Izvor: Vostok.rs, 01.Jul.2013, 02:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„I. Gorjačev: Koga je inspirisala Latinjina“
01.07.2013. -
Negde početkom marta 2013. godine kada sam proveravao pominjanje svog imena na news.yandex.ru, nabasao sam na sebe u nedeljnom „univerzumu“ Julije Latinjine na radiju „Eho Moskve“. Ležerno i bez određenog razloga, Latinjina je imenovala mene kao „inspiratora“ zločinaca. Znate, Julija, ja vrlo pažljivo pratim vaš rad. Ni za koga nisu tajna vaši bliski odnosi sa velikim brojem saradnika FSB-a (Federalna >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << služba bezbednosti, prim. prev.) i kavkaskim, nazovimo ih tako, javnim ličnostima i biznismenima.
Vi njih verovatno smatrate svojim „insajderima“ i „izvorima“, ali nažalost, oni vas doživljavaju kao vodokotlić. I njihov doživljaj bliži je istini.
Pored publicistike, poznati ste i kao pisac. Pročitao sam ceo vaš kavkaski ciklus sa velikim interesovanjem. I znate li šta je to što odmah pada u oči? Nedostatak poštovanja i osećaj odvratnosti prema likovima koji su Rusi. Svi su oni tako slabi, žalosni, koristoljubivi, preplavljeni najnižim strastima. Sasvim je drugačiji slučaj sa ogromnom simpatijom pokazanom prema najrazličitijim šeicima, razbojnicima i teroristima. To su snažni ljudi, obdareni dubokom unutrašnjom verom koji uvek postupaju u skladu sa svojim pojmovima o časti i plemenitosti. Baš kao heroji srednjovekovnih epova. Čini mi se da nema malo najrazličitijih Movsara Barajeva i ostalih šeika Saida abu Sadova koje je vaše stvaralaštvo inspirisalo na putu ka mučeničkoj smrti.
Vi svakako nikad nećete sasvim razumeti koliko štete međunacionalnim odnosima u Rusiji nanosi pozicija poput vaše. Pre desetak godina je u „MK“ (novine „Moskovski Komsomolac“, prim. prev.) ta pozicija genijalno objašnjena u jednom podnaslovu: „Došlo je do konflikta između 18-godišnjih ruskih mladića i 18-godišnjih muškaraca sa Kavkaza.“ Vi kod kavkaskih imigranata stvarate osećaj superiornosti nad Slovenima, stvarate virtuelni svet koji je štetan, pre svega, za njih same.
2007. godine sam radio na internet-video-projektu koji se ticao saveznih i regionalnih građevinskih programa. Odavno sam želeo da odem u Čečeniju i tad se pojavila takva mogućnost. Uradili smo seriju priloga o regionalnim ministarstvima građevine. Stupio sam u kontakt sa Timurom Alijevom koji je u to vreme bio portparol Ramzana Kadirova. Timur nam je mnogo pomogao i povezao nas je sa Ministarstvom građevine Čečenije. Za 3 dana smo uradili intervju sa gradonačelnikom Groznog Hučijevom, ministrom građevine, običnim građanima Groznog koji su se noću šetali – prvi mesec u gradu da su radili osvetljenje i fontane. Uveče smo išli u goste u kuće saradnika službe za medije Ministarstva građevine. Došli su se njihovi rođaci, komšije. Tada je upala u oči jedna karakteristika grada – na svakom mestu na kojem smo bili bilo je između 5 i 10 snažnih ljudi sa bradama, u crnim majicama i sa AK-om u rukama. Služba bezbednosti. Logično, bilo je neophodno nekako socijalizovati te ljude i sprečiti ih da sede „u zelenoj šumi pod zelenom zastavom“. I oni su navraćali da vide Moskovljane. Razgovori za večerom su bili dosta otvoreni i žustri. Velika većina njih nije delila stav Ramzana Kadirova (a među saradnicima službe za medije Ministarstva građevine najviše je bilo diplomaca Fakulteta žurnalistike Moskovskog univerziteta).
