Izvor: KMnovine.com, 30.Jan.2015, 15:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rusija može da ujedini Koreju putem unije
Među gostima na proslavi 70. godišnjice Pobede u Moskvi će biti i lider Severne Koreje Kim Džong Un.
Kim Džong Un - Zapad ga ne voli
Ova poseta se može bez ikakvog preterivanja nazvati istorijskom - ne u smislu odnosa naših dveju zemalja, već po važnosti koja se u ključnim prestonicama pridaje dolasku u Moskvu najmlađeg vladara >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << najzatvorenije zemlje na svetu. Kao i zbog sporazuma, koji mogu biti zaključeni na sastanku u Moskvi.
Razgovari o mogućem dolasku na proslavu godišnjice "vrhovnog vođe" DNRK Kim Džong Una vodili su se već nekoliko meseci, ali tek u sredu Putinov portparol je potvrdio, mada ne u potpunosti, ovu informaciju: "Korejska strana je potvrdila svoje učešće i razmatra mogućnost posete Kim Džong Una Rusiji". U suštini, to znači da je odluka o poseti doneta, samo je zvanično saopštenje o tome odloženo za datum bliži maju (a u Pjongjangu može biti objavljeno tek uoči 9. maja).
Onima koji nisu upućeni u korejsku tematiku teško je razumeti zašto se toliko pažnje posvećuje dolasku lidera male dalekoistčne države – malo li ih stiže u Moskvu šefova država i vlada, pa šta s tim, kad Obama i Merkelova nisu među njima. Verovatno će rći, običan čitalac žute štampe, još kad se doda da je ta zemlja veoma zatvorena, a lider najmlađi u svetu, koji još uvek nigde nije putovao, ali takvu štampu to i interesuje, jer prodaju misteriju i egzotiku "gutačima praznine". Jer, to je onaj Kim, koji je lično pucao ujaka iz bacača granata i onda njime nahranio svinje, objavio rat SAD, a još je studirao u Švajcarskoj, i kod njega dolazi da igra bejzbol američki superstar.
Naravno, američki mediji i Holivud dosta su uradili kako bi satanizovali korejskog vođu, - dovoljno je reći da su u poslednje dve godine snimljena dva otvoreno propagandna filma ("Pad Olimpa" i "Intervju"), u kojima se dešava napad na Belu kuću kimovskih specijalnih službi i u drugom pokušaj CIA-e da ubije Kim Džong Una. Time o Kimu namerno stvaraju sliku glavnog neprijatelja SAD - umesto ubijenih Sadama Huseina i Osame bin Ladena (sledeći korak u sukobu sa Rusijom biće bioskopska satanizacija Putina - kroz godinu ili dve treba očekivati sličnu produkciju). Ali pažnja usled Kimovog dolaska nije vezana s američkom propagandom, već sa vrlo specifičnim problemima trenutne geopolitičke situacije, u kojoj mala DNRK zauzima nesrazmerno veliko mesto.
Inače, sama mogućnost dolaska Kima u Moskvu se već koristi od strane anglosaksonaca kao jedan od argumenata koji objašnjavaju zašto u Rusiju ne dolaze Obama i Kameron. Reklo bi se, i onako je sve jasno – SAD su objavile blokadu Rusije, zemlje se nalaze u stanju ekonomskog i hladnog rata. Ali ne, kako je nedavno napisao "Tajms", "zbog poziva lidera DNRK u Moskvu 2015. godine, Kremlj je uspeo da "osigura" odustajanje od posete ruskoj prestonici predstavnika drugih zemalja, uključujući SAD i Veliku Britaniju". U prilogu ovog lista piše da je Putin pozvao sve "predstavnike zemalja koje su bile deo antihitlerovske koalicije," a Koreja se pre i za vreme Drugog svetskog rata nalazila pod vlašću Japana.
Činjenicu, da su korejski partizani, koji su se borili protiv Japanaca, i stvorili severnokorejsku državu "Tajms" jednostavno ignoriše. Deda Kim Džong Una (kome je on izuzetno sličan) bio je kapetan Sovjetske armije, i posle poraza Japana i oslobođenja Koreje upravo je njemu Moskva i poverila upravljanja severnim delom poluostrva (južni su zauzeli Amerikanci). Kim Il Sung je još 1945. godine nagrađen ordenom Crvene zastave, tako da je poziv njegovog unuka apsolutno logičan kako sa političke, tako i sa istorijske tačke gledišta.
