Izvor: Vostok.rs, 26.Apr.2012, 20:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naslednik ljubavi koja ume da saoseća
26.04.2012. -
U Moskvi po 14. put se dodeljuje Nagrada Aleksandra Solženjicina, velikog pisca, mislioca, javnog poslenika, Nobelovca. Ove godine nagradu je dobio pisac i publicista Oleg Pavlov.
Osnivači ove nagrade uvek vrlo brižljivo formulišu osobenosti stvaralaštva svojih nagrađenih, jednostavnije govoreći, za šta im se dodeljuje nagrada. Oleg Pavlov, između ostalog, dobio ju je za ispovednu prozu prožetu >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << poetskom snagom i saučešćem, za umetničko i filozofsko traganje za smislom čovekove egzistencije u pograničnim okolnostima.
Dela 42-godišnjeg Olega Pavlova više puta su bila u vidokrugu književnih nagrada Rusije: bio je među nominovanima za nagradu Velika knjiga i Nacionalni bestseler, a 2002. godien postao je dobitnik Ruskog Bukera. Ipak nagrada Solženjicina najviše odgovara duhu piščevog stvaralaštva, tim pre što je samo stvaralaštvo poezano sa nasleđem Aleksandra Solženjinica. Solženjicin je uvek bio meni jasniji i bliži od ostalih svojom verom u čoveka, jer čak u Arhipelagu GULAG kod njega nije pokazan mrak, već svetlost čovekove duše, priznaje Oleg Pavlov u intervjuu za Glas Rusije.
Ljubavlju i saučešćnjem prema čoveku čiji je život ponekad strašan ispunjena su sva dela Olega Pavlova: to je 5 romana, među njima socijalno oštar Dnevnik bolničkog čuvara. Trilogija Povesti poslednjih dana, pripovetke, eseji, sabrani su u knjigu Getsimansko vreme, izdatu prošle godine.
Za Pavlova je najviše merilo stvaralaštva istina, skoro dokumentarna. Ovde nije moglo bez uticaja Aleksandra Solženjicina. Početkom 90-ih Solženjicin je predao Olegu Pavlovu mnoštvo pisama koja su stizala u Ruski javni fond čiji je on bio tvorac i koja su govorila o nepodnošljivo teškim uslovima egzistencije. Mladi autor je trebalo da pripremi objavljivanje sa komentarima – na kraju se predstavio rad Ruska pisma koju je kritika nazvala tragičnom panoramom narodnog života. Razmišljajući u intervjuu za Glas Rusije o tome kako protiče ruski život, Oleg Pavlov primećuje:
Dobro i zlo u našem svetu ne treba da imaju jednaka prava. Kod nas govore o krizi humanizma. Delimično je to tako. I za mene to znači da je zlo ipak dobilo više prava i da umetnost ponekad čak daje pravo na preziranje čoveka. Jer upravo umetnost u 19. veku je postala hrana za najbezbožnije utopije, razaranje uobičajenog ljudskog bića: Niče i njemu slični. Ako je 20. vek bio vek totalitarne ideologije, sada se može govoriti o totalitarnoj tehnologiji. I masovna kultura koja se stvara pomoću totalitarnih tehnologija meni se čini, ima isto delovanje na ljude koje su imale strašne fašističke države: ona obezličava čoveka. Veoma mi je žao ljudi, vidim kako im je teško zbog toga što ne shvataju sebe u životu, kako su ljudi u celini bespomoćni kada gube oslonac. Oni ga traže, ali sve postaje složenije zato što je mnogo iskušenja.
Dela Olega Pavlova se sada mogu čitati ne samo na ruskom. Ona su prevedena na devet jezika, između ostalog na glavne evropske i kineski. Zamišljajući svoje strane čitaoce Oleg Pavlov pretpsotavlja da su to verovatno vrlo posebni ljudi koji vole rusku kluturu... Kojima je zanimljivo kako savremeni pisac realizuje zadatak postavljen pred njim – da zabeleži ono što smo videli, vidimo i preživljavamo.
Izvor: Golos Rossii, foto: RIA Novosti
