Izvor: Politika, 15.Avg.2010, 23:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Interesi jači od embarga
Ne želeći da ugroze ekonomske veze sa Iranom, Peking i Moskva odolevaju američkim pritiscima da Teheranu uvedu dodatne sankcije
Uprkos tome što se zvanični Peking i Moskva nisu usprotivili u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacije nedavno usvojenom novom paketu sankcija Iranu, Kina i Rusija ni izbliza se nisu približile SAD i zapadnim zemljama kada je u pitanju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stav prema rešavanju problema iranskog nuklearnog programa. Peking, ali i zvanična Moskva, poprilično uspevaju da zaštite svoje komercijalne aranžmane sa Teheranom, pri čemu Kina odlučno odbija svaki američki pritisak da uvede dodatne sankcije Iranu.
Uprkos tome što je američki predsednik Barak Obama posle usvajanja rezolucije o novom paketu sankcija Teheranu rekao da su to „najsveobuhvatnije sankcije sa kojima se iranska vlada dosad suočila”, potonje lobiranje američkih diplomata da zemlje širom sveta pojedinačno uvedu Iranu dodatne sankcije predstavlja dokaz da Amerikanci nisu zadovoljni razmerama embarga koje su Iranu uvele UN. Iako sankcije pooštravaju izolaciju banaka i firmi koji su u vezi sa iranskim nuklearnim programom, Moskva i Peking su uspeli da u trgovini među „velikim silama” obezbede opstanak svojih komercijalnih aranžmana sa Teheranom.
Međutim, Vašington ne odustaje od dodatnih ekonomskih sankcija Iranu. Zasad je uspeo da ubedi zemlje Evropske unije da uvedu dodatnu blokadu u ekonomskim vezama sa Iranom, dok Rusija i Kina odlučno odbijaju ovakav potez, a manje zemlje poput Južne Koreje pokušavaju da sa jedne strane zadovolje svoje američke prijatelje a s druge strane da ne ugroze velike interese svojih kompanija na iranskom tržištu.
Iako je u javnosti delovalo da Kina mnogo jače brani svoj ekonomski interes u Iranu, prošlonedeljna vest o tome da će 21. avgusta početi sa radom atomska centrala „Bušer” dokazala je da ni Moskva ne popušta. Prema rečima pres sekretara ruske agencije za atomsku energiju „Rosatom” Sergeja Novikova, nuklearno gorivo biće tog dana dopremljeno u reaktor centrale koju je još 1970-ih počela da gradi nemačka korporacija „Simens”, ali je izgradnju 1990-ih preuzela ruska kompanija „Atomstrojeksport”.
Završavanje ovog postrojenja nije baš po volji Vašingtona, ali je ipak portparol Bele kuće Robert Gibs izjavio da otvaranje nove iranske nuklearne centrale uz pomoć Rusije pokazuje da Teheranu nije neophodno da poseduje kapacitete za obogaćivanje uranijuma, napominjujući da će Rusija obezbeđivati gorivo za to postrojenje ali i da će ga preuzimati pošto bude iskorišćeno.
Ipak, Vašingtonu više smetaju ekonomske veze Kine i Irana, budući da se one mere u milijardama američkih dolara. Peking je, pak, poručio da ne odobrava nove sankcije koje su EU i SAD uvele, pozivajući na dijalog. Dok Peking ukazuje da Vašington ne bi trebalo da uvodi jednostrane sankcije, mimo rezolucija Ujedinjenih nacija, SAD tvrde da Kina ne poštuje ni embargo koji su uvele UN.
„Kineska trgovina sa Iranom je normalna poslovna razmena, koja ne škodi interesima drugih zemalja i međunarodne zajednice” rekla je Đijang Ju, portparolka Ministarsva spoljnih poslova Kine.
Međutim, američkim ekspertima i administraciji upravo taj „normalni biznis” predstavlja „trn u oku” jer, prema tvrdnjama iranskog zamenika ministra za naftu Hoseina Širazija, Kina je investirala 40 milijardi dolara u iransku industriju nafte i gasa. Štaviše, Iran se izborio za treću poziciju, posle Saudijske Arabije i Angole, kao najveći kineski snabdevač sirovom naftom, uprkos tome što je u prvih šest meseci ove godine iranski izvoz nafte u Kinu opao za trećinu. Kineski biznismeni tvrde da je uvoz iranske nafte opao zbog cena a ne politike.
