Izvor: Southeast European Times, 22.Feb.2010, 23:31   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Moskva ubira plodove dugoročne strategije

Od 1998, kada Lukoil stigao u Bugarsku, Rusija je polako povećavala svoje prisustvo i uticaj na balkanskim tržištima energije kupujući kompanije širom regiona.

22/02/2010

Analiza Marka Biočine za Southeast European Times iz Zagreba -- 22/02/10

U proteklih deset godina, ruske naftne kompanije postale su dominantni tržišni lideri u distribuciji nafte širom Jugoistočne Evrope. Rusija nastavlja da agresivno razvija i kontroliše tokove nafte i prirodnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Southeast European Times << gasa u regionu. Analitičari kažu da je cilj zapravo da se ostvari značajan privredni i politički uticaj u regionu.

Kada je ruska naftna kompanija Lukoil sagradila svoju prvu benzinsku pumpu na Balkanu 1998. godine u bugarskom glavnom gradu Sofiji, malo analitičara je to videlo kao početak dugoročne strategije sa ciljem energetske dominacije u Jugoistočnoj Evropi.

Najnovije potvrde o takvom ruskom planu stigle su u martu 2009, kada je Surgutneftegaz kupio udeo od 21 odsto u glavnoj mađarskoj energetskoj kompaniji MOL, koju je prethodno kontrolisao austrijski OMV.

Surgutneftegaz je jedna od najnetransparentnijih ruskih naftnih kompanija, za koju se nagađa da ima vlasničke veze sa ruskim premijerom Vladimirom Putinom. Kupujući udeo u mađarskoj kompaniji, Surgutneftegaz je automatski stekao i udeo u hrvatskoj kompaniji INA, čiji je jedan od vlasnika, sa 47 odsto udela, mađarski MOL.

Kako bi ograničila uticaj Surgutneftegaza, mađarska kompanija je promenila svoja pravila o glasanju akcionara. Međutim, nema sumnje da su, ulaskom u vlasničku strukturu MOL-a i INA-e, Rusi uspeli da uđu na hrvatsko i mađarsko tržište. To je ne samo poslovni trijumf, već ukazuje i na geopolitički uspeh desetogodišnje ruske strategije.

Ruske kompanije danas posluju na svim energetskim tržištima Jugoistočne Evrope.

Dominantnu poziciju u Bugarskoj drži Lukoil, koji posluje i u Srbiji, Bosni i Hercegovini (BiH), Crnoj Gori i Hrvatskoj. Ruski uticaj u Srbiji dodatno je pojačan prošle godine kada je ruska državna kompanija Gazprom preuzela Naftnu industriju Srbije. U BiH, Rusi su vlasnici Naftne industrije Republike Srpske (NIRS).

Jasno je da se ništa od gore navedenog nije dogodilo slučajno ili bez strateškog predviđanja. Dugoročna strategija sprovedena je kroz poslovni i politički sektor, a poslovna komponenta razvija se već više od jedne decenije.

Dominantnu poziciju u Bugarskoj drži Lukoil, koji posluje i u Srbiji, Bosni i Hercegovini (BiH), Crnoj Gori i Hrvatskoj. [Getty Images]

Za to vreme, neke ruske kompanije su u kratkom roku beležile gubitke, a danas je jasno da se radilo o dalekovidoj strategiji budućeg uspeha. Rusi su se širili u regionu kupujući postojeće firme i, ako bi one propadale, osnivali i razvijali sopstvena energetska preduzeća povezana sa postojećim kompanijama.

Taj proces je bio skup, ali dobro koordiniran. Kada se sve sabere, ruske kompanije će u narednih nekoliko godina sveobuhvatnu kontrolu maloprodaje, rafinerija i sistema za prevoz nafte i prirodnog gasa u svakoj zemlji Jugoistočne Evrope.

Godinu dana pošto je privatna kompanija Lukoil, čiji je jedan od vlasnika američka firma Konokofilips, stigla u Bugarsku, otkupila je 58 odsto akcija rafinerije Neftokim za 74 miliona evra. Lukoil se smatra najtransparentnijom od svih ruskih naftnih kompanija. Bugarska rafinerija kupljena 1999. nalazi se u crnomorskoj luci Burgas.

Lukoilova rafinerija u Burgasu je najveća na Balkanu i postala je baza za dalji razvoj Lukoila u regionu. Lukoil je ujedno i jedna od najvećih firmi u Bugarskoj koja stvara 9 odsto bugarskog BDP-a i iz koje stiže četvrtina svih poreskih prihoda u toj zemlji.

Krajem 2003, kompanija je, u svojoj najvećoj investiciji do tada, otkupila 79,5 odsto akcija srpskog Beopetrola za 117 miliona evra. Beopetrol je posedovao 200 benzinskih pumpi i držao 20 odsto maloprodaje naftnih derivata u Srbiji.

Većina benzinskih pumpi bile su nekada vlasništvu INA-e i Srbija ih je zaplenila po izbijanju rata u Jugoslaviji. Beopetrolove benzinske pumpe bile su zastarele i opterećene raznim vlasničkim problemima.

