom više klase; ali se bolest ne leči brzo, a izgubljene godine ne povraćaju se. Neka vam naš primer bude lekcija! Učite se u zapadnih naroda, jer je to veoma potrebno, ali se ne ugledajte na njih i ne verujte im, kao što smo se mi u svojoj slepoći ugledali i verovali im. Neka vas Bog sačuva od te strašne napasti. Tuđ um treba u vas da budi radljivost vašeg vlastitog uma, i tom radljivošću ve ćete se sve više i više uzdizati. Vi ne treba na sebe da kalemite tuđi život, jer ćete nakalemiti na sebe ne tuđe zdravlje već tuđu bolest. Da rečemo još više: ono što u drugom narodu ne samo da nije štetno, već je čak i korisno, to će kod vas postati 58 početak zla i pogibli. Svako živo stvorenje ima svoje zakone bića, svoj red i svoj sklad na čemu je osnovan njegov život, i što sa svoje strane određuje svojstva njegovih pojava i plodova. Ali to što je u jednom živom stvoru uredno i skladno (jer je saglasno s njegovim bićem), kad se nakalemi na drugi, čije je biće osnovano na drugom zakonu, postaje izvorom nereda i neskladnosti. Niko ne može pevati tuđim glasom, niti lepo hoditi tuđim hodom. Tako i unutrašnji život nekog naroda dolazi u nered i u neskladnost ako dopusti da se u njegove žile uliju struje tuđeg života. Zato strogo prosuđujte tuđe misli pre nego što ih primite, i ne budite brzi na uvođenje novinâ, osim ako bi korist od njih bila jasna i nesumnjiva. Vi imate mnogo jednokrvne braće van granica vaše kneževine, koja vam iskreno žele dobra, i svojom obrazovanošću i znanjem mogu vam često prineti mnogo koristi.
Primajte ih s ljubavlju, saslušavajte njihove dobre savete, koristite se njihovom srdačnom službom sa srdačnom zahvalnošću, ali i tu budite oprezni. Često biva da su oni živeli i obrazovali se pod silnim uplivom tuđinskih principa, recimo npr. nemačkih, i zavoleli su ih. Često se događa da su po navici primljenoj iz detinjstva oni nesvesno izmenili sklad svoga unutrašnjeg života i svoga uma, naučili su se npr. da umnožavanje formalnosti drže za državničku mudrost, da pritisak drže za uslov poretka i reda, da je tačnost u aktima jemstvo tobože bolje i vernije nego čovekova savest, da je činovničko mešanje u sve i činovničko tutorovanje nad svima jedina zaštita opšteg mira i poretka, i, naposletku, naučili su da nemačku izveštačenost smatraju za pravo obrazovanje, a slovensku prostotu za ostatak starinske divljine. Razume se da njih ne treba za to kriviti, jer je njihova zabluda sasvim prirodna, ali vas molimo da se od nje čuvate, a njih molimo da ne veruju suviše u svoju uobraženu mudrost, i da imaju na umu da oni ne stupaju u vašu družbu kao najčistiji i najbolji, već kao ljudi malo izopačeni, koji treba da svoju dušu operu od tuđe zaraze. Prostota je viši stepen u društvenom životu nego najstarija izveštačenost, i svaki princip koji ističe iz duha i savesti uzvišeniji je od formalnosti i administrativnog piskaranja. Prvo je živo i živi, drugo je mrtvo i umrtvljava. Ostavite ovo drugo Austriji.”„Istom takom rečju obraćamo se i k vašim mladim sugrađanima, čedima pravoslavne Srbije koji su svoje naučno vaspitanje dobili van granice rođene zemlje u tuđim krajevima na zapadu, a možda čak i u našoj Rusiji. Nema sumnje oni su stekli mnogo umnoga blaga za obogaćenje svoje otadžbine, i drugim načinom ne bi ga mogli steći, ali retko koji, a možda ni jedan, nije ostao bez ikakva štetnog stranog uticaja. Oni sami ne treba da se suviše uzdaju u sebe. Prekidanje žive veze s otadžbinom za nekoliko godina ne ostaje sasvim bez štete: mnogo dobrih i prirodnih osećanja – iako samo za vreme – utrnu, mnogo sablažnjivoga i nečistoga potkrade se u dušu. Neka svaki vrativši se stavi se kao na iskušenje! Neka se svaki opet potpuno saživljuje sa svojim narodom