Izvor: Vostok.rs, 04.Dec.2013, 10:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moskovska publika igrala zajedno sa srpskim glumcem
04.12.2013. -
Srbija je i dalje obavezni učesnik međunarodnog pozorišnog foruma Zlatni Vitez. Ove godine moskovskoj publici je bila predstavljena monodrama Ideja Fiks po knjizi ruskog pisca s kraja 19. i početka 20. veka Leonida Andrejeva Misao u izvođenju glumca Narodnog pozoritša u Novom Sadu Strahinje Bojovića.
Junak priče je doktor Anton Keržencev koji je ubio svog druga. Prolazeći sudsku medicinsku ekspertizu u psihijatrijskoj klinici, on sam ne može da shvati >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << da li on glumi ludilo kao zdrav čovek ili glumi ponašanje normalnog čoveka kao ludak. Šta više, Keržencev sam optužuje profesora za to da oni iznose svoje mišljenje kao robovi sopstvenih strasti i poroka. Između ostalog, po rečima samog glumca, ovu postavku za moskovsku scenu on nije odabrao slučajno. To je bio njegov diplomski rad na glumačkoj akademiji u Novom Sadu.
- To je priča koju sam koliko se sećam izabrao pre dvanajest godina. Oduvek dam voleo da čitam Andrejeva. Ovaj tekst mi se naročito dopao zbog snage koju on ima, zbog tog jakog karaktera. Mene zanima da se on bavi nekim, da kažemo, asocijalnim likovima koji imaju dovoljno snage da se odvoje od svih nas i da umesto nas urade ili užasno dobre ili užasno loše stvari. Mene je fasciniralo za to što tu su prisutne užasne psihičke i fizičke snage. To je ono zato što je mene privukao taj užasno snažan komad. Ja čak mislim da to je upravo muški komad.
U liku junaka knjige Andrejave Strahinja Bojović je delovao toliko ubedljivo da je sama publika nehotice zamislila sebe u ulozi profesora psihijatrijske klinike.
- Ono što sam primetio, i što je bilo odlično, to je neverovatna pažnja. Mislim da su dobro pratili predstavu. I to je meni pomoglo. Ja ih ne vidim, mrak je, ali ja vidim neke obreze. I to je ono što je neverovatno u pozorištu, a to je da ne vidim oči, a mi nekako komuniciramo. Tu se praktički desio naš zajednički čin. Ja mislim da je publika igrala u predstavi. A nije to tako uvek. Meni je bilo lepo zato što je publika zajedno sa mnom igrala predstavu. To je ono zašto sam ja i zahvalan i zato što je to bilo na tom nivou na kome je i trebalo da bude.
Kao i mnogi srpski glumci, Strahinja Bojović koga je pozvao potpredsednik Zlatnog Viteza iz Srbije Jovan Marković, čuo je za ovaj festival i ranije.
- Ja sam za Zlatni Vitez čuo zato što su tu dolazili mnogi naši glumci kao što i Nebojša Dugalić. Ja znam i neka srećna vremena kada je bilo više sredstava pa da su tu dolazilo i Narodno Pozorište. Znam za to sve, i radujem se što uglavnom i ljudi u Srbiji znaju za Zlatni Vitez. Prosto mi je sada bila jedna čast, pre svega zbog Leonida Andrejeva i zbog Rusije koja je izvela njega i sve ostale sjajne pisce. Bilo je vreme kada ja par meseci nisam ništa ni čuo šta će se događati. A veliku tremu sam osetio sedam dana pre toga što ja sam morao da ovde dođem. Ali se sve tako lepo završilo. Ja se zahvaljujem i organizatorima, i Jovanu Markoviću, i Nikolaju Burljajevu, i svima koji su nama ovde pomogli da dođemo i da boravimo tu neko vreme.
Strahinja Bojović je izneo i svoju ličnu radost. U ruskoj prestonici on se sastao sa starim drugom, glumcem Srđanom Simićem koji je 2009. godine sam dolazio na Zlatni Vitez sa predstavom Moskva-Petuški po knjizi pisca Venedikta Jerofejeva, a godinu dana kasnije sam prešao u Moskvu i osnovao ovde svoju pozorišnu radionicu.
- Nisam Srđana video bar sedam godina. I baš sam onako srećan da sam se lepo tu uklopio. Ja ovde boravim, i meni je svejedno da li sam u Srbiji ili u Rusiji. To je verovatno zbog ljudi. Ali mi je drago zbog Srđana pošto u Moskvi ja nikoga ne znam osim njega. Sad sam upoznao gomilu ljudi. Ko zna, može neki put da tako dođem.
Grigorij Sokolov,
Izvor: Glas Rusije, foto: www.zolotoyvityaz.ru
.jpg)