S druge strane, kineski energetski giganta CNPC i Sinopek grup iz godine u godinu sklapaju nove ugovore, vredne po nekoliko milijardi dolara, prema kojima preuzimaju posao razvoja iranskih naftnih polja u zamenu za kasniju eksploataciju crnog zlata.
Zvanični kineski podaci ukazuju da su upravo sankcije zapadnih zemalja otvorile prostor za kineske kompanije koje su prošle godine snabdele Iran sa robom vrednom 7,9 milijardi dolara, što je 13 odsto iranskog uvoza. Kineske državne kompanije su uspela da zauzmu mesta zapadnih firmi ali i ruskog „Lukoila”, kada je u pitanju snabdevanje Irana benzinom, budući da Teheranu nedostaju rafinerije te uprkos ogromnoj količini sirove nafte neme dovoljno benzina za svoje potrebe.
Diplomatska nadgornjavanja oko spornog nuklearnog programa se nastavljaju, ali se čini da za to vreme SAD i EU, nasuprot Istoku, gube trku za osnovnim postulatom zapadnog kapitalističkog sveta – profitom.
Nenad Radičević
----------------------------------------------
Ankara podržava prodaju benzina Iranu
Uprkos pritiscima iz SAD da se onemogući uvoza goriva u Iran, Turska je saopštila da će podržati turske kompanije da prodaju benzin Iranu. Prema rečima turskog ministra energetike Tanera Jildiza, ukoliko se privatni sektor u turskoj opredeli da prodaje benzin Iranu, oni (vlast u Ankari) će to pomoći.
I susedni Irak je pristao da dopusti svom Iranu da izgradi gasovod do Sirije preko iračke teritorije, saopštile su vlasti u Bagdadu. Iračka vlada je saopštila da je ministar za naftu Husein Al Šahristani u principu odobrio taj projekat na sastanku sa iranskom delegacijom koja je boravila u poseti Bagdadu, preneo je Glas Amerike. Iračko ministarstvo nafte je navelo da će dve strane formirati odbor za proučavanje trase iranskog gasovoda preko Iraka do Sirije i Sredozemnog mora.
----------------------------------------------
Seul između pritiska i profita
Vlasti Južne Koreje proteklih dana su pod žestokim diplomatskim pritiskom SAD da uvedu dodatne ekonomske sankcije Teheranu, pri čemu multinacionalne kompanije iz ove južnoazijske zemlje brine da će im propasti milionski aranžmani u Iranu. Korejske kompanije „LG elektroniks ”, „Samsung elektroniks” i „Daevu elektroniks”, kako prenosi „Korian tajms”, već razmatraju mogućnost da će Iran preuzeti kontramere ukoliko Seul uvede sankcije. Ove proizvođače elektronske opreme brine mogućnost prekida diplomatskih odnosa između Južne Koreje i Irana i mogućnost da njihova imovina u toj zemlji bude zamrznuta ili oduzeta. „Samsung” je vodeći snabdevač iranskog tržišta elektronike, pre svega kućne tehnike, ali portparol ove korporacije ne želi da otkrije koliki udeo ima iransko tržište u njihovoj ukupnoj prodaji. Slična situacija je sa LG, koji je jedan od tri najveća prodavca opreme na Bliskom istoku, dok „Daevu elektroniks” brine mogućnost raskida aranžmana sa iranskom industrijskom grupom „Entehav”. Trgovačka razmena Južne Koreje i Irana prošle godine iznosila je oko deset milijardi dolara, pri čemu je Severna Koreja iz Islamske republike uvezla 8,7 odsto svojih potreba za naftom.
----------------------------------------------
Sankcije pomažu Ahmadinežadu
Taman što se diplomatska mašinerija Stejt departmenta zahuktala lobirajući da zemlje širom sveta Iranu uvedu dodatne sankcije, iz Teherana je stigao „hladan tuš”. Glas koji poziva da se „ne uvode nove sankcije” nije stigao iz dela struktura vlasti predsednika Mahmuda Ahmadinežada i vrhovnog verskog vođe ajatolaha Ali Hamneija, već upravo iz iranske opozicije koja se na prošlogodišnjim izborima grčevito borila za promene u Islamskoj republici.