dok se sam ne oseti opet pravim, prostim Srbinom, koji se samo naučio koječemu u drugih naroda. Neka zaslužuje vaše poverenje, pre nego što steče poverenje u sebe samoga. Ni strogošću ni zakonima ne mogu se sačuvati običaji od kvarenja. Strogi zakoni samo pokazuju da društvo nije tvrdo u svome ubeđenju, i pod njihovom uobraženom zaštitom tajni izvor naravstvenog kvareža raste dok ne odoli ili izmeni sam zakon. Često se strogost zakona preživi i pomaže ono od čega je pre trebalo da brani. Tako npr. u nas su nekada mislili da oštrim i nerazumnim zakonima sačuvaju ruske običaje da se ne promene na tuđe, a posle je car Petar stao kažnjavati smrću ili robijom ne samo one koji su se držali ruskog običaja u odelu, nego i one koji su tako odelo pravili onima koji su ga želeli nositi. Teško je poverovati u taku bezumnu strogost protiv domaćih običaja, ali da mi ne izmišljamo svedok nam je zbornik ruskih zakona, i priznajemo da je izvor potonjoj oštrini u ludosti ranijih božem zaštitnih mera. Samo unutrašnje uverenje i osećanje narodno čuva običaj, koji ističe uvek iz duše, iz unutrašnjeg života. Neka u vas bude zaštita srpskom običaju ne strogost zakona, već društveno preziranje onih koji ga ruše. Mi znamo da običaji ne mogu do veka ostati nepromenjeni, i da potrebe života malo po malo menjaju ili prilagođavaju ih prema promenama samoga života. Unutrašnji osećaj narodni određuje koliko je potrebno to menjanje. Tako npr. sam jezik prima iz tuđih jezika potrebni priticaj tuđih reči za imenovanje predmeta ili pojmova kojih nema po prirodi pojedinih krajeva ili po životnom uređenju stanovnika. Ne treba, razume se, da Srbin izmišlja svoje nazive za prekomorskog tigra ili krokodila, za engleskog pera, za francusku modu ili nemačku diplomatiju, ali zašto bi vi (kao mi) stali iskati tuđe reči za predmete i pojmove koji mogu dobiti imena iz vašeg rođenog jezika? Izgleda da je tako priticanje tuđih reči sitna pogreška, ali nije tako. To je neposredna i velika šteta od koje je teško izbrojiti sve posledice. Uzrok je njen umna lenjost i nemarnost prema svom vlastitom jeziku, a posledice su siromašenje samog jezika, tj. siromašenje misli narodne, koja je nedeljiva od jezika, te pogibaona primesa tuđeg života, i često rušenje najsvetijih načela narodnog života. Dajte ma kakvoj vlasti tuđe ime i svi njeni odnosi prema narodu izmeniće se i dobiće drugi vid koji se neće skoro popraviti. Nazovite svetu veru religijom i pokvarićete i samo pravoslavlje. Tako je važna, tako mnogo znači reč čovečija, Bogom dana joj sila i pečat njena veličanstva. Mi smo vam već pokazali kako je štetno za nas bilo tuđe nazivanje svih predmeta za morsku plovidbu, a mogli bismo vam pokazati još mnogo drugih primera. A šta da kažemo o nesrećnoj Poljskoj? Rano je stupila ona na taj pogibaoni put, na koji smo mi stali docnije, i, nadamo se, samo privremeno; rano je ona iskvarila svoj život tom usmenom tuđinštinom. Šljahta, kastelani, maršalki, ricari, vojti nagrdili su njenu slovensku prostotu, njene društvene odnose: narod se rascepio po pola, i klica buduće propasti pala je, razrasla se baš u vreme tobožnje državne sile. Poljska se ponosila time što je u njoj cvetao rimski jezik (zajedno s rimskom religijom); Poljska se ponosila time što su se u Francuskoj njima Francuzi divili lepoti reči njihovih panova; a narodna reč i narodna misao spavali su kao zaparloženo polje koje čoveku ne donosi nikakvih dobrih plodova. Posledice su vam poznate. Tužno nam je govoriti o pogreškama i gresima poljskim, ali smo dužni opomenuti vas na nesrećne primere kod drugih naroda, i, kao što vidite, nepristrasno govorimo i o samima sebi. Obgaćavajte um znanjem jezika, ali ne dopuštajte u sebe govor tuđim jezicima.
