Izvor: Politika, 13.Nov.2011, 23:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I votkom pozlaćen Boljšoj
Nedavno ponovo otvoreni moskovski teatar, danas stariji i noviji nego pre, u svom kompleksu ima i pravu petospratnicu – ispod zemlje
Boljšoj teatar, posle šest podstanarskih godina provedenih u pozorišnom susedstvu, vratio se kući. Duga, istorijska rekonstrukcija teatra, koji zovu i prvom muzičkom pozornicom Rusije, proslavljena je nedavno na najvišem nivou. Gala je to koncert bio i slike iz Boljšoja našle su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se u svetskoj medijskoj orbiti. Ipak, sve priče o Velikom (Boljšoj) teatru, koji je postao još veći, nisu do kraja ispričane. Evo nekih.
Tačno je da se udvostručila površina slavnog teatra, pre svega zahvaljujući njegovim podzemnim spratovima, ali veličina nije samo u količini kvadrata, već i u tome što je ovo pozorište postalo i novije i starije istovremeno. I sjajnije, lepo se videlo. Visoka je i cena tog novog života starog Boljšoja – čitavih 700 miliona dolara. Za teatar duge istorije, u kojoj je goreo, bio napadan od podzemnih voda i „ranjavan” u ratu, stručnjaci su pred svoju veliku građevinsku operaciju konstatovali da je čak oko 70 odsto zgrade u tako jadnom stanju da ne bi bilo čudo ako bi se jednom ta kuća srušila sama od sebe. Može biti da tu ima i izvesnih preterivanja, jer to su reči izvođača radova, ali nesumnjivo je da je ovo bio jedan kolosalni posao za građevinare i restauratore, što je potvrdio i generalni direktor Boljšoj teatra Anatolij Iksanov:„To je zaista bio grandiozan rad! Dobili smo pozorište 21. veka, pri tom je obnovljena idealna akustika koja je tu postojala u 19. veku i koja je, zbog niza objektivnih razloga, bila izgubljena u 20. veku. Dobili smo neverovatno složenu pozorišnu opremu, tehnologije, u nekim stvarima danas smo prvi. Važno je i da smo sačuvali istorijsku zgradu kao arhitektonski spomenik... Za nas je, svakako, najvažniji budući stvaralački proces. Burno počinjemo, jer kolektiv je željan rada!”
Veliki zanos u Velikom teatru očekivan je. Razloga je mnogo: i istorijska pozornica daleko je veća (i dublja), na njoj se dekor brzo promeni, nove sale znače bolji uslovi za probe, veći je prostor i za orkestar, publici je takođe ugodnije nego pre... Lice teatra ostalo je gotovo nepromenjeno, osim u sitnim, mada ne i nevažnim detaljima, ali se uvećalo njegovo telo u kome je „nikla” i jedna prava petospratnica, samo prema dole – čitav Boljšoj ispod Boljšoja. A pošto u takvoj narasloj kući treba povezati sale, garderobe, umetničke radionice, nova skladišta... Liči ona i na pravi lavirint hodnika, mostova, prelaza, pasarela, pokretnih i nepokretnih stepenica, liftova...
U podrumu Boljšoja – 21. vek
Posle revolucije carski Boljšoj imao je i ljute neprijatelje. Carskoj dvorani je, naravno, promenjeno ime. Postala je Betovenova. Pričalo se zato što je Lenjin voleo njegovu muziku. Sada je ista dvorana ponovo Carska, a ime Betovenovo preselili su u podrum. Tamo gde su stvorene prostorije za probe, izložbe, tehniku, administrativce... Ona je i veoma moderna, tehnički izuzetno „adaptivna” sala koju su nazvali po slavnom kompozitoru. U nju stane trista gledalaca, međutim, prema potrebi, lako je pretvore u studio i slične prostore. Betoven u Boljšoju ima salu na rasklapanje. Inače, u najbližem podzemnom okruženju, samo desetak metara dalje, jure vozovi metroa koji ne zagorčavaju život teatru izolovanom i od te vrste buke. Spomenimo da se toj Taliji u podzemlju, arhitekte Pavela Andrejeva, bio usprotivio nekadašnji gradonačelnik Moskve Luškov, sumnjajući u bezbednost ovih graditeljskih „igara”.
Supersavremeno i supertradicionalno, kao da su našli sklad u ambijentu Boljšoja. Što se drugoga tiče, u detaljima se desila i očekivana ideološka tranzicija u pozorištu, pre svega na likovnom planu. Kako neko reče: „Danas više ne ulazimo u sovjetsko, već u carsko pozorište”. Nestala su obeležja države koja više ne postoji, srp i čekić zamenjeni su carskim simbolom dvoglavog orla na fasadi, na scenskoj zavesi, na sve strane... Nije uvek bilo lako vraćati pređašnji sjaj, primer je takozvani carski foaje, nekad otvoren u čast krunisanja Nikolaja II, poslednjeg ruskog cara, gde su restauratori tri godine postavljali tapete od crvene svile. A kada je o pozlati reč, majstori tog zanata ispoštovali su stare srednjevekovne recepte koristeći mešavinu pravog zlata, belanca i votke, i sve to polirali veveričinim repom. I svašta bi se još moglo reći – o sjaju kristalnih lustera, stilskih ogledala, podnih mozaika venecijanskih... i drugih svedočanstava raskoši 19. veka.
Sve to ima svoj muzeološki značaj, ali ovo je ipak Boljšoj 21. veka i, kako reče upravnik, glavno je ono što će se na njegovoj pozornici dešavati – igrati i pevati. U ovoj 236. sezoni, već je izvedena i prva premijera u novoj kući – Glinkina opera „Ruslan i Ljudmila”, a već narednog petka evo i druge – baletske „Uspavane lepotice”, P. I. Čajkovskog. U naslovnom liku (Aurora) publika će gledati Svetlanu Zaharovu (dve nedelje posle igraće na sceni Sava centra), dok će princ Dezire biti Dejvid Holberg, Amerikanac iz Boljšoja. Ima danas i toga. Ovo je 21. vek...!
M. Šehović
objavljeno: 14.11.2011.
.jpg)
