Izvor: Politika, 25.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne volim automeditacije
Čovek mora biti slobodan da bi se posvetio knjizi. Poeziji je danas veoma teško, da bi držala pažnju, ona mora biti ljudima interesantna, kaže Jelena Fanajlova, ruska pesnikinja
Specijalno za „Politiku”
Moskva – Ruski pesnici danas nastavljaju srebrni vek, kaže za „Politiku” Jelena Fanajlova, ruska pesnikinja koja predstavlja Rusiju na Međunarodnom novosadskom književnom festivalu koji je počeo juče.
Ova >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << istaknuta književnica je najpre završila medicinu i radila nekoliko godina kao lekar, a onda odlučila da se posveti poeziji. U Moskvu je došla pre deset godina iz Voronježa i zaposlila se kao novinar u radiju „Sloboda”. Autor je nekoliko zbirki pesama i dobitnik prestižne nagrada „Andrej Beli”.
Današnje pesnike smatra veoma odgovornim jer imaju obavezu da podignu zastavu poezije srebrnog veka koja je oborena socijalističkom revolucijom.
– U ruskoj poeziji je postojao strašan prekid od tridesetih do, uslovno rečeno, šezdesetih godina. Za to vreme ona je živela u podzemlju, i za nju praktično niko nije znao. Literatura je u tom periodu preživela strašan moralni pad. Sve do perestrojke postoji „nezvanična” literatura koja će se pojaviti na površini osamdesetih godina i postati dostupna širokom krugu čitalaca. Devedesetih godina nastaje prava eksplozija čitalačkog interesovanja za propušteni period sovjetske literature, uslovno govoreći – od Solženjicina do Zamjatina, i za emigrantsku poeziju. Sve dotle postojali su samo Ahmatova i Pasternak, za druge autore se nije znalo. Ovo što se sad događa je pokušaj da se nastavi istorija srebrnog veka.
Da li je ta „tajna literatura” uspela da napravi pomak od trenutka kad se sakrila u podzemlje?
– Mislim da se ništa radikalno od tog vremena u ruskoj poeziji nije izmislilo. Postojao je konceptualizam u Moskvi i Lianozovska škola, koji se mogu uporediti sa pop artom. I, bila je u Peterburgu poezija Jelene Švarc, Krivuljina i još nekoliko ljudi. Ali, revolucija koja se desila u poeziji desetih i dvadesetih godina bila je vezana za socijalnu revoluciju i takvu snagu i uticaj na poeziju nije više imao nijedan novi pokret mada je raspad SSSR za literaturu bio veliki događaj. Iako danas istoričari spore da li je avgust 1991. bio revolucionarni događaj, ja mislim da jeste; posle njega su se izmenile karta Evrope i karta moje zemlje, i veoma se izmenila literatura.
Šta su te promene donele poeziji? U Sovjetskom Savezu su pesnici kao Jevtušenko ili Bela Ahamdulina mogli da okupe hiljade i desetine hiljada ljudi na stadionima, danas se poezija sluša u uskom krugu ljubitelja...
– Otkriću vam strašnu tajnu: ja okupljam hiljade ljudi, ali ne na stadionima nego na Internetu. Izmenio se sistem kulturnih komunikacija. Za pisca je važno koliko ono što on piše odgovara onome što ljudi misle, onome što im je interesantno i važno. Da li će ga slušati hiljade ljudi na stadionu, kao u stara vremena, ili će čitati knjigu na Internetu oni koji imaju ista interesovanja kao on, manje je važno. A sistem slušanja stihova na stadionu nekako se raspao sam od sebe. To je normalno, kulturni mehanizmi stare, menjaju se, mislim da je sada vreme socijalne poezije. Promenila se kulturna paradigma, Internet je izmenio sistem primanja informacija. Knjiga zahteva više vremena slobode, rekreacije. Čovek mora biti slobodan da bi se posvetio knjizi. Poeziji je danas veoma teško, da bi držala pažnju, ona mora biti ljudima interesantna, a ljudima su interesantni politika i socijalna pitanja. Ljudima je interesantno ono što se dešava na ulici, na stadionima.
Znači, treba pisati pesme o olimpijadi, fudbalskim utakmicama, hokeju?
– Ruska literatura, iako je dosta istančana, kad nema šta da kaže, odlazi iz sfere čitalačkog interesovanja. Zato je važno govoriti proste, ali važne stvari. A kako ti to govoriš, nije najvažnije. Ja bih rekla da sam u stanju da žrtvujem lepotu pesme radi njenog smisla. Pesme nekad liče na prozu, pa i na novinarski tekst. Došlo je do smene žanra, do smene odnosa s poezijom. U Rusiji ima mnogo dobrih pesnika, kadrova koji odlično pišu, ali ih je dosadno čitati. Ja ne volim automeditacije. Tačno je da su pesnici osetljiviji od drugih, ali su osetljivi najviše prema sebi. Poezija je egoistična profesija, egocentrična i u meni se stalno taj egoizam bori sa društvenim temperamentom. Ja sam bivši lekar a to, kao i novinarska profesija, mnogo utiče na psihu. Te dve profesije su, nekako, razvile moju poetsku prirodu.
Ljubinka Milinčić
[objavljeno: 26/08/2008.]