Neka onaj koji u Srbiji govori tuđim jezikom bude cenjen onako kao što se ceni papagaj. Neka šepuri svoju ćubu na svom sedalu. Izgleda da se sav običaj sastoji iz sitnica, ali on sam nije sitnica. Čega bi npr. važnog moglo biti u odelu? Zar nije svejedno kako je čovek odeven i kako su sašivene krpe kojima se on pokriva? Ta to je sasvim mrtva stvar i ne može uticati na život. Tako i u nas govore, ali vi tome ne verujte. Blagorodstvo duše čovečije tako je da i mrtva stvar dobija od nje živ značaj i utiče na život. Promena narodnog odela na zapadno potiče od zlog izvora, od preziranja onoga što je svoje i od klanjanja pred onim što je tuđe. Slaže li se tako osećanje s bratoljubljem i s onim poštovanjem koje je svaki čovek dužan odavati svojoj zemlji i svome narodu? Ta bi se promena mogla oprostiti kad bi se činila radi udobnosti, pa i radi lepote, ali procenite sami čega lepoga i udobnoga ima u zapadnjačkom odelu počinjući od vezenog kaftana i posipanja glave belim praškom do sadašnjeg fraka i vratne marame? O ženskom odelu da i ne govorimo: ono je uvek bilo ili nagrdno ili nepristojno, a često oboje zajedno, i nagrdno i nepristojno. Zapadno odelo neprestano se menja i neprestano se upravlja po takozvanoj modi. A šta je to moda? Tamo negde (ponajviše u Parizu) mali krug ljudi odredi prema svom nahođenju kroj haljine ili način češljanja, a ostali Francuzi, a za njima i ostali narodi, to odmah primaju ne usuđujući se da posumnjaju da je to lepo, ma kako ono bilo ružno. Promislite bespristrasno o uzroku toga podražavanja i uverićete se da ono dolazi od duševnog robovanja takozvanim višima, a gde je robovanje tamo duša gubi svoju čistotu i blagorodstvo.
Narodno je odelo slobodni narodni običaj; slobodno je u nečemu i menjati ga radi bolje udobnosti (jer je i sam običaj tako postao), ali ugledanje na zapadno odevanje nije ništa drugo do priznanje robovanja ukusu takozvanog višeg društva. Neka oni kojima je drago to priznanje budu uvažavani onako kako zaslužuju, tj. kao što čovek uvažava majmuna„Čuvajte prostotu svojih naravi. Jedino u njoj naći ćete jemstvo društvene snage i društvenog zdravlja – u njoj je koren prave hrabrosti i sposobnosti ka samopožrtvovanju. Neka Srbin u svojoj otadžbini ne gleda da se razlikuje od svoje braće ničim drugim sem uslugama učinjenim svojoj otadžbini ili slovenskim zemljama. Ako bi on i zaslužio počasti u drugim zemljama, šta je vama stalo do toga? Za njega bi bilo nepristojno da se time hvali pred vama, i vi ne treba da mu dopuštate taku sujetu. Recimo da ga strani vladaoci i uvažavaju i da su mu za što bilo zahvalni, on neka se hvališe znacima toga uvaženja ili zahvalnosti van Srbije, a na skupu Srba to ne treba da bude. I da li će pohvala engleske kraljice ili austrijskog cara biti pohvalom i u vašim očima? Mi sumnjamo. Neka se Srbin kiti samo nagradama dobivenim od narodnog mišljenja i od srpske države. Ako se desi da njegov rad baš u drugim zemljama bude na korist ili čast njegovoj otadžbini i braći, neka sama Srbija o tome sudi i nagrađuje ga, a tuđ sud i tuđe nagrade ne treba da dopuštate. U samim počastima i znacima odlikovanja budite oprezni. Neka ona budu nagradom samo za službu opštu. Ko je poslužio otadžbini može od društva dobiti svedodžbu svoje službe, ali ne dopuštajte i odbacujte svako spoljašnje odlikovanje za trud koji čovek hrišćanin uloži za korist svoga bližnjeg ili za ispunjenje zakona Hristova. U tome on već ne služi ljudskome društvu već višemu sudiji, svojoj savesti, i tome ko sudi njegovoj savesti, Bogu. Svaka društvena nagrada, svaki znak odlikovanja, bio bi uvreda za samo delo i poruga na sud koji je viši od vašega. Mi znamo da drugi narodi dopuštaju sebi takvu protivzakonitost, no vi bežite od toga s prezrenjem. Pomislite sami, bi li se vi usudili prikačiti na grudi Apostolu Pavlu kakvu zlatnu ploču za njegovo apostolstvo?
