Izvor: Vostok.rs, 19.Avg.2011, 09:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dvadeset godina posle puča
19.08.2011. -
Perestrojka, glasnost, ubrzanje – krajem 80-ih ove reči bile su najpopularnije kako kod običnih građana, tako i kod političara. I ne samo u SSSR, već i u čitavom svetu. Ujutru 19. avgusta 1991. godine leksikon se popunio još jednom reči – GKČP, što je skraćenica od Državni komitet za vanrednu situaciju. Avgustovski događaji u Moskvi, kod Belog doma, kasniji i brzi krah GKČP dali su snažan >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << impuls korenitim promenama ne samo na teritoriji SSSR, već i na čitavoj zemaljskoj kugli.
Tog dana građani SSSR probudili su se sa vešću da je u zemlji prevrat. GKČP je istupio sa obraćanjem narodu. Predsednika Gorbačova su svrgli „zbog zdravstvenog stanja". U Moskvi tenkovi. Centralna televizija prikazuje balet Labudovo jezero u režimu non-stop. To se desilo uoči drugog događaja – Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika posle dugih diskusija trebalo je da bude pretvoren u Savez Suverenih Država. Potpisivanje sporazuma o formiranju Saveza Suverenih Država bilo je planirano za 20. avgust. Uoči tog datuma predsednik SSSR Mihail Gorbačov je otputovao na odmor u državnu rezidenciju Foros na Krimu.
I tu je grupa činovnika iz rukovodstva komunističke partije, vlade SSSR, armije i specijalnih službi organizovala Državni komitet za vanrednu situaciju. Glavni cilj je bio da se osujeti potpisivanje novog saveznog sporazuma, koji je, po mišljenju članova GKČP mogao da dovede do jačanja vlasti u republikama i kasnijeg raspada SSSR. Između ostalog, do trenutka potpisivanja sporazuma Litvanija i Gruzija su već faktički istupile iz SSSR. A Estonija, Letonija, Moldavija i Jermenija su takođe rešile da postanu nezavisne. Sovjetski Savez se već i tako skoro raspao.
Uoči 20-godišnjice puča Mihail Gorbačov je izjavio da je znao za to da se priprema istupanje GKČP, ali namerno ništa nije preduzeo.
Odakle me samo nisu zvali, upozoravali da će biti puč, puč, puč. I moje okruženje mi je saopštavalo, ali nisam mogao da se odlučim na konflikt. Najvažniji moj kredo bio je – ne dovesti do velike krvi. Znao sam unapred da nije moglo da prođe bez krvi. Ali mi smo izbegli najgore. Da se kod nas sve zahuhtalo, mogao je da započne i građanski rat. Pri čemu u zemlji punoj naoružanja, između ostalog i nuklearnog. I u čijim rukama bi se ono našlo, i kako bi te ruke time rukovale, teško je reći.
Predsednik Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike RSFSR Boris Jeljcin ujutru 19. avgusta stigao je u Beli dom i stao na čelo centra za otpor GKČP. Ispred Belog doma su počele da se okupljaju njegove pristalice, počele su da se postavljaju barikade. Svi su čekali juriš. Popevši se na tenk Boris Jeljcin se obratio okupljenim moskovljanima i nazvao dejstva GKČP državnim prevratom. Još uoči tih događaja bilo je jasno da Jeljcin postaje centralna figura u svojetskoj i ruskoj politici, ali upravo avgust 1991. ga je učinio liderom.
Ujutru 20. avgusta GKČP je planirao juriš na Beli dom, gde su se zasnovale demokratske snage. Ali on je bio otkazan zbog toga što armija nije podržala prevrat, a deo vojske je prešao na stranu branilaca Belog doma. Narednog dana u Moskvu se vratio Mihail Gorbačov. Članovi GKČP bili su uhapšeni. Ali i dvadeset gidna kasnije učesnici komiteta smatraju da su oni pokušali da spasu SSSR od raspada. Nisu nam dali da realizujemo naš pozitivan program, izjavio je jedan od aktivnih učesnika GKČP, zamenik predsednika Saveta odbrane SSSR Oleg Baklanov.
