Izvor: Politika, 12.Apr.2014, 12:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako od Ukrajine napraviti Finsku
Pregovori Rusije i Zapada biće usmereni i na to da li su federalizacija ili „finlandizacija” rešenje za ukrajinsku krizu
Ukrajina, prostorno najveća država u Evropi posle Rusije, uplela se u neraskidivi čvor nacionalizma, separatizma, antisemitizma... Vlasti u Kijevu, koje su tu gde jesu dospele nasilnim putem, a koje su uporno insistirale na tome da je u međuvremenu svrgnuti predsednik Viktor Janukovič vodio zemlju pod okrilje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Moskve, do danas nisu ponudile odgovor na osnovna pitanja: kako tu istu zemlju izvući iz katastrofalne ekonomske krize i kako očuvati njenu celovitost.
Odgovor na prvo pitanje nazirao se u izuzetno povoljnom kreditu od 15 milijardi dolara koji je Ukrajini ponudila Rusija. Odgovor na drugo pitanje, ako je i bio moguć, rasplinuo se onoga trenutka kada je ruski predsednik Vladimir Putin stavio svoj potpis na dokument kojim Krim, do tada ukrajinsko poluostrvo, postaje deo Ruske Federacije.
Ovaj potez izazvao je mnogo kontroverzi: od toga da li je u 21. veku moguće (i dozvoljeno) na takav način rasparčavati suverene države, do toga – šta, uopšte, raditi sa zemljama koje se nalaze u tako delikatnoj situaciji poput ukrajinske.
Međusobne pretnje sankcijama koje su letele sa Zapada na Istok i obratno pomogle su donekle da se usijane glave malo ohlade i da SAD, EU i Rusija ozbiljnije pristupe rešavanju problema koji ih, iskreno rečeno, sve pogađa. Manje ili više.
Rusija, koja u Ukrajini ima mnogo svojih sunarodnika, predložila je federalizaciju bivše sovjetske republike. Suština je u tome da se stanovništvo koje većinski govori ruski jezik, jednako kao i ono koje je većinski ukrajinskog porekla, na neki način odredi teritorijalno i osnuje sopstvene pokrajine ili republike koje bi mogle samostalno da funkcionišu. Sa ili bez pomoći sa strane.
Na Zapadu je ova ideja ocenjena kao pravljenje novog „slučaja Krim”, to jest davanja prilike Rusiji da u pogodnom trenutku sebi priključi i istočne i jugoistočne delove Ukrajine, u kojima i ima najviše Rusa. Mada sve govori da su zapadnjaci „preboleli” gubitak Krima, ponavljanje sličnog scenarija sigurno ne bi prihvatili.
Druga vrsta reakcije stigla je pre nekoliko dana iz Austrije u vidu predloga da Ukrajina postane – nesvrstana zemlja – neka vrsta tampon zone između Istoka i Zapada. Naime, niko u Evropi danas ne želi rat. Posledice prethodnih sukoba, uključujući i balkanske, suviše su sveže.
Austrijskoj ideji davanja Ukrajini specifičnog statusa, što u praksi znači takozvanu finlandizaciju, skloni su i neki sadašnji i bivši američki političari poput Zbignjeva Bžežinskog ili Henrija Kisindžera.
„Finlandizacija” je proces u kojem neka moćna zemlja utiče na političke odluke manje države iz neposrednog susedstva. Nastao je u epohi velikog uticaja Sovjetskog Saveza na dešavanja u Finskoj tokom hladnog rata. Male države, naime, nisu u mogućnosti da se suprotstave moćnim komšijama, i po logici „finlandizacije” to ne bi trebalo ni da rade. Drugim rečima, o njihovoj suverenosti odlučuju drugi. Ukoliko su srećne ruke, to na sebe preuzima međunarodna zajednica.
Nemačka kancelarka Angela Merkel jasno je rekla da za Ukrajinu nema vojnog rešenja. Za razliku od nje, američki ministar odbrane Čak Hejgel smatra da ne treba bežati ni od jedne opcije i da su „sva sredstva moguća”.
Kakva će biti konačna ukrajinska sudbina možda će biti odlučeno na sastanku šefova diplomatija SAD, EU, Rusije i Ukrajine zakazanom za iduću nedelju u nekoj od evropskih zemalja. Moskva je poručila da će učestvovati na tom sastanku samo ukoliko on bude pomogao Kijevu da uspostavi kontakte sa svim političkim i regionalnim snagama u Ukrajini. Ali i opominje da nema nameru da se sastanak svede na to kolika će biti cena ruskog gasa.
Iz Kijeva, takođe, poručuju da su spremni za razgovore. Za njih je ovo ključni trenutak pošto Ukrajini 25. maja predstoje parlamentarni i predsednički izbori. Ono što ih brine jeste da li će „veliki”, kao što je uobičajeno, na umu imati prevashodno sopstvene interese ili su, zaista, namerni da se uključe u razvezivanje ukrajinskog čvora.
Pitanje koje će takođe tražiti odgovor je i da li će ta, eventualno „finlandizovana”, Ukrajina biti važnija svojim susedima EU i Rusiji, pa i svetu uopšte, ili će oni i dalje biti važniji njoj. Deo odgovora, ali svakako ne ceo, daće za maj zakazani ukrajinski izbori.
A kako je za američki „Forin polisi” napisao ruski akademik i osnivač američkog univerziteta u Moskvi, Edvard Lozanski, spoljna politika bilo koje države, čak i one najliberalnije i najdemokratskije, oslanja se na cinični princip: „To što nama odgovara apsolutno je pravedno, a ako se nekome ne dopada, neka ide do đavola. Dokaz je to što se danas dešava u Ukrajini”.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 12.04.2014.