Tako sudite, samo u manjoj meri, o svakom delu koje se učini radi savesti i Boga, bila to milostinja ili spasenje ljudi s opasnošću svoga života, ili duhovni trud. Šta može, npr, biti nerazumnije i, recimo još više, šta može biti bogoprotivnije od znakova odlikovanja datih ljudima za propovedi, pouke, ili za crkvenu upravu? Zašto ne bi davali nagrade i za post i za molitvu i za darove isceljenja? Društvo nagrađuje za društvenu službu, no i to ne treba da bude povod sujeti; zato bi vam mi savetovali da nagrađujete samo starce koji su svršili svoju službu, da bi ih svak mogao poznati na saboru i radovati se gledajući na zaslužnog starca. A onome koji još služi neka bude nagradom sama njegova služba, njegova dužnost i vaše poverenje k njemu. Prezirite raskoš, ona je sama po sebi nedostojna pametnih ljudi, i učinila bi da plaćate danak drugim narodima. Ne povodite se za njima. Razlikujte predmete koji služe pravoj udobnosti života od predmeta raskoši. Prvi čine i siromahu život boljim (npr. bolje osvetljenje, jaka i laka odeća, nesagorivo posuđe i dr.), a drugi služe samo raznežavanju bogatih. Ne mešajte umetnost, koja izražava najbolje težnje duše čovečije i oblagorođava je, s kicošlukom i uveseljenjem, koje dušu unižava. O svemu tome mi ni od koga nismo mogli čuti opomene, i padali smo, a često i sad padamo u pogreške štetne i po javni i po privatni život. Još i sad smo gotovi podjednako ceniti velikog pesnika koji proslavlja svoju otadžbinu i pozorišnu igračicu, čija je umetnost samo za preziranje. Vi ste za sad još siromašni, kao ljudi koji su se nedavno oslobodili ropstva. Ali vaša je zemlja bogata darovima Božjim, a vi ste trudoljubivi: bogatstvo se vaše mora uveličati. Ne upotrebljavajte novo bogatstvo na prazan bljesak i raskoš! Neka bogataš upotrebi suvišak svoga bogatstva na pomaganje sirotinje (razume se ne idući na ruku lenstvovanju) ili na opštu korist i opšte prosvećivanje. Neka bude u zemlji srpskoj ta sveta raskoš da za trudoljubivog čoveka u njoj ne bude nužde i oskudice. Neka su bogato i sjajno ukrašene crkve: hramovi Božiji! Ali u vašim privatnim kućama neka bude skromnost kao i u vašem domaćem životu. Raskoš pojedinog čoveka čist je gubitak za društvo i krađa od njega, i treba da se od nje gnušate. Kadifa i zlatotkane materije poljskih panova odenuli su Poljsku u dronjke, a i mi se nemamo čim pohvaliti. I u samim državnim i javnim zgradama gledajte na prostotu koja ipak može biti lepa. I u njima raskoš, kićenje i bljesak svagda su na štetu pravoj koristi, pa kad i izgleda da nisu štetni, štetni su tim što služe kao znak društvene ponositosti i državnog samohvalisanja, a oboje je protivno Bogu. Znajte, Srbi, da je ona zemlja velika u kojoj nema ni oskudice u siromašnih ni raskoši u bogatih, u kojoj je sve prosto i bez sjaja osim hrama Božijeg. Takva je zemlja uistinu silna, Bogu ugodna i od ljudi poštovana. Po svetu se o vama raznosi velika hvala, koju vi, držimo, zaslužujete – hvala o čistoti vaših naravi. S tim je skopčana svetinja i sila porodičkih veza, sreća i prava radost života, narodno zdravlje, i – neposredno ili posredno – svi uslovi društvenog napredovanja. Neka ne bude poštovan