Izvor: Politika, 27.Nov.2010, 23:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O oružju piše, ali ne puca
Inženjer Branko Bogdanović, saradnik „Magazina”, napisao je specijalno za rusko tržište knjigu „Hladno oružje Srbije, Crne Gore i Jugoslavije”, čijoj su nedavnoj promociji u Moskvi prisustvovali ministri vojske, policije i kulture
Čitaoci „Magazina” početkom svakog meseca mogu saznati po nešto zanimljivo o oružju u rubrici „Iz starih riznica” našeg saradnika Branka Bogdanovića, koji je izuzetan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << poznavalac vojne istorije i naoružanja. O ovoj temi u poslednjih 25 godina izdao je desetak knjiga i napisao ko zna koliko tekstova za specijalizovane časopise, a početkom ovog meseca njegova knjiga „Hladno oružje Srbije, Crne Gore i Jugoslavije” predstavljena je u Moskvi na promociji kojoj su prisustvovala čak tri ruska ministra – za policiju, vojsku i kulturu. Kod nas o tome nigde nije objavljena čak ni vest.
Bogdanovića su strani izdavači počeli da zovu još sredinom osamdesetih godina prošlog veka i da naručuju knjige. Prva mu je objavljena u SAD, a zatim u gotovo svim evropskim zemljama, pa čak i u Japanu.
On je, naravno, prezadovoljan što je, uprkos velikom broju eksperata koje ova zemlja ima, osvojio i rusko tržište i što će se ta saradnja nastaviti. U pripremi je nova knjiga, ovoga puta o naoružanju turske vojske na Balkanu, a Rusima je zanimljivo i vatreno oružje u ratovima na balkanskoj teritoriji, projekat koji će se raditi sa stručnjacima iz Rumunije, Grčke i Bugarske.
– Izdavačka kuća tamošnjeg ministarstva vojske bila je dobro upoznata sa mojim radom jer je oružje u Rusiji veoma popularno. Moja knjiga bila je za njih, istovremeno i prilika da pokažu sopstveni uticaj na razvoj naoružanja na Balkanu i na ovdašnje vojnopolitičke prilike – kaže naš sagovornik.
Bogdanović je inženjer po profesiji, radi u jednoj beogradskoj projektantskoj kući, a za oružje interesuje se od sedme godine. Ipak, na puške i pištolje nikada nije gledao kao na sredstvo za ubijanje. U životu nije ispalio dva metka, uvek mu je, kaže, bilo zanimljivije da sagledava kako je čovek kroz istoriju konstruisao oružje, kako je o njemu razmišljao.
– Ono što je za nas karakteristično jeste to da nismo nikada oskudevali u velikim umovima, ali da, nažalost, nismo uspevali kao država da im pomognemo i da uspostavimo sistem koji bi iskoristio te potencijale – nastavlja Branko Bogdanović.
Karakterističan primer koji navodi jeste onaj iz Prvog srpskog ustanka. Srbija je 1804. godine bila zemlja u najmračnijem srednjem veku, najbogatiji ljudi su bili svinjarski trgovci, a svi ostali su živeli u šumama i zemunicama. Ali već za tri godine počeli smo da proizvodimo topove, što je bila privilegija samo najvećih nacija. Stvorili smo državu, vojsku, policiju ...
Zahvaljujući izradi oružja postali smo tehnološki napredni, ali i tada uglavnom se sve zasnivalo na pojedinačnim pokušajima. Toma Milinović konstruiše top, pa se Karađorđe oduševi i naredi da se prave topovi.
Uvek smo imali cenjene naučnike, pa tako i konstruktore oružja, Kokan Milovanović je stvorio „kokinku”, čuvenu pušku mauzerku, bio je oženjen ćerkom Mauzera, najčuvenijeg svetskog proizvođača, a i Georg Luger bio je poreklom takođe Srbin.
U Bogdanovićevom stanu, na zidu dnevne sobe, naslagana je kolekcija koju je nasledio od oca. Dok je bio mlađi i on je ponešto sakupljao, ali se više time ne bavi.
Naš sagovornik kaže da kod nas nema legalnog tržišta istorijskog oružja, tako da dolazi do apsurdnih situacija, traže se basnoslovne sume, hiljade evra, dok se na Zapadu može kupiti pištolj iz 18. ili 19. veka za samo sto ili dvesta evra. Sve se odvija u zatvorenim krugovima, a to dovodi do precenjivanja, ali i potcenjivanja. Mnogo toga je otišlo iz zemlje, i to za jeftine pare.
