Izvor: Glas javnosti, 07.Maj.2009, 04:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ne spasava samo vera, već ljubav

Ovih dana u Beogradu boravi ugledni ruski književnik i filozof Mihail Epštejn. Povod Epštejnovog dolaska u Srbiju je objavljivanje njegove najnovije knjige „LJubavlju samo“ na srpski jezik. Tokom boravka u našoj zemlji Epštejn je obišao studente Filološkog fakulteta u Beogradu, gimnazijalce u Novom Sadu, a sutra uveče gostuje na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, gde će održati predavanje na temu novog naučnog ateizma. Mihail Epštejn je je osnivač i rukovodilac interdisciplinarnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << udruženja humanističke inteligencije u Moskvi. Od 1990. živi i radi u SAD, kao profesor teorije kulture i ruske književnosti na Univerzitetu Emori.

- Mislim da je ljubav važnija od vere. Spasava se ne samo verom, već ljubavlju. U poslanici apostola Pavla Korinćanina piše da će vera i nada nestati, a da će ljubav ostati. Jer Bog je ljubav. I ljubav je sam Bog. Savremeni svet i savremena misao često su bez ljubavi. Osvrnimo se samo o čemu to govore savremene humanitarne nauke, kultura, estetika. O svemu drugom samo ne o ljubavi. Kao da je iz rečnika savremenog čoveka izostavljena ta reč. Nema jezika ljubavi! Zato sam napisao knjigu o muškarcima i ženama. O ljubavi. Namera mi nikako nije bila da napišem teološku knjigu, već da bliže osvetlim odnose između muškaraca i žena, kaže Epštejn za Glas javnosti.

Besmrtnost koja spasava

Predajete i teoriju kulture. Gde je ona u vremenu krize, opšteg finansijskog kraha?

- U vremenima krize kulturi se daje veće značenje. U trenucima bede, pokazala je istorija čovečanstva, kultura se stavlja na prvo mesto. Evo, na primer, slika današnje Rusije. LJudi masovno idu u pozorište, biblioteke. Porasla je čitanost knjiga, sve češće ljudi idu na koncerte. Kad nema novca, i oni koji to ranije nisu, okreću se kulturi. Kultura je besmrtnost. LJudi u vremenima krize čeznu za besmrtnošću, a put u besmrtnost za čoveka je religija i kultura. Kultura je bogoprijatna, ona spasava.

- Svaka epoha imala je svoj jezik ljubavi, i antika, i romantizam i srednji vek. Međutim, poslednjih trideset godina taj jezik kao da je iščezao. Sve više i sve češće se brkaju pojmovi. Najuzvišenijoj ljudskoj emociji ima sve manje mesta i u savremenoj filozofiji, umetnosti. O ljubavi se manje piše. Fuko se, na primer, oglasio pišući o seksualnosti, ali seksualnost je nešto sasvim drugo. Seksologija je zdravstvena i naučna disciplina izrasla iz medicine koja govori o zdravom odnosu između polova. Seks sam po sebi nije eros, već predmet medicine koja i ovde izučava patologiju. Moglo bi se reći da moja knjiga označava u neku ruku bavljenje erotologijom, koju smatram humanitarnom a ne naučnom disciplinom. Ovde se bavim erosom u estetici, lingvistici, etici..

Šta je bilo vaše ključno polazište?

- Ključno polazište kod izučavanja vezanog za ljubav i eros je u rečima hteti i želeti. U suštini reč hteti označava da možeš da jedeš, da spavaš, a želeti se može: večnost, sreća, ljubav. Želja ne može da bude osnov ljubavi, iako u njenom korenu stoji želeti da budeš željen. U tome je njen dijalog. Obično htenje može biti utoljeno, želja ne. U tome je priroda, suština ovog osećanja.

U čemu je ta najbitnija razlika između ljubavi i erosa?

- Eros se boji. LJubav se ne boji. Zato što ljubav traje i posle. Kao divno muzičko delo. Numera traje, slušate je. Ona umine, ali vi je još čujete. Tako je i sa ljubavlju, dok eros ima svoj rok trajanja. Ta muzika koja traje i posle nastavlja muziku tih odnosa. LJubav je proces između muškarca i žene koji se ne završava, već ostaje negde u večnosti. U mojoj knjizi ja govorim o toj, večnoj ljubavi.

Živite već dugo godina u Americi. Kako se vaša slovenska duša oseća u ambijentu američkog načina života? Šta je sa ljubavlju?

- U Americi ima više slobode, ali, nažalost, ono što gledam, zapažam tokom dve decenije rada na američkom univerzitetu, tokom svakodnevnih predavanja je da među mladim ljudima nema mnogo bliskosti. Nema nežnih pogleda, nema parova koji deluju zajedno, nema razmene osmeha... Nema svega onog što je za vreme mojih studija na moskovskom univerzitetu bilo normalno. Bilo je to mesto upoznavanja, međusobnog zbližavanja. Mnogi su tu odabrali i životnog partnera. U Americi kao da nema toga. Možete da vidite mladiće kako odlaze u teretanu, devojke koje jure na tretmane za ulepšavanje, ali, nekog zajedništva nema. Muškarci se trude da razviju svoje telo, svoje mišiće ne bi li se pre dopali ženama. Ali je sve, negde, samostalno delanje i ne uključuje partnerstvo.

Nastavak na Glas javnosti...