u društvu onaj koji je nečastan u svom domaćem životu. Onaj koji nema savesti ili je ne sluša u svom ličnom poslu, neće je slušati ni u javnim poslovima, pa mu ne treba poklanjati poverenje, jer odlikujući poverenjem poročne ljude samo društvo postaje saučesnik njihovih poroka. Nemaju pravo oni koji vele da i takvim ljudima treba davati da vrše građanske dužnosti radi njihove pameti. Naprotiv, uklanjajte ih iz javnih poslova, jer će se i među dobrima naći ljudi isto tako pametnih i koji više zaslužuju vaše poverenje. Mora se, naposletku, reći da je pojedina korist, koju bi mogla pričiniti društvu pamet pokvarenog čoveka u javnom poslu, mnogo manja od rđavog primera koji se daje poveravanjem javnih poslova takome čoveku.”„Vi ćete od sad biti mnogo više u dodiru s drugim narodima, i ne povodite se za njima, naročito za Francuzima i Nemcima, što oni ne paze na čistotu naravi. U tome pogledu Engleska je ispred svih naroda, a od čistote domaćeg života zavisi i politička moć države. U mnogih naroda vlada ružno i i bogoprotivno mišljenje da čistota naravi više liči ženi nego čoveku. Prezirite tako mišljenje! Od vladanja čoveka zavisi i vladanje žene, i kad bi čovek kao jači, kruna Božijeg sazdanja, tražio od slabije žene one vrline koje sam nema, to bi bilo ne samo nepametno nego i nepošteno. Neka bude strog sud javnog mišljenja, jer bez toga nećete izbeći od postepenog kvareža naravi, ali se klonite nerazumnog podozrenja i nepoverenja i ne oturujte od sebe pokajnike i ne vređajte ih. Ali zakonski i krivični sud neka bude milostiv. Setite se da za svaki prestup više ili manje ima krivice do društva koje slabo čuva svoje članove da se ne sablazne, ili se ne brine o hrišćanskom obrazovanju za mladosti njihove. Ne kažnjavajte prestupnika smrću. On se već ne može braniti, a junačkome narodu sramota je ubijati čoveka bez zaštite; hrišćaninu je grešno lišiti čoveka mogućnosti da se pokaje. Odavno je u ruskoj zemlji ukinuta smrtna kazna i sad nam je svima odvratna, i ne primenjuje se više u krivičnom suđenju. Tako milosrđe dika je pravoslavnom slovenskom plemenu. Od Tatara i učenih Nemaca ostale su nam surove kazne, ali će skoro iščeznuti i poslednji njeni tragovi. Budite, velimo, milosrdni u kaznama, ali neka vaše milosrđe bude pametno. Bolja je i po izgledu stroga kazna, ali koja pogađa krivca, nego božem blaga, ali koja pogađa i njegovu porodicu. U takoj je kazni više nepravde nego milosrđa. Mnogi traže da kazna ne sramoti krivca, i misle da je to čovečno. Ali, to je velika zabluda. Svaka kazna (osim duhovne utehe) tim samim sramoti čoveka što je ona nasilje koje se nad njim vrši. Ali, on je već izgubio čast svojim prestupom i kazni, ako posledici prestupa, cilj je popravka i ni malo ne uveličava beščašćenje, jer se čovek ne sramoti tim što trpi po nevolji, već tim što čini po svojoj volji. Svako drugo shvatanje liči samo ljudima koji ne veruju u dostojanstvo duha čovečijeg, npr. Nemcima od kojih je i postalo, a ne Slovenima. Pravednost i milosrđe u kaznama sastoji se u tome da ne bude nikakve izlišne surovosti i da nevini niukoliko ne strada za krivoga. I zar nema npr. više pravde u kineskom sudu (premda mi, razume