Izvor: Vostok.rs, 09.Nov.2012, 20:11   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ništa osim muzike

09.11.2012. -

Kad čovek gleda video snimke ovog mladog dirigenta, ne prestaje da se čudi kako mu polazi za rukom da drži pažnju orkestra. Mlad, suvonjav, pun entuzijazma i ljubavi prema svom poslu, Maksim Jemeljjaničev brzo izlazi, praktično istrčava na scenu.

Dirigent ima svega 24 godine, postdiplomac je na Moskovskom konzervatorijumu. Međutim, u njegovoj radnoj biografiji nalazi se rad s nekoliko simfonijskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << orkestara. On aktivno nastupa kao čembalista, pijanista i kornetista. I što je glavno, već je stekao slavu talentovanog mladog muzičara. Zamah ruke – i orkestar, premda je omladinski, sastoji se od njegovih vršnjaka – u potpunosti mu poklanja pažnju. U intervjuu za „Glas Rusije“ on kaže:

- Za mene nema velike razlike između dirigovanja i sviranja bilo kog instrumenta: čovek jednostavno želi da izvede ovu ili onu muziku. Međutim, čini mi se da u osnovi treba da ostaje muziciranje. Važna je tvoja prvobitna želja da izvedeš muziku, da je pokloniš slušaocima i samim muzičarima. A zatim se pokreće sve za postizanje ovog cilja i jednostavno za dobijanje zadovoljstva na probama. Jer, niko ne zna šta je glavno. U muzici je glavna stvar proces.

Dirigovanje se uvek smatralo poslom iskusnih muzičara. Međutim, Maksim je počeo da diriguje sa svega 12 godina. Prvo u učionici, na časovima s pedagogom, a uskoro i Nižnjenovgorodskom kapelom dečaka, gde je učio školu. Sad studira na Moskovskom konzervatorijumu, u klasi jednog od istaknutih muzičara današnjice Genadija Roždestvesnkog. I ne samo muziku, već i psihologiju rada s kolektivom izvođača:

- Čovek treba da ume da stekne naklonost orkestra: ponekad da se našali, ponekad da promeni temu razgovora. To je tanan psihološki rad, pri čemu se sa svakim kolektivom odvija na različite načine.

Maksim od maestra Roždestvenskog uči sve to. Međutim, u ovom mladom muzičaru osvaja njegova sopstvena sigurnost i osmišljenost izabranog puta. On razmišlja o odnosima savremenih kompozitora i društva, o potrebi za radom i komunikacijom s publikom. Istovremeno, u muzici ceni ono što je toliko važno za svakog slušaoca – emocije:

- U vreme Mocarta i Baha nije se svirala starinska muzika. Ono što je napisano pre 30 godina smatralo se starim i neodgovarajućim za izvođenje, jer moglo se napisati nešto novo. Počevši od Mendelsona ljudi su počeli da sviraju i savremenu i stariju muziku, do kraja HH veka 90% stare i 10% savremene. Pritom je savremena muzika ponovo postala elitna – govorim o akademskoj muzici, a ne o pop i masovnoj kulturi. Međutim, ja volim starinsku muziku.

Na pitanje da li u njegovom životu postoji još nešto osim bavljenja muzikom Maksim praktično bez razmišljanja odgovara – ništa. Dan počinje i završava se probama ili nastupima. Život muzičara ne dozvoljava pravljenje pauza.

Izvor: Glas Rusije    

Nastavak na Vostok.rs...