Dotakli smo se i međunarodnih odnosa. Nisam krio poziciju koju zastupam i to su svi prisutni dočekali sa razumevanjem. Voleti svoj narod, tražiti od drugih poštovanje prema njemu i njegovoj istoriji, pošteno i otvoreno govoriti „ja sam Rus, vi ste Čečenci“ – za njih je to normalno. To je tradicionalan pogled na svet i svi njegovi nosioci uzajamno jedan drugog poštuju. Moj kolega, s druge strane, se trudio da tu ubaci Nikolaja Svanidzea, da priča o toleranciji, multikulturalnosti i ostalom trabunjanju u stilu profesora Tiškova. Nije tako mislio, jednostavno je stereotip koji su mu nametnuli mediji u njegovoj glavi bio izuzetno jak i on se trudio da se ponaša u skladu s njim, na sve načine demonstrirajući lojalnost njemu, a distanciranje od ruskog naroda - očigledno smatrajući to nepristrasnošću. A zapravo, to je bilo saginjanje. Na njegovo čuđenje, niko nije poštovao njegov stav, naprotiv, dočekali su ga poluprezrivi pogledi. S njegove tačke gledišta, trebalo je da me zatvore u tamnicu pod zemljom. A bilo je obrnuto, ljudi su mi pružali ruku i pokazivali svoje uvažavanje (u kom je slovo Ž zvučalo meko, kao kad kažete „Žavska oblast“; Rusi inače izgovaraju Ž tvrdo, a Čečeni meko, prim. prev.).
Drugi primer. Iste 2007. godine Dmitrij Stešin organizuje okrugli sto u „Komsomolskoj pravdi“ na temu „Rusi ili 'Rusijanci'?“ (u ruskom jez. postoji slična distinkcija kao u srpskom : Srbi, Srbijanci; mi u srpskom nemamo reč „Rusijanac“, tako da je ta reč stavljena pod navodnike, prim. prev.). Prisustvuju Dmitrij Rogozin, Aleksandar Belov, moji prijatelji i ja, od antifašista su bili, ako ne grešim, Gaskarov i jedan od braće Solopov, a od Kavkazaca – RKNK (Ruski kongres naroda Kavkaza) koji vodi Denjga Halidov. Među predstavnicima RKNK bio je neki marionetski ataman iz Stavropolja koji je tvrdio da je on, eto, Kavkazac, a da smo svi mi zajedno – „Rusijanci“. Niko nije odobravao njegov stav i on je na polovini događaja pobegao. Suština je bila ova: ne treba menjati naš etnički identitet. Svi smo mi – građani Rusije. Ali etnički, mi smo Rusi, Čečeni itd. Nema potrebe pokušavati preobraziti nas u novu istorijsku zajednicu na ime tolerancije. Mi se lojalno ponašamo jedni prema drugima, ali tražimo uzajamno poštovanje. Nijedan čovek koji sebe poštuje neće nikome dozvoliti da ga gleda s visine. A neke javne ličnosti i novinari, među kojima ste i vi, Julija, stvaraju tlo pogodno za međunacionalne konflikte, veštački uzdižući jedne na uštrb drugih.
Julija, ako vi zaista volite Kavkaz, zašto ne biste skrenuli pažnju javnosti na to kako se novac koji je (uz Alahovu pomoć, po svoj prilici) izdvojen u Moskvi vrlo brzo vraća u Federalni centar, ali sad već u kešu i u koferima?
Da, mislim na slučajeve poput presecanja kanala isporuke opranog novca iz Dagestana u martu 2013. godine. Prema zvaničnim podacima, učesnici međuregionalne organizovane grupe delovali su u brojnim aktivnostima Severnokavkaskog federalnog okruga. Kao rezultat specijalne operacije, na teretnom terminalu aerodroma Vnukovo zadržano je 20 aktivnih učesnika grupe, zaplenjeno je više od 400 miliona rubalja, a takođe i nekoliko primeraka vatrenog oružja. U aprilu 2013. Godine, mediji su izveštavali kako je Soncevski sud Moskve uhapsio zbog ovoga generalnog direktora privatnog preduzeća za obezbeđenje Muhameda Karatova, koji je upravo zbog pranja novca iz Severnokavkaskog federalnog okruga zadržan u pritvoru.