se, ni to ne branimo), u kome se, katkad, kažnjavaju očevi za decu koju su vaspitali, nego u sudu evropskom, u kome se katkad kažnjavaju deca za očeve na koje oni nisu mogli imati nikakva uticaja? Kaznom, velimo, ne sramoti se prestupnik, ali ona može biti sramota za onoga ko je izriče, ali i u tom treba imati zdravo shvatanje. Čovek se ne beščasti ispunjavajući neprijatnu dužnost koju mu je dalo društvo radi održanja mira i života svoje braće. Stražar koji stoji pored tamnice, i – takoreći – vezuje prestupnika, postaje oruđem kažnjavanja, ali se time ne beščasti; to isto važi i za sve privremene izvršitelje vojnog ili građanskog suda. Beščastan je zanat onoga koji je svoj život posvetio stalnom izvršivanju kazni – zanat dželata. Svuda je on prezren kao lice beznaravstveno koje unižava čovečiju prirodu, ali, da li je dostojno poštovanja društvo koje je stvorilo taj zanat koji ponižava čoveka, pa ga posle prezire za ono što je samo krivo? To je ili licemerstvo ili farisejska laž. Uredite krivične zakone tako da vam ne bude potreban dželat. Ime toga zanata beščasti zakon i društvo koje taj zakon ima. Najposle neka u vašim sudovima bude više savesti nego formalnosti, i tada će srpski sud uvažavati svi narodi. Tako je bilo u staro doba kod slovenskih plemena; tako je sad u Engleskoj i ona se tim diči. Još da rečemo: neka ne bude nikakvog svečanog izvršenja kazne, jer svaki posebni prestup i njegovo kažnjavanje po sebi je opšta žalost. Dajte mesta savesti i u građanskom sudu. Sramota je da u društvu imaju veći značaj zakonski propisi nego pravda i dobra savest, a to često biva u drugih naroda. Ne umnožavajte međusobno tužakanje i parničenje, jer je to zlo za mir i bratsku ljubav. Mi držimo da bi svaki spor trebalo rešavati izbornim sudom, i ako u njemu ne bude saglasnosti, neka ga reši opština. A ako je spor među članovima raznih opština, neka ga rešava sud ljudi iz treće opštine, da ne bi bilo razdora među opštinama. Više se držite opštinskog suda i opštinskih uredaba. Tu je više pravde nego igde na drugom mestu, a osim toga ljudi se privikavaju da traže poštovanje u svoje braće. Gde seoski ili gradski zbor rešava poslove, tamo se od mladosti vaspitava u čoveka zdravo shvatanje o zakonitosti i pravedljivosti, i uništava se pogibaona ravnodušnost za opšte poslove, koja je tako obična u mnogih naroda. Opštinski zbor je škola za narod viša od svakog književnog vaspitanja i ne može se zameniti nikakvom književnom mudrošću. Opštinske skupštine spasle su duh i razum ruskog seljaka i pored ropstva u koje ga je okovao nepravedni zakon. Dobro bi bilo kad bi zbor rešavao sva dela jednoglasno. Tako je od starine bio običaj u Slovena, a od Nemaca nam je došlo da se broje glasovi, kao da je božem mudrost i pravda na strani većine glasova, kad u samoj stvari ta većina vrlo često zavisi od slučaja. Pomislite i na to, da tamo gde se dela rešavaju po većini glasova, propada ili bar slabi želja da se braća ubede, i zato slabi i sama težnja ka saglasnosti u savesti i u razumu. A gde se ne može postići jednoglasna odluka, bolje bi bilo predati da reši jedan čovek koga ceni i poštuje ceo zbor. Savest i razum jednog čoveka koji uživa opšte poverenje daje više nade na pravilno rešenje nego igranje na broj glasova. U engleskom krivičnom suđenju potrebna je jednoglasnost svih porotnika za osudu, i njihov sud uvažava ceo svet.”