Bivši iranski premijer i glavni konkurent Ahmadinežadu na prethodnim izborima, Mir Hosein Musavi i bivši predsednik iranskog parlamenta Mehdi Karubi ocenili su u otvorenom pismu da bi jače sankcije samo naškodile „najranjivijim društvenim slojevima Irana” a doprinele vladajućoj eliti.
Dvojica iranskih opozicionara, kojeg zapadni mediji opisuju kao eminentne disidente, ukazuju da sankcije, prema njihovom mišljenju, verovatno nikad neće naterati Teheran da odustane od svojih nuklearnih ambicija.
Uprkos tome što su pojedini eksperti za međunarodnu politiku saglasni sa ovakvom ocenom, te napominju da sankcije nisu naterale ni aktuelne vlade na Kubi i u Severnoj Koreji da se povinuju spoljnjem pritisku, zvanični Vašington ne odustaje od svoje politike. Kad je pismo Mir Hoseina Musavija i Mehdija Karubija prezentovano Baraku Obami, Hilari Klinton i ostalim zvaničnicima, izveštači iz Bele kuće mogli su da čuju nepromenjen stav američke administracije: sankcije počinju da deluju i one mogu da ubrzaju povratak Teherana za pregovarački sto oko njegovog nuklearnog programa.
Ipak, čini se da se Vašington oslanja na pojedine obaveštajne podatke koji ukazuju da je Iran navodno zapao u izvesne tehničke poteškoće u razvoju svog nuklearnog programa te da će, kako smatraju američki zvaničnici, to dati više vremena za diplomatska rešenja problema. Uprkos zagovaranju sankcija, američki predsednik je nedavno istakao mogućnost da ni najveći mogući spoljnji pritisak ne natera iranske lidere da odustanu od nuklearnog programa za koji većina zapadnih sila smatra da je usmeren ka pravljenju nuklearnog naoružanja, dok Teheran tvrdi da je namenjen za civilne mirnodopske svrhe.
Pitanju svrsishodnosti još jačih sankcija prema Iranu doprinosi i tvrdnja lidera iranske opozicije da ekonomske sankcije škode prosečnim Irancima, što ne ide u prilog interesima međunarodne zajednice. Osim toga, dodaju oni u svom pismu, sankcije omogućavaju režimu izgovor da još više guše opoziciju izjednačavajući ih sa spoljnim „neprijateljima” Irana.
Međutim, Obama je u nedavnom razgovoru sa uticajnim vašingtonskim novinarima nagovestio da ukoliko Teheran ni pod kojim pritiskom ne bude želeo da odustane od nuklearnog oružja, iransko rukovodstvo će morati da plati visoku cenu te odluke.
„Ukoliko iranski nacionalni ponos upravlja njihovom politikom, onda će snositi troškove toga”, rekao je Obama, a prenosi „Kriščen sajns monitor” pozivajući se na izveštaje nekoliko učesnika sastanka sa američkim predsednikom.
S druge strane, zvaničnici Stejt departmenta tvrde da Teheran šalje izvesne poruke da je spreman da se vrati pregovorima u Ženevi sa „šestorkom” (SAD, Kina, Rusija, Francuska, Nemačka i Velika Britanija), možda već u septembru. Uprkos tome, iz SAD ali i iz Izraela stižu poruke da je napad na iranska nuklearna postrojenja postao opcija koja je „na stolu”. I što se više priča o vojnoj akciji, sve je izvesnije da će i u tom scenariju upravo prosečni Iranac da izvuče najdeblji kraj. Naime, neka iranska nuklearna postrojenja su u udaljenim slabonaseljenim područjima, ali mnoga nisu. Osim toga, napad na Iran ne bi ličio na izraelski napad na irački nuklearni reaktor Osirak kada je ovo postrojenje uništeno u jednom napadu 1981. godine. Prema oceni eksperata, napad na Iran bi podrazumevao napade na nekoliko lokacija i to u borbenim letovima koji bi morali da traju duže od jedne noći, uzimajući u obzir da su neka iranska postrojenja ukopana u planine.
Vojnim napadom na Iran, koliko god bile određene tačne mete, ne bi moglo da se izbegnu civilne mrtve ili gađanje postrojenja od kojih zavisi normalan život prosečnog Iranca.
N. R.
objavljeno: 16/08/2010
.jpg)