Zapad ne voli severnokorejski režim? A severnokorejci ne vole američki, ali zato Pjongjang ne sprovodi vojne vežbe na obalama Floride svake godine. Zatvorena zemlja? Ali to je odluka samog naroda, otvoriti ili zatvoriti zemlju, smatrati sebe izabranim i nametati to svima silom oružja i propagande ili se zatvoriti i živeti izolovano pod sloganom "ne zavidim nikome na svetu". Kim ne poziva SAD da se promene - on samo insistira da se uklone sa korejske zemlje. Što, naravno, predstvlja nečuveno mešanje u unutrašnje poslove "sveta po američkom".
Kim će biti u Moskvi 9. maja, to će biti njegovo prvo putovanje u inostranstvo otkako je došao na vlast. Nikavih posebnih tradicija prvih poseta inostranstvu severnokorejci nemaju - dinastija vlada zemljom već 70 godina, i prvi Kim se vratio u domovinu iz Sovjetskog Saveza, gde je godinu dana kasnije i obavio svoju prvu nezvaničnu posetu u ulozi lidera narodne Koreje. Njegov sin Kim Džong Il je nasledio vlast 1994. godine i svoju prvu posetu je obavio u Kini ( 2000. godine), a drugu, godinu dana kasnije, u Rusiji. Nakon njegove smrti u decembru 2011. godine, njegov sin proglasio je trogodišnji period žalosti, tokom kojeg nikakve inostrane posete nisu sprovedene (ovo je nezvanična, ali realno postojeća pozicija), i sada Kim može da putuje gde hoće. To jest ili u Peking ili u Moskvu, jer nijedna druga zemlja (a DNRK ima dobre odnose, na primer sa Kubom i Iranom) nema toliko važan značaj za Pjongjang kao dva severna suseda.
Kina i Rusija - jedini prijateljski susedi Severne Koreje. Južna Koreja i Japan s kojim se graniči na moru - su neprijateljski, jer se na njihovoj teritoriji nalazi američka vojska, a oni sami su pod američkim uticajem (ni sa Seulom ni sa Tokiom Pjongjang nema čak ni diplomatske odnose, iako su 2000. godine Kim Džong Ila posetili i japanski premijer i predsednik Južne Koreje).
Sam Pjongjang nije ni pod čijim uticajem - dinastija Kim je stvorila potpuno zatvoren i nezavisan od bilo koga režim. Nijedna zemlja na svetu ne može se porediti sa njima u tome, i, kako je pokazalo iskustvo, nema pritiska, sankcija, ekonomskih problema koji su u stanju da promene poziciju Pjongjanga. Kina je najvažniji ekonomski partner Severne Koreje (na Kinu otpada 90% spoljnotrgovinskog prometa), ali mogućnost da utiču na politiku Severne Koreje Kinezi nemaju. Ne samo zbog toga što je na Korejce u principu nemoguće uticati, već i zbog specijalne budnosti Korejaca prema Pekingu.
Istorija odnosa između dve zemlje datira nekoliko hiljada godina, a veliki deo tog vremena, Koreja se nalazila u vazalnoj zavisnosti od Kine (ako nije bila i deo Kine). Krajem XIX veka Kinezi su izgubili rat za Koreju od Japana koji je pokušao da liši Korejce ne samo države već i nacionalnog identiteta. Naravno, za razliku od Japanaca, Kinezi su za Korejce su braća po oružju (oni su povratili Severnu Koreju u amerikčkom ratu 1950-1953 godine), i glavni ekonomski partner, i dobar sused, ali da diktira Peking Pjongjangu ne može ništa.
I upravo zbog velikog strateškog značaja Koreje za Kinu, Severna Koreja je postala jedna od ključnih tačaka svetske politike. Takozvani "korejski problem", korejski nuklearni program, koji se pojavljuje u svim listama glavnih globalnih izazova Zapada već dve decenije - nije ništa drugo nego želja da se samo postojanje DNRK koristi za način obuzdavanja Kine - kroz konstantno unošenje napetosti na Daleki Istok.
Nema nikakvog problema korejske nuklearne bombe - postoji problem američkih trupa u Južnoj Koreji (a takođe i u Japanu), koji Pjongjang smatra kao stalnu pretnju po bezbednost u DNRK. Izgovori Amerikanaca - Severna Koreja je agresivna država, i zato mi moramo braniti mir na poluostrvu - nikoga ne mogu prevariti. Ni Korejce, ni Kineze, ni Ruse. Ali dok je bio živ SSSR, vladari iz dinastije Kim su shvatali da nikakvog napada na Sever, u principu, ne može biti, - Severna Koreja nije bila uključena u Varšavski pakt, ali je bila deo socijalističke zajednice, i u skaldu s tim su je povezali ugovori o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći sa Kinom i Sovjetskim Savezom.