„Vi ste hrišćani, vi ste pravoslavni, neka vam dakle bude pravda iznad svega! Ne verujte da bi ikakvom narodu nepravda mogla biti osnovom dugovečnog uspeha i sreće. Ona stvara protiv njega zlobu drugih naroda, i opkoljava ga dušmanima. Ima na svetu mnogo ljudi koji misle da je dopušteno dobar cilj postići i rđavim putem. Tako, kao što je poznato, uče jezuiti. Ali tako učenje strogo osuđuju apostoli. Svaka nepravda dolazi od laži i od mračnoga duha, a njega ne možeš drukčije naterati da služi božijoj svetlosti osim pobeđujući ga pravdom. Ne možeš ga ni prevariti, jer je sva njegova pamet usredsređena na prevaru. Ako se nekad i učini da se zlim putem postigao dobar cilj, to je samo obmana i ne treba tome verovati. Od rđavih sredstava ostaje u samom dobru kvasac koji prividno dobro pretvara u neočekivano zlo, i nerazumni ljudi čude se posle toj promeni, a ne vode računa o putevima Božije pravde, koja je uvek nepromenjiva. Mi se, braćo naša Srbi, usuđujemo opomenuti vas na to, jer neki od vas, kao što je poznato, navikavajući se na život tuđih naroda navikavaju se i na njihove laži, naročito u diplomatskim odnosima, i misle da time mogu poslužiti svojoj otadžbini. Varljiva je taka nada. U lukavstvu ne može se prevazići ni jezuit ni Austrijanac, ali se ono lako pobeđuje iskrenošću i prostotom – u tome je sila, i to prava sila. Ona ne samo pobeđuje, no i obezoružava dušmane. Vi ste stvorili u sebe vlast. Pokoravajte joj se i snažite je da ne bi pali u bezvlašće i slabost; ali čuvajte u sebe i slobodu, a naročito slobodu mišljenja – kako usmenog, tako i pismenog. Ona utvrđuje silu duha, carstvo pravde i život razuma u narodu. Bez nje se zaglušuju sva dobra načela, kao što se vidi iz iskustva mnogih naroda. Ona je potrebna građanima, a možda je još potrebnija samoj vlasti, koja bez nje upada u neizlečivu slepoću i sprema samoj sebi propast. Mi velimo čuvajte slobodu mišljenja, i čuvajte je ne samo od vlasti, nego i od vas samih. Neka se iskazuje svako mišljenje, ma kako ono bilo neprijatno vama samima. Ako je ono pravedljivo, ono će se rasprostraniti na opšte dobro, a, ako je lažno, ono će se izobličiti opet na opšte dobro, jer je pravda pametnija od laži. A šta biva tamo, gde se misli ne smeju iskazati iz straha? Istinite propadaju, jer vole svetlost, a lažne, koje vole tamu, ne budući izobličene šire se kao potajna zaraza i zaražavaju sobom i same izvore života. Saslušajte sve, izobličavajte laž, i vi ćete pobediti svojom verom u silu istine koja je od Boga. Ne govorite mnogo o pravu i o pravima, i mnogo ne slušajte one koji vam o tome govore, nego slušajte rado one koji vam govore o dužnostima, zato što je dužnost jedini živi izvor prava. Saznanje svoga prava za onoga koji je silan ne znači ništa sem što osveštava njegovu samovolju, a za onoga koji je slab ono ne vredi ništa, zato što je slab. Saznanje dužnosti veže silnoga, stvara i osveštava prava slabih. Sebeljublje govori o pravima, bratoljublje o dužnostima.