Tako se desilo da u Srbiji nije sačuvana nijedna originalna vojna uniforma iz Prvog svetskog rata, posle Drugog svetskog rata nestalo je osam pištolja, mauzera, kojima je izvršen atentat na kralja Aleksandra, ostala je jedino admiralska uniforma u kojoj je ubijen.
Čak ni puške M-48, koja je dugo bila u upotrebi u vojsci, više nema u zemlji. Sve su prodate u inostranstvo, jer zakon dozvoljava izvoz, ali zabranjuju pojedincima i institucijama u zemlji da ih kupe.
Cena jedne mauzerke se kretala od 20 do 100 evra, a puške M-48 od 300 evra pa naviše. Sve puške iz Prvog svetskog rata pre tridesetak godina prodavane su u bescenje po pet ili deset dolara. Čak ni papovki više nema, sem nešto malo u vojnim rezervama.
– Šteta, zar pri Vojnom muzeju nije mogao da se otvori antikvarijat, da se sve vrste naoružanja sačuvaju, a viškovi da se prodaju turistima po većim cenama. Ovako, postoje buvlje pijace, otpadi, a to je žalosno za kulturno blago. Ako nemate pravo tržište uvek postoji mogućnost nabavke falsifikata ili kradenog oružja, ako se trgovina odvija van kontrole. Zato kod nas i nema značajnih privatnih zbirki, kao nekada. Na sreću, ono najznačajnije iz privatnih kolekcija završilo je ipak u domaćim muzejima. Ono u čemu ne oskudevamo jeste zaplenjeno tursko oružje – kaže naš saradnik.
Radeći na novoj knjizi, Bogdanović je dobio od Turaka četiri ce-dea materijala, ali najbolji primerci turskih generalskih i vojničkih sablji čuvaju se u Srbiji, u domaćim muzejima.
-----------------------------------------------------
U srodstvu sa atentatorom Čubrilovićem
Bogdanovići su Beograđani nekoliko generacija, a interesantno je da je Brankov dalji rođak po majčinoj lini istoričar Vasa Čubrilović, jedan od učesnika u Sarajevskom atentatu.
Zato smo ga pitali koje oružje se najčešće koristi u atentatima?
– Sve zavisi od situacije, može i cigla, saksija, cipela – odgovara. – Ono što je karakteristično za sve velike atentate, od Linkolna, preko Franca Ferdinanda i kralja Aleksandra, do Kenedija i Đinđića, to su propusti u obezbeđenju. Linkolna u pozorištu niko nije čuvao, kralju Aleksandru su skrenuli pažnju da se u Marseju sprema atentat,
i Poćorek je znao da se sprema ubistvo austrougarskog prestolonaslednika, ali je tek na svakih sto metara postavio jednog policajca.
-----------------------------------------------------------------------------
Rusi i Amerikanci
Bogdanović je u saradnji sa Istorijskim i Vojnim muzejom i bivšim Vojnoizdavačkim zavodom objavio i nekoliko knjiga za domaće čitaoce, (napisao je i „Istoriju policije” za MUP). Angažovalo ga je i više stranih izdavača za koje je napisao desetak knjiga, a prva je bila za Amerikance „Veliki vek oružja”.
„Amerikanci štampaju jeftinija izdanja za masovnu prodaju. Tamo vlada kult oružja, pa knjige služe da popularišu prodaju pištolja i pušaka, dok u Rusiji knjige imaju više kulturnoistorijski, nekomercijalni značaj i zato su luksuznije i skuplje nekoliko puta.”
-------------------------------------------------------------------
U stalnom kontaktu sa čitaocima „Magazina”
– Kada sam pre 13 godina počeo da sarađujem sa „Magazinom”, zvalo me je dosta čitalaca, od kojih sam saznavao divne priče. Slali su mi razna dokumenta, fotografije, podatke od kojih sam napisao više rubrika. U vreme bombardovanja čitaoci su mi stalno postavljali pitanja i tražili da im na stranicama „Magazina” objasnim čime nas gađaju – kaže Bogdanović i nastavlja:
– Posle pauze od nekoliko godina, rubrika je ponovo oživela i čitaoci se ponovo javljaju, sa različitim pričama i pitanjima, sada ih oružje više zanima kao deo naše tradicije i kulturne baštine. Dosta ljudi me zovu da me pitaju šta ima od trofejnog oružja na tržištu, da li nešto vredi ili ne, da li je cena realna – kaže naš sagovornik.
Dragoljub Stevanović
objavljeno: 28.11.2010.
.jpg)