Raspad Sovjetskog Saveza i u isto vreme uspostavljanje odnosa Kine i Južne Koreje je primoralo Pjongjang da se ozbiljno pozabavi sopstvenom bezbednosti - da razvije nuklearno oružje i sredstva za njegovu dostavu. Kao rezultat toga, Severna Koreja je ušla u klub nuklearnih i kosmičkih sila. Naravno, ni Pekingu ni Moskvi nije odgovaralo to što je njihov sused naoružan nuklearnim bombama, ali oni razumeju razloge koji su ih naterali na to. Pjongjang ne želi da dozvoli Amerikancima mogućnost da pretvore Koreju u Avganistan ili Irak – i ne želi da se nada, da ih SAD nikada neće napasti, jer će to Kina razumeti kao agresiju na sebe. Pjongjang ne želi da sudbina njegove zemlje zavisi od spoljnih sila, čak ni i od takvih potpuno prijateljskih, kakva je Kina.
Činjenica da se o korejskom problemu razgovara već dugi niz godina u šestostranim pregovorima (Rusija, Kina, dve Koreje, Japana i SAD), ne doprinosi rešenju, jer SAD odbija da garantuje bezbednost DNRK. Oni čak godišnje vrše zajedničke vojne vežbe s južnokorejskom vojskom (što u Pjongjangu shvataju kao probu invazije) i ne otkazuju ih, iako ih na to poziva za Kim Džong Un, govoreći o mogućnosti suspendovanja novih testova nuklearnog oružja (što bi bio pomak u šestostranim razgovorima).
Pozicija SAD je jasana – njima ne treba rešenje problema, naprotiv, oni specijalno provociraju Pjongjang, kako bi sačuvali svoje prisustvo u Južnoj Koreji i mogućnost da uvek budu na vratima Kine. Konfrontacija SAD i Kine u tihomokeanskom regionu – ključno je pitanje naredne decenije, a podeljena Koreja, gde se u jednom delu nalazi američka vojska - to je poklon za anglosaksonske geopolitičare.
Kina je takođe zainteresovana da koristiti faktor DNRK za pritisak na SAD, ali pri tom ona shvata, da je moguće proterati Amerikance iz Južne Koreje samo u slučaju ponovnog ujedinjenja, gde se kao glavna prepreka (ozbiljnija, čak i od teške ekonomske saradnje dva dela poluostrva) pojavljuje međusobno nepoverenje južnjaka i severnjaka i prisustvo američkih trupa. To je začarani krug iz kojeg bi se mogao pokušati naći izlaz, pomogaganjem ekonomskog razvoja Severne Koreje, koja se nikada nije oporavila od udarca nanesenog početkom 90-ih, sa nestankom socijalističkih zemalja i trgovine sa SSSR.
Kina je pokušala da podstakne ekonomske reforme u Severnoj Koreji, i Kim Džong Il je čak počeo da kreira eksperimentalna zajednička ulaganja, kako bi novac mogli da investiraju i južnokorejski privrednici. Međutim, ozbiljan razvoj nije dostignut, a odnosi sa Kinom su bili podvrgnuti preispitivanju, nakon što je krajem 2013. godine pogubljen ujak Kim Džong Una, Jang Sung-Taek, koji je bio odgovoran između ostalog za ekonomske veze sa Kinom. Zemlji su i dalje potrebne strane investicije, ali Pjongjang želi da ih privuče na tako, da ne zavise od jednog izvora i ne izazivaju nekontrolisane procese u zatvorenom i siromašnom korejskom društvu.
Šta u ovoj situaciji čini Rusija? Naš uticaj na Koreju zasniva se kako na istorijskim faktorima (od rata sa Japanom 1905. godine – formalno njegov uzrok bila je Koreja - do oslobođenja 1945. godine), tako i na današnjim proračunima. Pjongjang je tokom prošle godine otvoreno pokazivao svoju zainteresovanost za približavanje Moskvi – od početka olimpijade u Sočiju u Rusiji je boravilo nekoliko visokih korejskih rukovodilaca, i do kraja je rigulisano pitanje duga Severne Koreje (mi smo otpisali 10 od 11 milijardi).