Poštujte svoje duhovne pastire. Na njima je velika odgovornost pred Bogom, i pravo je da budu u velikoj počasti kod ljudi, ali ne dopuštajte da oni sebe veličaju crkvom 66 mimo ostali narod. U tome budite vrlo osetljivi za svoju čast, jer ste vi svi članovi Crkve Božije. Latinsko duhovništvo sebe naziva crkvom odstranjujući građane ili držeći ih za beslovesnu stoku, zato u njih i nema prave Crkve. Istočni patrijarsi i episkopi otkrili su nedavno tu latinsku laž, i zaslužili su time veliku i večnu zahvalnost od svega pravoslavnog hrišćanskog sveta, iako na žalost mnogi od njih u samoj stvari nisu sasvim verni svom sopstvenom učenju, ugnjetavajući prava narodâ, i takom svojom nevernošću daju protiv sebe oružje inovercima u Bugarskoj. Naposletku, starajte se o obrazovanju i raširenju znanja po svemu narodu srpskom! Starajte se da bi ono svima bilo pristupno. Raširenje svakih znanja ne samo što je potrebno radi opšte koristi, nego i za samu pravedljivost, jer život bogataša i inače ima mnogo preimućstva nad životom sirotinje, pa je li pravo da samo bogataši za sebe zadrže to veliko blagostanje? Volite i unapređujte nauku ne samo zbog neposredne koristi koju ona donosi društvu i pojedinim ljudima u društvenom životu, već još više zato što ona raširuje u ukrepljava razum, taj veliki dar Božiji. Znajte i to da gde nauka uživa slobodu i poštovanje radi nje same, tamo je ona i mnogoplodna i silno pomaže opštem dobru; tamo pak gde je primaju kao najamnu radnicu, tamo je ona slaba i ne prinosi plodova samome društvu. To smo mi unekoliko sami iskusili, pa čak i sad to osećamo.”„Čuvajte dakle i razvijajte u sebi sve dobre principe! Budite verni pravoslavlju i složni u duhovnom prosvećivanju! Ne napuštajte nikada bratsku jednakost i budite složni u celini narodnoj! Težite ka obrazovanosti i pravdi, i budite složni u postizavanju svakog opšteg dobra i razumnog savršenstva. Ostalo što je pravedljivo i korisno vam, kazaće vam vaša rođena pamet. Mi smo držali za svoju dužnost reći vam ono što smo doznali iz iskustva, i podsetiti vas na pogreške u koje lako može pasti narod ulazeći u nepoznatu mu oblast umnih odnosa s drugim evropskim narodima. Druga slovenska plemena pre vas su stupila u te odnose, i kako ih nije imao ko opomenuti od opasnosti, teška je bila njihova sudbina. Česi i Poljaci potpali su pod tuđu vlast; mi smo se spasli, ali tek sad se počinjemo oporavljati od bolesti, koja nam je pretila duhovnom smrću. Nas je spaslo, kao što smo rekli, čvrstina narodna, sveto pravoslavlje i milost božija; ali neće tako brzo iščeznuti tragovi bolesti; nećemo skoro postati pravom ruskom zemljom koja živi duhom ruske samobitnosti. Bio bi greh i sramota ako naše iskustvo ne bi poslužilo na korist našoj mlađoj braći, koja stupaju na novo polje društvenog života, nama, i koga još Bog prizove, jer se mi nadamo da će dan Božije milosti sići i za sve druge. Može biti mi vam nismo sve kazali, ili smo kazali nejasno, ili šta više i pogrešno.
Vi, braćo, popunite što nije rečeno, razumite što je kazano nejasno, ispravite što je pogrešno, a naše reči, reči od srca i od ljubavi, primite s ljubavlju i milošću. Srećna i silna bila Srbija na radost svih Slovena; uvažena bila od svih naroda!
Primite naš bratski pozdrav. U Moskvi, 1860. godine. Aleksej Homjakov, Mihail Pogodin, Aleksander Košeljev, Ivan Bjeljajev, Nikolaj Jelagin, Jurij Samarin, Petar Besonov, Konstantin Aksakov, Petar Bartenjev, Fjodor Čižov, Ivan Aksakov (preuzeto iz Sitniji spisi Đure Daničića I, Srpska kraljevska akademija, Sremski Karlovci 1925.) Aleksej Stepanovič Homjakov rođen je 1. maja 1804, umro 24. septembra 1860. Ruski filosof, bogoslov, sociolog, istoričar civilizacije, ekonomista, pronalazač, pesnik, lekar, slikar, osnivač i jedan od vođa slovenofilstva. Završio fizičko-matematički odsek Moskovskog univerziteta 1822. Od 1823. do 1825. bio u vojnoj službi, zatim se demobilisao i boravio u Francuskoj, Italiji, Švajcarskoj, i Austriji. Vratio se u Rusiju 1828. i kao husarski oficir učestvovao u rusko-turskom ratu. Živeo na svom imanju a zime provodio u Moskvi. Posetio Nemačku i Češku 1847. Umro iznenada, od kolere.”
The post SRBIMA: POSLANICA IZ MOSKVE appeared first on Politika.
