Izvor: Vostok.rs, 16.Avg.2013, 14:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Operacija „Dunav“: 45 godina kasnije
16.08.2013. -
18. avgusta 1968. godine rukovodioci zemalja Varšavskog sporazuma su na savetovanju u Moskvi odobrili upad u Čehoslovačku. Oni su, u suštini, samo potvrdili odluku koju je dva dana pre toga doneo Politbiro CK KPSS.
I u noći između 20. i 21. avgusta armija SSSR, Poljske, DDR, Mađarske i Bugarske je u četiri pravca na dvadeset mesta u režimu radio prećutkivanja prešla čehoslovačku granicu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << Tako je počela operacija „Dunav“, primoravanje Čeha i Slovaka na obustavljanje demokratskih reformi.
O tome kako danas izgledaju ovi davnašnji događaji i kakav uticaj su imali na odnose između Rusije, Češke i Slovačke, kao i na sudbinu konkretnih ljudi, u intervjuu za „Glas Rusije“ govorio je Ljuboš Dobrovski (Luboš Dobrovský), bivši ambasador Češke u RF, aktivni učesnik u „Plišanoj revoluciji“ 1989. godine:
- U trenucima okupacije radio sam u Moskvi kao samostalni dopisnik Čehoslovačkog radija. I naravno, emotivno sam bio uvučen u ove događaje. Predvideo sam varijantu njihovog rešavanja silom, jer se na čehoslovačkoj granici vršila dugotrajna vojna obuka ujedinjene grupacije. Bilo je jasno da se vojska svakog trenutka može uvesti radi presecanja pokušaja Čeha i Slovaka da sagrade „socijalizam s ljudskim licem“.
Vi ste to osećali i bili ste zabrinuti. A koja su raspoloženja preovladavala u Čehoslovačkoj uoči ulaska vojske?
- Svi su živeli u iluzijama i nadanjima. Društvo je naivno verovalo da reformatorski raspoloženi rukovodioci komunističke partije mogu da oslabe totalitarni sistem, da ga obnove, da će im to biti dozvoljeno. Već je pala cenzura, svi su govorili o stvaranju novih političkih stranaka i ograničavanju vlasti komunističke partije. Ljudi jednostavno nisu uzimali u obzir reakciju rukovodstva SSSR i niza drugih komunističkih režima na reformatorski trend u Čehoslovačkoj. Da je on rastao, lako bi mogao da zapljusne ceo socijalistički lager. Upravo toga su se rukovodioci ovih zemalja smrtno plašili.
Odnosno, upad je bio neizbežan?
- Po logici razmišljanja totalitarnih režima, proimperatorski nastrojenog tadašnjeg rukovodstva SSSR nije postojala alternativa za varijantu razvoja događaja uz primenu sile.
Vratimo se vašoj ličnoj sudbini. Šta ste tih dana preduzimali u Moskvi?
- Bila mi je blokirana direktna veza s Pragom. Preko kolega iz Reuters i AFP informisao sam Prag o tome kako sovjetski mediji prenose izvrnutu sliku o pokušaju demokratizacije u Čehosovačkoj. Jasno je da sam vrlo brzo proteran. Iz Čehoslovačkog radija sam otišao sam, jer više nisam želeo da podržavam Aleksandra Dubčeka. On se, po mom mišljenju, malodušno ponašao u Moskvi. Neko vreme sam radio u časopisima „Literarni novini“ i „Plamen“, ali su oni kako je u zemlji nastupila „normalizacija“ bili uspešno zatvoreni. Šta mi je preostalo? Zaposlio sam se kao magacioner u muzeju narodne pismenosti, bio sam ložač, prao sam prozore...
Ipak, sudbina je načinila nagli zaokret, ponovo ste ste našli u Moskvi...
- Ali, to se desilo toliko godina kasnije! Dogodila se „Plišana revolucija“, pao je komunistički režim. Radio sam kao zamenik ministra inostranih poslova, kao ministar odbrane, šef administracije predsednika Havela. A tek posle toga sam bio upućen u Moskvu kao ambasador.
Mnogi u Češkoj nisu uspeli da oproste SSSR njegov upad 1968. godine. A Poljacima, Bugarima, Nemcima i Mađarima su oprostili?
- Pa to se nije desilo na njihovu inicijativu. Osim toga, ovi narodi, za razliku od Čeha i Slovaka, nisu imali dugo iskustvo života u demokratskom društvu, koje smo imali mi u međuratnom periodu. Ove zemlje su bile samo sateliti SSSR. Šta od njih može da se traži?
A kako ste se osećali u Moskvi posle 1968. godine? Da li ste uspeli da oprostite Sovjetskom Savezu gušenje „Praškog proleća“?
- Kakav oproštaj? Danas nema reči ni o kakvom oproštaju! Svim srcem smo se radovali padu komunističkog režima u SSSR, rođenju demokratske Rusije. S ogromnom pažnjom smo pratili kako se kod vas gradi građansko društvo, kako se pojavljuju demokratske institucije. To je bio put kojim je istovremeno išla i naša zemlja. Međutim, danas izvesne tendencije u Rusiji izazivaju bojazan. Kao što neizrecivi nemir izazivaju i znaci nastanka autoritarne predsedničke republike u Češkoj. Novi predsednik ponekad deluje kao pravi diktator, vlada je podnela ostavku, parlament samo što nije raspušten, političke stranke se rasipaju... Česi su sad okupirani sopstvenim stvarima. Priča o gušenju „Praškog proleća“ koje se desilo pre 45 godina zaista ih više ne zanima toliko...
Gajane Hanova,
Izvor: Glas Rusije, foto: EPA
