Izvor: Politika, 15.Sep.2012, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osećam se kao produžena ruka boga
Neurohirurg priča o mozgu kao kosmosu, formiranju karaktera, mislima i životu, bahatosti političara u Srbiji, stavu sudije Đovanija Falkonea, ljubavi...
Danica Grujičić, načelnik Odeljenja za neuroonkologiju Kliničkog centra Srbije i redovni profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu, živisa skalpelom.Mnogima je omogućila da žive bez bolova, a izuzetno je cene i kolege. Priznanje kolega je posebno važno zbog muškog stava da žene ne mogu da budu dobri hirurzi, posebno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ne neurohirurzi.
Rođena je 30. avgusta 1959. u Užicu. Srednju školu završila je u Moskvi. U glavnom gradu Rusije je krenula i na Medicinski fakultet, a diplomirala je u Beogradu s prosečnom ocenom 9,60. Pored ruskog jezika govori još engleski i francuski.
Spremno ulazi i u sva druga dokazivanja. Prošlog maja je, kao član tek oformljenog Socijaldemokratskog saveza, bila kandidat za predsednika Srbije.
Živi u Beogradu. Okrenula se neuronauci, politici, porodici, prijateljima.
Od kad ste u neuronauci?
Još u gimnaziji sam odlučila da budem neurohirurg ili da se bavim konstrukcijom aviona. Pošto sam se, zbog očevog posla, zatekla u Rusiji nisam mogla kao stranac da studiram na Avio-institutu, pa sam otišla na medicinu.
Kako vidite mozak?
Kao svemir. Svaka nervna ćelija je kao zvezda. Svaka potporna ćelija je kao planeta... Radim na najdelikatnijem organu ljudskog organizma. Za mene je sve to povezivanje duha, materije, energije... Obožavam hirurgiju zato što je konkretna. Odmah vidim rezultat rada. Može da zvuči neskromno, ali kad spasim pacijenta, kao prošlog ponedeljka dečaka od 17 godina, osećam se kao produžena ruka boga.
Kako se u mozgu formira karakter, savest...
Nešto je genetika, a nešto je vaspitanje s tim da je porodica presudna za oblikovanje ličnosti. Naravno, značajna je i okolina. Zato poštujem ideju da se deca s posebnim potrebama uključe u kolektive sa zdravom decom.
Da li su misli i život u istoj ravni?
Kaže se: „Kakve su ti misli, takav ti je život”. Ali, ne doslovno. Čovek je emocionalno biće. Ono što nas definiše kao ljude su – emocije. Zato čovek ne bi trebalo sebe da gubi na negativnim emocijama. Kad se probudim moje osnovno pitanje sebi je: „Šta danas da uradim da mi bude bolje”.
Koje su mogućnosti mozga?
Nesagledive. Mislim da nikad neće biti konstruisan tako savršen kompjuter. Mi koristimo minimalne mogućnosti mozga. Iskorišćenost mozga ne prelazi cifru od tri odsto!
Koji je vaš cilj u nauci?
Veoma se trudim da doprinesem pronalasku efikasne terapije protiv malignih tumora na mozgu. Ta onkologija me najviše privlači.
U čemu je draž rada sa studentima?
Kod nas na klinici važi pravilo po kome onaj ko nije u nastavi, na Medicinskom fakultetu, nije uspeo. S druge strane kao profesor moram da pratim razvoj nauke, da magistriram, da doktoriram... Uz to dobijam još jednu platu, a i veoma je važno što sa studentima razmenjujem energiju: oni iz mene crpu znanje i iskustvo, a ja iz njih lepotu i niz mladalačkih želja.
Šta ste u tom smislu poneli iz kuće?
Jedinica sam, ali strogo vođena. Po ponašanju i karakteru sam na oca. Mi smo eksplozivni, reagujemo na prvu loptu, a majka ne. Od nje sam naučila sjajnu izreku: „Kad god sam nešto rekla – pokajala sam se, a kad god sam otćutala – nikad se nisam pokajala”.
Kakve veze ima politika s mozgom?
Vrlo velike. Politika je ušla u sve pore našeg života. Ako nisam raspoređena na neka mesta ne mogu za svoju kliniku da dobijem čak ni ono što mi je potrebno za svakodnevni rad. Eto, dotle je došla naša politika! A ušla sam u politiku zato što mnogo toga hoću javno da kažem, a govorim samo ono što mislim.
Šta, na primer?
Vrlo sam razočarana onim što nam se događalo i posle 2000. Mi živimo u – agresivnom primitivizmu. Ta bahatost i bezočnost koja je toliko osvojila ljude u vlasti je neshvatljiva. Zato mladi ljudi odlaze iz Srbije.
Šta biste učinili da ste predsednik Srbije?
Zavela bih vanredno stanje. Naravno da bi oni koji su nam pokrali pare, morali da odgovaraju i da ukradeno vrate. Još je Đovani Falkone, čuveni italijanski sudija, rekao: „Samo pratite tokove novca i – sve će vam biti jasno”...
Kako prilazite ljubavi?
Otvorenog srca. Nikad se nisam bavila prevarama. Kad sam bila s nekim, bila sam samo s njim. U 25. godini sam se udala za kolegu. Posle četiri meseca smo shvatili da ne možemo da živimo zajedno. A voleli smo se i kad smo se razvodili. On sad ima suprugu i dve ćerke, ali uvek možemo da računamo jedno na drugo.
Da li sad imate partnera?
Ne. Kad neko kao ja nauči da živi sam partner mu pomalo i smeta. Znam da u ovim godinama ne može baš da mi zadrhti srce. Ipak, ništa nema bez emocija. Mora za njega nešto da me veže. E, kad bih takvog našla ne bih imala ništa protiv da budemo zajedno.
Koji je vaš moto?
Način života me uveo u stav: „Nijedan dan bez plana”.
Da li ste želeli da se ostvarite kao majka?
Iskreno rečeno ne mogu da kažem da sam imala majčinski nagon. Od 25. godine sam se potpuno predavala pacijentima, a operišem ljude svih doba, od beba do staraca. Da bi se neko ostvario i u porodici i u poslu moraju da se sklope kockice. Kod mene se one nisu sklopile. Posvetila sam se onome što mi je išlo od ruke – poslu.
Kako se odmarate?
Uz muziku, non-stop i kad radim i kad spavam... Uglavnom je to instrumentalno, lagani džez, u sali sasvim tiho. Ne volim tišinu. Volim da pročitam dobru knjigu, da pogledam lep film...
Slavko Trošelj
objavljeno: 16.09.2012
