Izvor: GradskeInfo.rs, 23.Avg.2026, 14:40
Корнелије Станковић рођен пре 195 година
Велики српски композитор Корнелије Станковић, мелограф, диригент, музички аутор, први Србин са високим музичким образовањем, рођен је 23. августа 1831. године, пре 195 година.
Фото: Wikimedia Commons
Потиче из угледне грађанске породице из Табана, српског кварта у Будиму, на самој обали Дунава, >> Pročitaj celu vest na sajtu GradskeInfo.rs << подно Гелерта.
Табан је, у време његовог детињства, као и током претходног 18. века, био средиште српске општине.
У то време Будим су сачињавале три општине – немачка, мађарска и српска. Невелику, мада добростојећу, српску заједницу Будима сачињавале су бројне занатлије, трговци, уз нешто земљорадника и понеког интелектуалца, међу којима је било и угледних адвоката.
Рано остао без родитеља, основно школовање похађа у Араду, на северном ободу Баната, код сестре, где је тада постојала малобројна, али утицајна српска заједница, међу њима и незаборавни гроф Сава Текелија, велепоседник, велики добротвор, највећи мецена Матице Српске.
Образовање наставља у родном Будиму. Захваљујући старијем брату код ког је тада боравио, у Табану, успешно окончава гимназију.
Ваљане породичне везе омогућиле су му даље високо школовање, у Бечу, уз подршку српске племићке велепоседничке породице Риђички.
У царском Бечу учио је хармонију, контрапункт, клавир, композицију, код Симона Сехтера, дворског оргуљаша, професора Конзерваторијума. Клавир је тих година вежбао по осам сати свакодневно, досегавши својеврсну пијанистичку виртуозност.
У прво време компонује валцере и кадриле, по узору на оновремену бечку моду.
Стеквши завидно образовање, опредељени национални романтик, угледајући се на Вука Караџића, опредељује се затим за прикупљање народног музичког блага, вероватно на подстицај проте Рајевског.
У прво време као мелограф бележио је традиционалну музику каква је постојала у народу, укључујући грађанске кругове, да би потом приступио обради прикупљених материјала. Поред осталог, прибележио је Светосавску химну „Ускликнимо с љубављу“, углавном у облику какав нам је знан данас, уз његову музичку подршку. Претходне верзије имале су нешто другачије форме.
Објавио је на тај начин сакупљене „Српске народне песме“ у више издања – 1851, 1853, 1854, 1858, 1859, 1862, 1863. године. Није се притом обазирао на постојеће границе, било је то како народно тако и грађанско наслеђе Срба са простора Војводине, ондашње Угарске и Кнежевине Србије, коју је такође пропутовао раних шездесетих.
Израдио је музичку подршку на песме низа познатих српских песника, углавном савременика, као чика Јове Змаја, познатог панчевачког проте Васе Живковића, Ђуре Јакшића, Ђорђа Малетића, Јована Суботића.
Међу њима, данас је вероватно најпознатија песма чији је аутор књаз Михаило Обреновић „Што се боре мисли моје“. Кнежеву знамениту песму Станковић је видео у Бечу, у кући трговца Мојсиловића, да би се затим одлучио да напише одговарајућу музику за њу.
Посебну димензију његовом стваралаштву дала је духовна музика, коју је такође прикупљао и стручно обрадио, хармонизовао, чиме је учинио велику услугу црквеном музичком наслеђу Срба.
Раних педесетих пише духовну музику, Литургију, у чему му је помагао професор Сехтер. Године 1852. на Ускрс, у руској цркви у Бечу извођена је његова Литургија, с мешовитим хором, која је, међутим, у српској средини примљена уздржано.
Потом се посветио темељнијем истраживању српског духовног музичког наслеђа. Добронамерност патријарха Јосифа Рајачића омогућила му је боравак у фрушкогорским манастирима и у Карловцима, средишту митрополије, педесетих, када преноси на савремене нотне форме црквено наслеђе Срба.
Отуда је следило хармонизовање традиционалних једногласних напева за потребе четворогласног хора. Свеукупно, музичко духовно наслеђе српског народа бележио у двадесетак свезака, из који су проистекле књиге „Православно црквено појање у српског народа“ штампане у Бечу 1862, 1863, 1864. године.
Несумњива је заслуга Корнелија Станковића што је музичку духовну традицију свог народа прилагодио потребама савременика. Српски црквени хорови у Панчеву, Београду, Трсту, Котору, Бечу прихватили су понуђено. Претходно, у српским срединама, црквени хорови су се опрезно и стидљиво ослањали на руску богослужбену музику, а помало и на европско наслеђе.
Током 1863/1864. Станковић је диригент Београдског певачког друштва, при чему је утемељио и припремни ниво „приуготовни хор“ с циљем пружања основа музичког образовања, по европским стандардима. Било је то, колико се зна, прво музичко педагошко тело у Срба.
Уобличио је такође и програм „Правителствене школе музике“ која је требало да буде утемељена у Београду, као државна педагошка музичка установа.
Наступао је као пијаниста, осим родног Будима и Пеште, у бечком Музикфераину, Сремским Карловцима, Новом Саду, Београду, Панчеву, Сомбору.
Руски двор, који је тих деценија себе држао за мецену научног и културног стваралаштва Словена уопште, наградио је Корнелија Станковића као мелографа и изузетног музичког ствараоца Орденом Светог Станислава.
Веома важно, Станковићево стваралаштво допринело је да се за српску музичку традицију заинтересују и поједини велики композитори, попут Чајковског, који је тако компоновао „Српско-руски марш“ данас знан као „Словенски“ или Николаја Римског-Корсакова који је написао „Фантазију на српске теме“.
Својеврсни омаж Корнелију Станковићу било је извођење „Српско-руског марша“ Петра Иљича Чајковског у Москви, новембра 1876. Непосредна инспирација Чајковског био је тада Српско-турски рат, а мотиве за компоновање пронашао је у Станковићевој збирци „Српске народне песме“ штампаној 1862. у Бечу. Био је то концерт Руског музичког друштва, под управом Николаја Рубинштајна, у корист Словенског добротворног комитета.
Бројне институције, хорови и слична тела проглашавали су популарног, уваженог и омиљеног Корнелија Станковића почасним чланом.
Неуморни Станковић био је међутим, од студентских дана, болестан од туберкулозе, тада неизлечиве болести.
Осетивши да је онемоћао, даровао је 1863. грађу насталу његовим преданим радом, Српском ученом друштву, претечи Српске краљевске академије.
У тешком стању, марта 1864. из Београда одлази пут Будима, у родни Табан, где га смрт затиче априла 1865. године. Имао је само 34 године.
Захвални сународници пренели су посмртне остатке неизмерно заслужног Корнелија Станковића у Београд, тада престоницу Краљевине Југославије, 1940. године, у склопу пригодне националне манифестације, где почивају на Новом гробљу, над београдским приобаљем Дунава.
Овонедељна дешавања у Новом Саду
Преузмите андроид апликацију.
Чланак Корнелије Станковић рођен пре 195 година се појављује прво на Најновије градске вести Нови Сад | Градске инфо.
