Izvor: Politika, 25.Mar.2010, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Porez” za ruske oligarhe
Svi projekti koje finansiraju oligarsima se na kraju isplate: na uloženu rublju, oni će, kad-tad, dobiti mogućnost da zarade – pedeset
Od našeg dopisnika
Moskva, 24. marta – Ruskom „silicijumskom dolinom”, koja bi trebalo da počne da se gradi u podmoskovskom Skolkovu, rukovodiće Viktor Vekselberg, vlasnik kompanije „Renova” i jedan od najbogatijih ruskih oligarha.
O tome je javnost obavestio lično >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << predsednik Dmitrij Medvedev, istakavši da se tako važan projekat može dati u ruke samo ličnosti koja ima snage da ga realizuje. Ono što predsednik nije izgovorio, a podrazumeva se, jeste to da će oligarh morati uz „snagu” da uloži i ogromna sredstva, što mu, uostalom, neće biti prvi put. On je svojevremeno otkupio i vratio u Rusiju, pored kolekcije „Faberže” koja je posle revolucije izneta iz zemlje, arhiv filozofa Ivana Iljina, kao i zvona Danilovskog manastira, a za Olimpijadu koja će se održati 2014. u Sočiju organizovao je fond za podršku olimpijcima.
O fudbalu će voditi računa Roman Abramovič, koji je svojevremeno veoma iziritirao rusku javnost kupivši britanski klub „Čelsi”. Reagovao je i tadašnji patrijarh Aleksije Drugi podsetivši da ruskom sportu takođe nedostaje novac i da bi oligarsi morali o tome da vode računa... Nakon toga Abramovič je počeo da ulaže u izgradnju stadiona, u razne sportske klubove, a preko fudbalske federacije plaćao je enormne honorare i treneru ruske fudbalske reprezentacije Gusu Hidingu. Pored Abramoviča, o fudbalu će brinuti i direktor „Gasproma” Aleksej Miler, predsednik Ruskih železnica Vladimir Jakunjin i „kralj uglja” Andrej Bokarev.
Tako se nastavlja praksa da ruski krupni biznis, kako vole da kažu ekonomisti, „plaća dodatni porez” – koji se naziva još i „dobromorni”. Praksu je uveo Vladimir Putin koji je, došavši na vlast, obećao da neće preispitivati privatizaciju bez obzira na to što je svima bilo jasno da je ona predstavljala bukvalno pljačku države, ali je od novih vlasnika tražio da deo svog bogatstva vrate tako što će ulagati u razne projekte, pre svega u takozvane depresivne regione. Najbolji primer za to je Roman Abramovič i njegova operacija spasavanja Čukotke. Ipak, milijarder gubernator je izuzetak. Takve zadatke dobili su, uglavnom, najbogatiji ljudi u svakom regionu – Sulejman Kerimov je „generalni sponzor” Dagestana, Telman Ismailov je odlučio da sponzoriše Čečeniju... Primera je mnogo, a najnoviji je olimpijski Soči, u čemu, iako znaju da neće zaraditi, učestvuju gotovo svi ruski oligarsi.
Sledeći, niži, nivo ove svojevrsne saradnje države i oligarha jeste finansiranje pojedinih regionalnih projekata. Nedavno je grupa ONEKSIM Mihaila Prohorova obećala da će izdvojiti 45 miliona rubalja (više od milion evra) za ovogodišnje organizovanje omladinskog logora na jezeru Seliger. Tako se finansiraju i mnogi sitniji socijalni projekti – biznismeni kupuju kompjutere za škole, prave sportske terene, daruju penzionere povodom praznika...
Sport je posebna priča i može se reći da je gotovo stoprocentno u rukama biznismena. Za nacionalni streljački sport odgovoran je Vladimir Lisin, za biatlon – Mihail Prohorov i Igor Zjuzin. Leonid Fedun obezbeđuje finansije za moskovski „Spartak”, Miler – za fudbalski klub „Zenit”, Jakunjin – za „Lokomotivu”... i tako redom – svaki klub ima svog oligarha, ili obrnuto (zavisi od toga kako ko to shvata). Politički značaj sporta toliko je veliki da vlasti ponekad organizuju prave spasilačke operacije kako ne bi dopustile bankrotstvo poznatog kluba. Nedavno je lično Vladimir Putin spasavao klub „Krila Sovjeta”. Nakon njegovog obećanja da će rešiti problem, prijavili su se sponzori – 22 lokalna biznismena – praktično svi najbogatiji ljudi Samare.
Biznismeni ulažu i u rusku kulturu – Aleksandar Mamut finansira pozorište „Praktika”, German Gref – Marijinski teatar, Vekselberg je svojevremeno otkupio Faberže, a Ališer Usmanov – kolekciju Rastropoviča. Kulturno sponzorstvo, za razliku od sportskog i socijalnog, stvar je dobre volje biznismena, i kad su u pitanju institucije kao Boljšoj teatar ili Ermitaž – oni ne škrtare. Ali manje poznate institucije teško dolaze do sponzorskog novca.
U zamenu za pomoć, država sponzorima omogućava lakše prevazilaženje administrativnih problema, omogućava dostup nekim resursima koji im inače ne bi bili dostupni, u nekim slučajevima oslobađa ih poreza. Ima mišljenja da se svi tako finansirani projekti, na kraju krajeva, na ovaj ili onaj način, finansijerima isplate: na uloženu rublju, oni će, kad-tad, dobiti mogućnost da zarade – pedeset, smatraju ekonomisti.
Ljubinka Milinčić
[objavljeno: 26/03/2010]
