Izvor: Vostok.rs, 13.Apr.2012, 16:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Petar Stolipin: sudbina reformatora
13.04.2012. -
U Moskvi se očekuje otvaranje spomenika Stolipinu. On će biti podignut na Krasnopresnenskom keju, pored Doma vlade
Konzervativni reformator
Stolipin je figura u vezi s kojom se slažu ruski liberali i konzervatori, koji nikako ne mogu da se dogovore među sobom o većini drugih pitanja. Njega poštuju i poklonici cara-reformatora Aleksandra II i poštovaoci Aleksandra III koji je „zamrznuo" Rusiju. Čak ni kritičari stolipinskog pravca >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << nisu sumnjali u njegovo lično poštenje, inteligenciju i uverenost u ispravnost svojih postupaka.
Za liberale je Stolipin reformator jake volje, koji se zalagao za širenje individualne slobode posredstvom oslobođenja seljaštva od ograničenja uslovljenih vekovnim zadružnim uređenjem, koja su ograničavala ličnu inicijativu. Protivnik revolucionarnih smutnji bio je pristalica mirnog evolutivnog razvoja koji je trebalo da dovede do toga da se u Rusiji formira društvo građana dovoljnih sebi, sposobnih da razumno koriste svoja prava. Političar, koji je mnogo puta branio svoja gledišta pred poslanicima Državne dume i koji je mnogo vremena posvetio tome da ih uveri da je u pravu (što je posebno važno u situaciji tradicionalnog zanemarivanja javnog mnjenja od strane načelnika).
Konzervatori u Stolipinu pre svega vide ubeđenog patriotu i državnog pregaoca, lidera koji je bio na čelu gušenja revolucije. Čoveka koji se nije zaustavio ne samo pred raspuštanjem Državne dume, već ni pred promenom izbornog zakona zaobilazeći zakonodavnu vlast. Monarhistu, koji je carsku vlast branio do kraja svojih dana: smrtno ranjen u kijevskom pozorištu on je stigao da blagoslovi Nikolaja II koji se već vrlo hladno odnosio prema svom poznatom premijer-ministru. Stolipin je bio jarki predstavnik političkog spektra ruske monarhije, koji je stvorio uspešnu ekipu efikasnih upravnika, prosvećenih konzervativaca (koji su se principijelno razlikovali od reakcionara).
Nedvosmisleno negativno prema Stolipinu se odnose verovatno samo komunisti koji ne mogu da mu oproste vešala na kojima su bili pogubljeni politički protivnici režima. Uostalom, pogubljeni su bili proglašeni krivima za teške zločine – često su i sami bili ubice u čijim zločinima nisu ginule samo pristalice vlasti, već i slučajne žrtve. Broj ljudi pogubljenih za vreme Stolipina ne može se uporediti s brojem žrtava boljševističkog režima.
Nemoj stvarati idola
Ali, zaista istaknutog državnog pregaoca ne treba pretvarati u kumira bez ijedne mane. Potrebna je svestrana analiza jakih i slabih strana Stolipinove delatnosti.
Neke mere čiji je pristalica bio Stolipin nisu realizovane zbog suprotstavljanja reakcionarnih krugova pri dvoru. Primer je – ukidanje ograničenja prema jevrejskom stanovništvu Rusije. Ovu inicijativu je blokirao lično Nikolaj II pozivajući se na svoj „unutrašnji glas".
Pokušaj uvođenja lokalne samouprave (zemstva) u zapadnim gubernijama Rusije naišao je na otpor desničarskih članova Državnog saveta – gornjeg doma ruskog parlamenta. Stolipin je ovu opoziciju uspeo da prevlada samo pritiskom na cara – a takve postupke Nikolaj II nije zaboravljao. Istoričari smatraju da bi Stolipin da nije poginuo u kijevskom atentatu uskoro morao da podnese ostavku.
Međutim, u nizu slučajeva ni dela samog Stolipina nisu bila u skladu s likom reformatora. Nisu sve presude vojnih poljskih sudova bile dovoljno osnovane. Stroga i autoritarna politika vlade dovela je do konflikta s delom inteligencije koji se održao i posle gušenja revolucije. Tako je 1911. godine Moskovski univerzitet napustila velika grupa profesora i predavača: Vernadski, Čapligin, Timirjazev, Lebedev i Zelinski koji su protestovali protiv kršenja principa univerzitetske autonomije.
Pridržavajući se strogog političkog kursa Stolipin je odlučno stupao u konflikte i pred kraj života se praktično našao u izolaciji. Posvađao se čak i sa svojim saveznicima iz Dume – strankom „Savez 17. oktobra" koja je smatrala da vlada ne poštuje parlamentarne procedure. Mnoge reforme nisu sprovedene u život – na primer, nije stvoreno zemstvo oblasti (samouprava „nižih slojeva") u kojem bi jednaka prava uživali predstavnici svih slojeva.
Praksa mnogih zemalja svedoči o tome da otezanje reformi na dugi niz decenija povećava politički rizik neuspeha – vladajuća elita ima sve manje stimulansa za promene. Tako je bilo i u Rusiji za vreme Stolipina.
Poštovanje istorije
Kao što je poznato, nema idealnih istorijskih ličnosti. Stolipin je bio samosvojan i iskren čovek, ostajući takav i u slučajevima kad je donosio sporne odluke. Niko, čak ni najjarosniji oponenti, nije ga optuživao za korupciju. Niko nije smatrao da se u svojoj delatosti rukovodi sopstvenim interesima – čak su i boljševici, njegovi nepomirljivi protivnici, Stolipina nazivali vernim slugom samodržavlja. Može se reći – vernim slugom države. Savremenom društvu su potrebni takvi orijentiri kako bi moglo da poštuje svoju istoriju i da uzima u ozbir njeno iskustvo prilikom traženja odgovora na nove izazove.
Izvor: Golos Rossii, foto: ru.wikipedia.org
