Izvor: Politika, 06.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
EU u zagrljaju ruskog gasa
Posle Severnog i Južnog, na redu i afrički tok snabdevanja posredstvom Rusije
Poslednji prijavljeni kupac ruskog gasa je Irska – 23. članica EU na Gaspromovoj listi klijenata. Vest o njihovom sporazumu objavljena je pre dva dana, mada bez senzacionalnih pojedinosti. Dablin računa na Moskvu u namirivanju tek desetog dela, do eventualno jedne šestine potreba. Međutim, pojedinost o još jednom potrošaču ruske robe je karakteristična. S milijardama dolara na stolu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Moskva reklo bi se diktira tempo. Još dalje lomi pokušaje da se kontinent ujedini protiv tzv. energetske zavisnosti od Rusije.
Jesenas, Rusi su na prečac osvojili Bugarsku, pridobivši Sofiju za prihvat čitavog transporta namenjenog jugu, na uštrb snabdevanja gasovodom Nabuko.
Taj nesrećni projekat trebalo je da, aktivirajući trasu iz pravca Kaspijskog mora, eventualno smanji zavisnost EU od napajanja gasom iz Rusije.
Nabuko je gasovod planiran na inicijativu EU. Trebalo je da ga finansiraju firme Austrije, Mađarske, Rumunije, Bugarske i Turske. Bilo je čak govora da bi se njime mogao propustiti u Evropu i gas iz Irana, mada bi glavni „punioci" cevi bili Turkmenija, Azerbejdžan i Kazahstan.
Posle dogovora Rusa i Bugara, posumnjalo se da Nabuko može uopšte više biti rentabilan. Ko bi ulagao u još jedan, po svoj prilici nepotreban provodnik više? A kada su potpise na separatne ugovore s Rusima stavile još Austrija, pa proletos i Slovenija, o „konkurentskom" gasovodu prestalo je bezmalo i da se govori. Simbolično, to je bila kapitulacija Nabuka.
„Istovarom” ruskog transporta na Balkanu Bugarska iskrsava kao jedan od čvorova snabdevanja Evrope. Iz njenih deponija gas će se ispumpavati dalje na jug i jugoistok kontinenta. Ali, iz takvog istog čvora u Nemačkoj energija će se pumpati Holandiji i Britaniji, cevima dnom kanala. Dabome, kada i jedno i drugo bude završeno, 2012. i 2013.
Ove dve snažne arterije evropskog napajanja gasom iz Rusije (s potencijalom propusta od po 30 milijardi kubnih metara godišnje svaka) nazvane su Severnim i Južnim tokom. Prikladno Plavom toku (dnom Crnog mora), koji je već u pogonu, do Turske. Ali, ono što je za žile kucavice današnjeg razvoja mnogo važnije od imena – oba „toka" su predmet isključivo dvostranih nagodbi, najpre Moskve i Berlina, a onda i Moskve i Rima, pa je to izazvalo neugodne političke rasprave unutar Unije.
Stečen je utisak da su se Nemačka i Italija ponele sebično. Događaji su stvorili povod da se, na račun dogovaranja „iza paravana", postavi pitanje međusobne solidarnosti Evropljana. Pa i tzv. energetske bezbednosti – u slučaju da Rusija sutra ili prekosutra pribegne ucenjivanju isporukama, zarad političkih ciljeva. A mreža njenih cevi je tako i zamišljena – da se obustavom isporuka jednima ne ugrožava snabdevanje drugih.
Neke od poslednjih novosti na ovom neobičnom frontu tiču se ruske saradnje s Italijom, u kojoj je zaloga gas Evropi, doturan iz severne Afrike. Tokom samita Gasproma i Enija u Putinovoj rezidenciji u Novom Ogarjevu aprila, firme su pretresale mogućnost „trampe imovine u Rusiji i van nje" i „zajedničkih projekata koji se tiču trećih strana". Stručnjaci koji su se zamislili nad šiframa teksta zaključili su da je reč o projektima Rusa i Italijana u Alžiru i Libiji. A takođe i o određenom međusobnom namirivanju pre takvog posla, ustupanjem dela poseda Enija u Africi, zarad pribavljanja poseda na ruskim poljima u Sibiru.
Drugim rečima, Gasprom utire put prodoru na tržište EU i iz dosad njenog rezervnog pravca, iz severne Afrike. Alžir namiruje 15 odsto evropskih potreba. Rusija – 25 procenata. S tim, što Evropa guta 80 odsto ruskog energetskog izvoza, i što u opskrbi ruskog izvoza u Evropu takođe ima zavisnosti – Rusije od Turkmenistana i zemalja centralne Azije. Tek negde u sredini tog upletenog klupka međuzavisnosti je geopolitika. Sklona da, u „strahu od Rusije", previdi interes i upućenost zemalja da se sve više ekonomski sarađuje.
Petar Popović
[objavljeno: 07/08/2008]
