Izvor: Politika, 28.Mar.2013, 16:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prava priča za Emira
Radnici filma se žale kako ne dobijaju od države novac za snimanje filmova. Jedan moj kolega (SPS) lepo im je rekao – kada naši filmovi počnu da dobijaju nagrade na festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji, Moskvi, onda će naše filmadžije lako da dobiju novac za sledeći film.
Ja (LDP) se slažem s kolegom. Poviku za novcem diktira Filmski centar Srbije. Koji praktično ne postoji. Jer o izboru mojih kolega koji su sami sebe izabrali – direktora centra i članove uprave >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – odlučiće naprednjaci i oni će postaviti svoje drugare.
Postavljam pitanje kako to da rumunski film godinama na velikim festivalima dobija nagrade. I oni se žale da snimaju skoro bez državnog novca. Kako to da u Berlinu, na festivalu dobije nagradu onaj bosanski režiser (ima i Oskara), i to za film u kome glavnu ulogu igra Ciganin (Rom) i dobija glavnu nagradu.
Čovek se odlučio na poker film i Ciganin, amater, dobio nagradu (u Bosni za Rome kažu i Cigani). Ili, kako to da poslednjih deset godina najveće nagrade na najvažnijim festivalima dobijaju ljudi iz režima koji se smatra diktatorskim? Video sam trideset iranskih filmova. Desetak od njih sija od strasti filma, od glumaca, od kamere, od scenografije.
Jedan od tih filmadžija iz Irana, Abas Kijarostami, danas je svetsko ime. On je pobedio u Veneciji. Na filmu je danas jako poznata porodica iz Irana, Makhmalbaf. Muž, njegova žena i ćerka snimaju filmove, dobijaju nagrade. Doduše, davno su otišli iz Irana ali to ne znači da su odlaskom iz zemlje snimali loše filmove. Ne, veliki festivali ih poznaju.
Imamo li mi režisera koji je u istoj ligi kao ovi iranski režiseri i pisci? Imamo: Emira Kusturicu. U toku ovih diskusija o srpskom, očajnom filmu, bez filma i para, i o Centar filmu, niko nije pomenuo da bi Kusturica mogao da nam pomogne.
Ne da pomogne nego da bude onaj čovek koji bi bio najbolji i za Filmski centar i čovek koga bi prosto zamolili da bude bard srpskog filma, za sve nas, autoritet i za ministra kulture i za Vučića. Samo uzgred, pa i Emir dugo ne snima novi film, ali ne lenčari.
Piše knjige, igra kao glumac u stranim filmovima, ima sjajan orkestar, eno ga kako svira po Južnoj Americi, eno ga u Rusiji sa Mihalkovim, eno ga u vesti da će možda snimiti film sa Blabenovim (poznajem čoveka, sjajan režiser).
Evo ga, Emir sa filmskim festivalom dok naš Fest grca u pokušaju da dovede neku slavnu ličnost sa filma e da bi prošetao onom žutom ponjavom.
Krivo mi je što Emir mene još nije pozvao na taj njegov festival, moraću da napravim film koji bi bio dobar za Kustendorf. Uzgred, pripremam baš za njegov festival dokumentarni film o Čedi Jovanoviću. Mislim da su Čeda i Emir slični po hrabrosti.
Emiru ne treba hrabrost da garantuje ministru kulture da će, ako dođe da vodi srpski film, s tom ulogom dobiti početne pare. I Đilas bi voleo da ga Emir poseti – ima Đilas para za film. A u Demokratskoj stranci ima tema za film – odlazak lepog Tadića, a možda i za mjuzikl o sukobu Đilasa i bivšeg ministra spoljnih poslova.
Zaista, sada mi pade na pamet ideja – Emir bi to umeo da napiše – film o tim takozvanim političarima, uz muziku njegovih Roma.
Ako bi Emir poveo srpski film, zar Mišković i njegov sin ne bi dali mnogo love za jedan film o njima – kako su se proveli u pritvoru, a Delta i dalje radi. Pa onaj Kostić, što drži nebo Vojvodine. Oko njega ima ljubavna priča koja se piše po tabloidima.
Ili, evo, šta bi Kusturica mogao da pokrene. Podsećam da je Engleska snimila mnogo filmova o svojim kraljevima i kraljicama, s kraljevskim temama. Imamo li mi kraljevsku temu? Mislim da je to prava priča za Emira.
Evo je: u Beogradu već deset godina živi u kraljevskom dvorcu princ Aleksandar, sin kralja Petra Drugog. On je došao s nadom da će postati kralj Srbije. Ali evo, prolazi već mnogo godina, princ sa ženom živi u dvorcu, ima lepe humanitarne aktivnosti. Deca mu studiraju u Londonu.
Princ je došao u Beograd, ali je tek zamuckivao na srpskom. Za ovih deset godina počeo je bolje da govori srpski, međutim žali se da od srpske vlade nema još nagoveštaja da bi mogao da postane kralj.
U ovoj priči ima i porodične drame, naime, stric princa Aleksandra, princ Tomislav, mislio je da on treba da postane kralj Srbije. Uz to, imamo i princezu Jelisavetu koja pretenduje, kao ćerka princa Pavla, da ima prava na dvor, kao i na neke kuće na Bledu.
Ovo je priča za tebe, Emire. U stvari, ja sam već pokušao da je napišem, ali moju ideju su odbili. Tu ideju poklanjam tebi, Emire. Jer, bez Emira nema mira, ali biće para za domaći film!
Puriša Đorđević
objavljeno: 28.03.2013.
Pogledaj vesti o: Moskva, Srpska Napredna Stranka
.jpg)
