Izvor: Blic, 26.Maj.2015, 19:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Proveli su godinu i po dana zatvoreni u svemirskom modulu. Evo šta su naučili i šta im je najviše nedostajalo
U okviru priprema za buduću misiju na Mars širom sveta obavljaju se testovi koji simuliraju uslove boravka u izolaciji.
Najduži ovakav eksperiment održan je u jednom skladištu u Moskvi 2010-2011. godine, kada je grupa od šest odabranih kandidata iz Rusije, Francuske, Italije i Kine provela 520 dana zaključana u modulu radi testiranja uticaja života u izolaciji na dinamiku i individualnu psihologiju male grupe ljudi.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Posle rigoroznih psiho-fizičkih pregleda i priprema kojima se podvrgavaju svi astronauti, od 11 finalista je, na osnovu različitih kriterijuma, pri čemu je možda najvažniji bila sposobnost funkcionisanja u maloj grupi, izabrano je šest kandidata za eksperiment “Mars 500”.
Jedan od njih je bio i italijanski inženjer Dijego Urbina, koga su trećeg juna 2010, zajedno sa još pet članova posade, zatvorili u ruskom modulu. Tokom eksperimenta nisu dolazili u dodir sa spoljnim svetlom, osim što su u redovnim razmacima predavali uzorke urina i krvi kroz otvor na prednjim vratima. Samo u prvom i poslednjem mesecu simulacije mogli su da komuniciraju radio-vezom i video-porukama s kontrolom misije, što je bivalo sve teže kako su se “približavali” Marsu.
Dani u modulu su uglavnom bili potpuno ispunjeni. Posada se budila u osam ujutro, nakon toga bi izmerili pritisak i započeli eksperimente, kao što je simulacija aktivnosti na površini Marsa. Modul je imao zaseban deo koji je služio samo u tu svrhu, s podovima koji podsećaju na stenovitu površinu Marsa. Posle večere morali su da nađu način da se zabave.
“Bilo je perioda kada smo bili manje zauzeti i tada nam je bilo najteže. Nije mi bilo dosadno, jer je uvek bilo nešto da se uradi, ali istina je da smo se baš trudili da okupiramo mozak”, kaže Urbina za sajt Motherboard.
Igrali su video-igrice, čitali, gledali filmove, a Urbina kaže da je tokom godinu i po dana, koliko je trajao projekat Mars 500, pročitao 27 knjiga. Nameravao je da pročita sva dela Gabrijela Garsije Markesa, što mu nije uspelo, ali on ipak smatra da je postavljanje cilja doprinelo uspešnom završetku misije.
“Najbolji savet koji mogu da dam onima koji se spremaju za dugotrajni svemirski let jeste da odrede kratkoročne i srednjoročne ciljeve. Koncentrišite se na ostvarenje tih ciljeva koje vam daje osećaj postignuća”, kaže on.
Urbina kaže da je iskustvo u načelu bilo pozitivno, jer za razliku od ostalih, nije imao problema sa spavanjem i našao je načina da uživa. Ipak, priznaje da se s nekim aspektima eksperimenta teško nosio.
“Nedostajao mi je svet u načelu. Da vidim stvari u pokretu, automobile, pse, sunce. Kolege su bile divne, ne bih mogao da izaberem bolje ljude za boravak u izolaciji. Ipak, tokom tih dugih noći nedostaje vam upoznavanje novih ljudi, društvena raznovrsnost. Za mene je to bio najteži deo”, kaže on.
Posada je izašla iz modula četvrtog novembra 2011, sa širokim osmehom na licu. Delovali su pomalo paralisani zbog navale novinara i bliceva kamera.
Dijego Urbina kaže da su tokom boravka na “Marsu” naučili mnogo o psiho-fizičkim faktorima stresa koje za sobom povlači dugotrajni let.
Kako je opisano na sajtu projekta “Mars 500”, eksperiment je imao deset osnovnih ciljeva, počev od testiranja efikasnosti sistema za održavanje života u svemirskoj letelici, pa sve do predviđanja zdravstvenih i radnih kapaciteta astronauta u njoj, na osnovu različitih dijagnostičkih testova.
Možda jedan od najvažnijih aspekata simulacije bio je niz eksperimenata o ishrani, koje je sponzorisao Univerzitet u Erlangenu (Nemačka).
“Bilo je nezgodno jer smo morali da jedemo upravo ono što su nam dali. Ni manje, ni više. Mislim da je to bio najteži od svih eksperimenata”, kaže Urbina.
“Onda smo ‘stigli’ na Mars, gde smo svakodnevno jeli konzerviranu hranu kakvu jedu astronauti na MSS. Na povratku je to uglavnom bila dehidrirana hrana, kojoj morate da dodate vodu pre konzumiranja”, kaže Urbina.
Ispostavilo se da je regulisanje sadržaja soli u organizmu još komplikovaniji proces nego što se ranije pretpostavljalo i eksperiment je pomogao da se dođe do zanimljivih saznanja o uticaju soli na krvni pritisak i metabolizam.
Većina ljudi će verovatno pomisliti da je izolacija od ostatka sveta tokom više od 500 dana dovoljna za jedan ljudski vek, ali Urbina ne bi oklevao da učestvuje u misiji na Mars.
On kaže da ga ne zanima putovanje bez povratka, ali da bi bez straha krenuo do Marsa i nazad, jer uvek postoji nada da ćeš se vratiti.
“Izlazak iz modula posle 520 dana bilo je najčudnije iskustvo u mom životu. Potrebno je izvesno vreme, možda čak i više meseci, da se naviknete na to. To je kao da ste dospeli u drugi svet”, kaže on.
“Sasvim sigurno bih otišao na Mars, ne bih oklevao. Ali nada da ćemo se vratiti kući je nešto o čemu smo svakodnevno razmišljali.”