Nakon početka globalnog sukoba sa SAD, Rusija više nema interesa čak ni da se pretvara, da igra sa Vašingtonom igru, "mi pritiskamo Pjongjang po pitanju bombe, a vi nam izlazite u susret u drugim regionima", zbog toga korejsku politiku možemo poistovetiti u potpunosti sa našim nacionalnim interesima. Rusiji, kao i Kini, nephodno je da izbace SAD iz Južne Koreje, to jest sa naših granica, dakle, potrebna nam je ujedinjena Koreja. Odnosno, kretanje u tom pravcu – počevši od realnih pregovora između Severa i Juga o ekonomskoj saradnji. U poslednje vreme, i Pjongjang i Seul preduzimaju ozbiljne korake ka uspostavljanju dijaloga - krajem prošle godine na Jug je doputovala delegacija predvođena sa tri bliska saradnika Kim Džong Una.
Ako predsednica Južne Koreje prihvati poziv za paradu 9. maja u Moskvi, tada bi Rusija mogla biti mesto održavanja prvog međukorejskog susreta lidera u poslednjih osam godina (pre ovoga, Kimov otac je imao dva sastanka sa predsednicima Južne Koreje u Pjongjangu - 2000. i 2007. godine). Kao minimum, Kim i Park Geun Hje bi se mogli upoznati u kuloarima na prijemu u Velikom Kremljskom dvorcu, što bi samo po sebi bio veliki napredak. S obzirom da u Seulu govore da Park nije odredila svoj raspored za maj - možete zamisliti koliki pritisak vrši Vašington na Južnu Koreju kako bi sprečio put predsednce u Moskvu. I to, ne toliko zbog želje da održi "blokadu Rusije" (Južna Koreja se nije pridružila zapadnim sankcijama), koliko zbog nespremnosti da čak dopuste mogućnost međukorejskog izmirivanja uz posredovanje Rusije.
Ako se Park uprkos tome usudi da dođe u Moskvu, sasvim je moguć trilateralni sastanak (Putin, Park i Kim), ili čak sastanak četiri strane (uključujući i predsednika Kine Si Đinpinga, što bi bila najidealnija opcija). Uzgred, kada pre godinu dana Park nije došla na otvaranje Olimpijskih igara u Sočiju (gde je Severnu Koreju zastupao drugi po važnosti čovek - formalni šef države Kim Iong-Nam), korejska štampa ju je kritikovala zbog toga, ističući da je nizak nivo južnokorejske delegacije bio pogrešan, posebno zbog činjenice da je njihova zemlja domaćin sledećih zimeskih Igara.
Za Rusiju zbližavanje dveju Koreja predstavlja ne samo geopolitičku, nego i vrlo specifičnu ekonomsku koristu, jer bi to omogućilo izgradnju gasovoda i pruge od Primorja do Južne Koreje. Na taj način, neće se jednostavno povezati dva odvojena dela poluostrva, već će se stvoriti transportni i energetski koridor od Evrope do Azije. Rusija će dobiti mogućnost da prodaje Južnoj Koreji i Japanu energoresurse, roba iz Rusije i Evrope će biti dostavljana direktno u južnokorejske luke. To će biti važan korak u povratku Rusije na Istok i imaće veliki uticaj na razvoj našeg Dalekog Istoka.
Sporazum sa Severnom Korejom o rekonstrukciji njene železničke mreže već postoji - u zamenu za investicije Pjongjang je spreman da pruži Rusiji pristup neistraženim, ali bogatim severnokorejskim mineralnim resursima. Naravno, potrebno je puno ulaganja - do 25 milijardi dolara samo za saobraćajnu infrastrukturu, ali taj novac bi se mogao naći Rusiji kao i u Kini i Južnoj Koreji. Sredstva, u ovom slučaju uglavnom ne predstavljaju glavni problem – najvažnije je, da u pregovorima o infrastrukturnim projektima kao putu za integraciju Koreje dođe do politički dogovora četiri zemlje: Dve Koreje, Rusije i Kine. Upravo zato toliko pažnje privlači poseta Kim Džong Una Moskvi - mladi maršal može ući u istoriju ne samo svog naroda.
Tekst: Petar Akopov
http://vz.ru/politics/2015/1/29/726743.html
Sa ruskog preveo
Srđan Đorđević, dipl. ekon.
saradnik Društva srpsko-slovenske solidarnosti KiM «Grigorije Stepanovič Ščerbina»
Zaštićeno © 2014 - 2015 / KM Novine / Sva prava na autorski materijal zaštićena!
Preuzimanje i upotreba sadržaja dozvoljena jedino uz pravilno navođenje izvora / www.kmnovine.com
