Izvor: Vostok.rs, 16.Jan.2011, 22:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kobno pročanstvo ruskog slaviste
16.01.2011. - Prorekao etničke konflikte između Slovena i Albanaca na Kosovu i u Makedoniji
U Rusiji nema mnogo istoričara i stručnjaka za istoriju Albanije. Jedan od njih je bio Afanasij Matvejevič Seliščev, čiji je život primer toga kako je naučnik-teoretičar pokušao da bude van politike, ali razorna snaga epohe je promenila njegovu sudbinu. Seliščev je rođen 1886. godine u Orlovskoj guberniji, u seljačkoj porodici sa više dece. Bez obzira na poreklo je on uspeo >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << da se upiše na istorijsko-filološki fakultet Moskovskog univerziteta, te ga je sjajno završio. Leti 1914. godine je mladi privat-docent otišao na službeni put u Makedoniju. To je bilo njegovo jedino putovanje u inostranstvo. Zahvaljujući tom putovanju Seliščev je uspostavio niz važnih kontakata s bugarskim kolegama. Mnogi naučni radovi naučnika-slaviste su bili objavljeni u inostranstvu.
Među njima je našu pažnju privukla monografija Seliščeva «Slovensko stanovništvo u Albaniji», u kojoj se prvi put razmatra problem uzajmnih odnosa Albanaca, Srba i Bugara u toku nekoliko stoleća. Posebnu pažnju autora su zauzimali procesi postepenog prodiranja Albanaca na teritoriju Kosova i karater njihovih uzajmnih odnosa sa srpskim stanovništvom.
U 14.-15. veku počelo je ozbiljno širenje Albanaca, koji su postepeno silazili sa planina. U svom kretanju su oni već u to vreme pritešnjavali slovensko stanovništvo. Do vrhunca te ekspanzije – burne, razorne, razbojničke - kretanje Albanaca na istok i sever je došlo krajem 17.- početkom 18. i u 19. veku. Uzrok toga je bilo siromaštvo većine planinskih albanskih sela, banditizam, bekstvo od krvne osvete, - sve je to uslovljavalo seobu i najezde na Makedoniju i Kosovo. Krvavi teror protiv pravoslavnih Srba je pratio naseljavanje Albanaca u tom kraju.Prema opisu Seliščeva, Albanci su u novom mestu življenja sačuvali pređašnji način života, poštovali pređašnja pravila i pre svega dužnost krvne osvete sa njenim ritualom. Na pravoslavne Srbe je ostavila težak utisak smrt stanovnika sela Vlahci Vasilija. On je bio osuđen za ubistvo muslimana Husejna, koje je izvršio prilikom svoje zaštite. Ne govoreći o tome da li je pravedna bila ta presuda, Seliščev je podvukao da su Srbi prilikom pogubljenja bili šokirani time što je udovica Husejna uzela iz ruku dželata nož i zadala dva prva udarca po vratu osuđenog, a kada se pojavio mlaz krvi, ona je nakvasila maramu i odnela kući.
Seoba Srba u Banat i Bačku 1690. i 1737. godine doprinela je jačanju i gospodstvu albanskog elementa na Kosovu. Preostalo slovensko stanovništvo, izolovano, terorizovano od strane Albanaca, bespravno sa državnog i društvenog gledišta, podvrgavano je asimilaciji. Zemlja je podivljala. Anarhija, razbojništvo Albanaca su rezultirali time da je ta pokrajina postala nepristupačna.
Svake godine se situacija samo pogoršavala, postajala dramatičnija. Tome je doprinalo i nemešanje turskih vlasti. Recimo, 23. oktobra 1866. godine Albanci u Pećkoj nahiji su odlučili da učine pogrom mesnih katolika, među kojima su bili i Albanci, i Srbi. Međutim, katoličke kuće su tamo bile pomešane s pravoslavnim, te su Albanci počeli da pljačkaju i pravoslavne kuće i sela. Oni su odvodili stoku, odnosili odeću, skidajući s ženskih glava marame, a čak i skidajući s nogu obuću. Sve su to oni slali u svoja sela. Razbojnici su mučili hrišćane, izbacivali mrtve iz sanduka. U centru oblasti Peć je druga albanska banda razarala kuće i dućane, koji su pripadali pravoslavnim Srbima. Turske vlasti nisu mogle da se bore protiv njih i igrali su pasivnu ulonu, a time su odbijali da zaštite nevine žrtve albanskog nasilja. Pri tome su ugrožene bile ne samo kuće pravoslavnih Srba, već i njihove crkve. U Sredskoj nahiji oni su razorili dve crkve i pocepali sve bogoslužbene knjige.
Što više, u gradu Đakovo Albanci su prodrli u kuću katolika Lorenca, opljačkali je, silovali pred njegovim očima ćerku i sestru, nemilosrdno ubivši zatim i njega. Posle tog slučaja katolički arhiepiskop je poverljivo molio ruske diplomate da se umešaju u tu situaciju i pomognu i pravoslavnim Srbima, i katolicima, koji žive na Kosovu, jer su Turci i dalje ćutali. Početkom 20. veka na Kosovu su bila otvorena diplomatska predstavništva Rusije i Srbije, zahvaljujući kojima se srpsko stavnoništvo osećalo zaštićenijim.
4 godine posle publikacije rada «Slovensko stanovništvo Albanije» 7. februara 1934. godine, Seliščev je bio uhapšen zajedno s grupom moskovskih slavista i rusista. Oni su bili optuženi za propagandu slovenske filologije – reakcionarne nauke, proširene u Nemačkoj. Prilikom suđenja on se držao veoma dostojno i odbio sve optužbe, za to je bio osuđen na 5 godina logora.
Taj naučnik je bio pušten iz logora pre roka – 1937. godine, kada je većina njegovih tužilaca bila podvrgnuta represalijama. Porodicu on nije imao. Većina učenika je izbegavala da kontaktira sa naučnikom u nemilosti.
Godine, provedene u logoru su ostavili svoj trag, 1942. godine je Afanasij Matvejevič umro. Teško je da se pretpostavi koliko njegovih naučnih ideja nije bilo traženo. Seliščev je bio među prvima ko je prorekao etničke konflikte između Slovena i Albanaca na Kosovu i u Makedoniji, ali su ta proročanstva ostala neprimećena.
Vladimir Putjatin,
Izvor: Golos Rossii, foto: EPA