A još se u novembru 2012. godine izveštavalo kako se vrednost finansijskih operacija koje su vršene kroz banke Severnokavkaskog regiona u poslednje tri godine povećala tri puta. O tome je govorio direktor Rosfinmonitoringa Jurij Čihančin u izveštaju koji je pripremio za Aleksandra Hloponjina, izaslanika predsednika Severokavkaskog federalnog okruga. Količina opranog novca u okrugu tokom devet meseci tekuće godine iznosila je 103,5 milijardi rubalja. Za isti period prošle godine, ta količina iznosila je 88 milijardi rubalja.
Potom je usledilo hapšenje Saida Amirova, gradonačelnika Mahačkale od 1998. godine. Formalno zadržavanje Amirova navodno je u vezi sa ubistvom istražitelja Arsena Gadžibekova u decembru 2011. godine. Ali jasno se vide i drugi motivi tog hapšenja. Uzgred budi rečeno, jedan od sinova Saida Amirova rukovodi republičkom upravom Federalne službe sudskih izvršitelja, a drugi predsedava u Komitetu za zakonodavstvo i državnu izgradnju dagestanskog parlamenta.
Može se navesti još primera. Šema je razrađena, deo keša ide „glavnim nadređenima“ i federalnim činovnicima, ostatak se pretvara u nekretnine. A otprilike ti ljudi koji stvaraju slične „šeme“ i vama diktiraju najvažnije vesti dana, to su vaši takozvani „izvori“. Razmislite o tome, Julija.
Mada, sudeći po onome što ste rekli o hapšenju Saida Amirova u etru „Eha Moskve“, mogu da pretpostavim da su vam „vaši izvori“ već pokazali pravac informacionog vektora – pravac zaštite Saida Amirova.
Julija Latinjina u etru „Eha“ o hapšenju Saida Amirova: „Gradonačelnik Mahačkale Said Amirov na Kavkazu je drugi najuticajniji čovek, posle Ramzana Kadirova. Naravno, daleko drugi, ne onako jak drugi, t.j. nije da je sad tu Kadirov, a odmah iza njega Amirov. Ali, eto, trećeg čoveka ne mogu da se setim... Said Amirov je bio, naravno, najmoćniji čovek u Dagestanu. Svaki predsednik Dagestana, izuzev Magomedalija Mogamedova pri čijoj vladavini se on uzdigao, je dolazio da mu se pokloni. I, uopšte govoreći, najčešće je mandat bilo kog predsednika započinjao tako što bi on ponosno rekao: „Ja sam, ma ja sam tako moćan, pokazaću Saidu Džapariču.“ A onda biste videli kako on bledi u licu i kako nogu pred nogu preko trga ide pešice u Skupštinu grada. Na Saida Amirova 15 puta je pokušan atentat. Neki kažu 16. Uostalom, kako ko broji. Kao rezultat jednog od njih, on je ostao delimično paralizovan, praktično nije ustajao iz fotelje, pa su ga zbog toga još prozvali Ruzvelt. Vozili su ga po gradu uz iste mere predostrožnosti kao kad bi vozili nuklearnu bojevu glavu, dakle snajperisti su bili na ulicama, sve se zatvaralo.Pritom se nije sigurno ni znalo da to ide automobil Amirova... Vlast Saida Amirova – kao i vlast Ramzana Kadirova – bila je osnovana na ideji da je njemu nemoguće suprotstaviti se. I to kako se sada menja situacija u Dagestanu u odsustvu takve figure, to jednostavno rečeno predstavlja formiranje gigantskog političkog vakuuma u Dagestanu. Zašto se to desilo, iskreno ću vam reći – ne znam. Naravno, ja ću to razjasniti. Možda kroz nedelju dana budem mogla sa nekim stepenom verovatnoće da kažem zašto je uhapšen Amirov... Ali to svakako nije zbog ubistva sudskog istražitelja...“
Pišem iz zatvora i taj isti FSB koji vama pokazuje informacioni vektor fabrikuje protiv mene krivično delo.