Lukoil je potrošio više od pet godina i 76 miliona evra kako bi podigao kompaniju na noge, pre nego što je uspeo da u Srbiji napravi profit. Ti problemi u Srbiji usporili su planove o širenju kompanije i na sledeću kupovinu Lukoila čekalo se još dve godine.

Na osnovu dogovora postignutog sa makedonskom vladom, 17. avgusta 2005. osnovana je filijala Lukoila u toj zemlji, koja danas kontroliše desetak servisnih stanica. Mnogi analitičari su tada bili zapanjeni što velika kompanija poput Lukoila troši velike resurse na malom i zatvorenom tržištu kao što je Makedonija. Jasno je, međutim, da je ruska kompanija smatrala da je važno ostvariti prisustvo u svakoj zemlji u regionu.

Lukoil je 2006. pokušao da posluje sa Slovenijom, pomoću strateškog partnerstva sa slovenačkom državnom firmom Petrol. Taj aranžman sprečio je slovenački premijer Janez Janša, koji je navodno za to dobio direktna uputstva iz Brisela. Ipak, Lukoil je iste godine nastavio da širi posao i u oktobru 2006. osnovana je filijala u Crnoj Gori.

Iste godine počeli su pregovori o privatizaciji NIRS sa ruskim investitorima. Ta kompanija poseduje rafineriju sirove nafte u Bosanskom Brodu i rafineriju nafte u Modriči, kao i kompaniju za distribuciju Petrol u Banja Luci.

Sporazum je finalizovan deset meseci kasnije. I dok je premijer RS Milorad Dodik u to vreme izjavio da je to odličan posao za njegovu zemlju i da će ruski partneri uložiti značajna sredstava u razvoj rafinerija, u izveštaju lokalne filijale nevladine organizacije Trensperensi Internešenel tvrdi se da je čitava transakcija bila puna neregularnosti.

Krajem 2007, pojavio se i treći ruski igrač na Balkanu, državni energetski gigant Gazprom. [Arhivski snimak]

Dodik je tvrdio da se rafinerija prodaje ruskoj kompaniji Zarubezneft, iako se ispostavilo da je zvanični vlasnik rafinerije prethodno nepoznata firma pod imenom Neftgazinkor. Novac za kupovinu poslat je sa računa ruske poslovne banke Vnečekonombank. Tako su pravi vlasnici rafinerije ostali nepoznati, uz sumnje da su bliski rukovodstvu Gazproma.

Lukoil je 2007. počeo da pokazuje ozbiljno interesovanje za hrvatsko tržište. Kompanija je pokušala da kupi firmu Tifon od penzionisanog generala Ivana Čermaka. Tifon je bio veliki maloprodajni lanac sa 36 modernih benzinskih pumpi, dvadesetak novih lokacija i tržišnim udelom od 7 odsto.

Takva akvizicija trebalo je da omogući Lukoilu da vrlo brzo postane konkurent kompaniji INA. Međutim, mađarski MOL dao je bolju ponudu i Lukoil je bio prinuđen da odloži svoj ulaz na hrvatsko tržište. To mu je uspelo u aprilu 2008, kada je kupio malu hrvatsku firmu pod imenom Europa Mil, sa osam benzinskih pumpi i rečnim terminalom u Vukovaru.

Gotovo istovremeno sa tom akvizicijom, Lukoil je kupio Rokšpedov lanac benzinskih pumpi u Crnoj Gori za 26,5 miliona evra. Retko ko je na Lukoilovo poslovanje u regionu gledao kao na pretnju, uglavnom zbog pozitivnog imidža koji je imao kao privatna kompanija. Takvo viđenje promenilo se tek kada su kompanije pod direktnom kontrolom ruskog rukovodstva počele da posluju u Srbiji i BiH.

Krajem 2007, pojavio se i treći ruski igrač na Balkanu, državni energetski gigant Gazprom. Namera mu je bila da kupi NIS od države preko svoje filijale Gazproneft.

Rusi su platili 400 miliona evra za NIS i pristali da ulože još 550 miliona evra do 2012. Ugovor je potpisao srpski premijer Vojislav Koštunica. Nezavisni analitičari tvrdili su da je NIS prodat za daleko manje novca od svoje prave vrednosti i nagađali da je to urađeno kako bi se obezbedila ruska politička podrška u srpskoj borbi protiv nezavisnosti Kosova.

NIS je 2007. zabeležio profit od 125 miliona evra i platio 1,2 milijarde evra poreza. Na osnovu tih brojki, mnogi analitičari zaključili su da je Srbija predala kontrolu nad svojim energetskim sistemom Rusiji po veoma jeftinoj ceni. Rusi dobijaju sličnu kontrolu u Mađarskoj ako uspeju da ostvare većinsko vlasništvu u MOL-u.

To se do sada nije dogodilo. Ako se ostvari, međutim, biće to veliko povećanje ruskog uticaja. Zbog činjenice da su neke zemlje regiona već članice EU i imajući u vidu da će druge to postati u bliskoj budućnosti, može se pretpostaviti da Rusi uspostavljaju budući politički uticaj unutar EU preko jednog od najvažnijih pitanja 21. veka - energije.
Pogledaj vesti o: Moskva

Nastavak na Southeast European Times...