Zbog čega oni fabrikuju krivično delo protiv mene? Ja nisam kriminalni bos ili čuvar tajni. Sve je mnogo prostije. U oktobru 2009. godine počeo je sa radom projekat „Jermolov“. Projekat „Jermolov“ predstavlja monitoring delatnosti dijaspore i etničkih grupacija, asocijacija i udruženja na teritoriji Rusije. Projekat „Jermolov“ je trebalo da sakuplja informacije na osnovu sopstvene mreže regionalnih korsespondenata i prijateljskih struktura. Cilj projekta je bio – formiranje baze podataka o delatnosti dijaspore u vezi sa temama Federacije. Plan je bio da se objavljuju na regularnoj osnovi analitički izveštaji o delatnosti dijaspore i etničkih udruženja u kojima bi se obelodanjivale glavne etnopolitičke tendencije.
Tada su sajtovi koji podržavaju „nacionalno-oslobodilački rat kavkaskih naroda protiv moskovske metropole“, kao što je „Kavkaz centar“, zvanično objavili kako je u Rusiji započela specijalna operacija FSB-a pod tajnim nazivom „Jermolov“, a cilj operacije je da se otkriju Rusi i predstavnici dijaspore koji odobravaju džihad. Laskalo nam je da to čujemo.
Već 3. novembra 2009. godine uhapšeni su Nikita Tihonov i Evgenija Hasis, a 5. novembra iste godine, pretesen sam ja, kao ideolog projekta „Jermolov“. Na tom pretresu, kod mene nije nađeno ništa protivzakonito. Ali započeta istraga „Ruskog obraza“ i mene lično dala je plodove kasnije – u proleće 2010. godine uhapšen sam od strane Uprave za zaštitu ustavnog poretka pri FSB-u. Pod pritiskom u toku devetočasnovog ispitivanja, bio sam prisiljen da dam lažni iskaz protiv Nikite Tihonova. Ispitivanje su vodili saradnici FSB-a. Kao rezultat, to svedočenje je iskorišćeno za „ubijanje“ autoriteta „Ruskog obraza“, a u okviru toga, i za ubijanje projekta „Jermolov“. U novembru 2010. godine, otišao sam u inostranstvo, u nametnutu političku emigraciju da ne bih učestvovao u suđenju Tihonovu i Hasisovoj, poslao sam sudu overeni dokument u kojem negiram svoj iskaz, dat 20. aprila 2010. godine pri nezakonitom ispitivanju.
Pri svakom od gore pobrojanih saslušanja ili hapšenja, stalno su me ispitivali o projektu „Jermolov“ – ko je naručilac, koji su ciljevi projekta itd. Nisam tada tome pridavao pažnju. Nisam mislio da je projekat „Jermolov“ upravo ono zbog čega je na nas počelo da se gleda kao na ideološke neprijatelje. One, koji mogu da obelodane informacije o etničkim kriminalnim grupama na Kavkazu i vezama ovih organizovanih kriminalnih udruženja sa lobistima i sponzorima u Moskvi. Postali smo opasnost za te ljude koji su onda naručili moje krivično gonjenje i fabrikaciju krivičnog dela protiv mene. Ali hapšenje Saida Amirova pokazuje da vektor može da se promeni – i on se menja.
Vi i ja ćemo, Julija, uvek biti na različitim stranama barikada. Ja sada, naravno, od vas očekujem razne nelaskave reči o meni – da sam ja „ideološki inspirator“, „glavni operativac i terorista“ u Rusiji, a da je Said Amirov – „čovek dostojan uvažavanja“ (jasno, i tu slovo Ž zvuči jednako meko kao i kad kažemo „Žavska oblast“).
Ali ja sam uveren da je Istina iza mene. Ima li je kod vas?
Autor: Ilja Gorjačev iz Centralnog zatvora u Beogradu
,
Komentari (0) Dodaj komentar