GKČP nije izgubio i nije dobio. Bila je izvršena izdaja, odstupanje od strane predsednika Sovjetskog Saveza Gorbačova i predsednika Vrhovnog Saveta RSFSR Jeljcina. Oni su došli na vlast pod parolama socijalizma i komunizma, ali su izvršili odstupanje. Da su nam dali vreme, mi bismo se korak po korak izvukli iz te močvare koja se formirala zahvaljujući nedelovanju predsednika Gorbačova.
Posle puča Mihail Gorbačov je faktički izgubio vlast. 23. avgusta u njegovom prisustvu Boris Jeljcin je potpisao ukaz o obustavljanju delovanja komunističke partije. A u decembru 1991. godine SSSR je prestao da postoji. Prvi i jedini predsednik SSSR do danas je uveren da je država mogla da se sačuva, promeni i usavrši. Ali istupanje GKČP bio je podsticaj za raspad SSSR, izjavio je Mihail Gorbačov.
Sve vreme govorim – Savez je mogao da se sačuva. Ali ne stari Savez, zato što je on bio birokratski. Trebalo ga je izvesti iz takvog stanja. Došlo je vreme i odavno je trebalo to pitanje da se rešava. Postojala je ideja, ona je bila položena u novi sporazum, da se stvori Savez Suverenih Država. To je pretpostavljalo nezavisnost i samostalnost. Imalo se u vidu da velika pitanja odbrane, diplomatije i strateška pitanja ekonomije treba da se rešavaju u centru, u samom Savezu. A sve ostalo republike treba da rešavaju same.
Ipak demokrate su samtrale da budućnost SSSR nije imao. U RSFSR u to vreme već se formirao nov sistem vlasti, koji je imao demokratsku osnovu. Moskovljani koji su u avgustu 1991. godine izašli na mitinge, branili su upravo nju, a ne sovjetsku prošlost i budćnost. Upravo zato im je pošlo za rukom da ne puste na vlast GKČP, tačnije zato nisu vratili na vlast Gorbačova, smatra Konstantin Truevcev, jedan od rukovodilaca fonda Živi prsten koji su formirali učesnici odbrane Belog doma, docent kateder za primenjenu politikologiju Visoke škole ekonomije.
Prvi put ljudi su dobili mogućnost da biraju sebi vlast. I tu su pokušali da im oduzmu tu mogućnost. To je bio istovremeno i protest, i zaštita legitimnosti ruske vlasti, što je dovelo do mnogih posledica. Ruska vlast se ispostavila autritetnija iz jednog razloga – izabrali su je ljudi na alternativnim izborima. A u SSSR Gorbačova je birao samo kongres i on nije dobio na taj način povrenje naroda.
Posle raspada SSSR na njegovoj teritoriji se formiralo 15 nezavisnih država. Parada suvereniteta je prošla mirno i civilizovano. Svaka od bivših republika je počela svoj sopstveni put uspostavljanja i razvoja. Niko ih nije zadržavao. Rusija kao naslednica SSSR preuzela je na sebe sve spoljne dugove. U zemlji su bile stvorene institucije tržište ekonomije, pojavili su se konkurentski izbori, sloboda reči i štampe, tradicionalni skup demokratskih sloboda. Pojavila se nova generacija političara, sada na vlast su mogli da dođu ne samo partijski činovnici, već i bivši naučni saradnici, novinari, vojna lica. Kako ističe ruski politikolog Aleksej Makarkin, aktualni premijer i predsednik Rusije su upečatljivi predstavnici generacije političara koja je napravila uspešnu karijeru posle 1991. Upravo u to vreme započelo je stvaranje pravne države u Rusiji i razvoj građanskog društva. Ali najvažnije je što se promenila svest ljudi. Došla je nova generacija, koja ne zna šta je totalitarizam, komunistička ideologija, jednopartijski sistem. I ne može da zamisli život bez slobodnog izražavanja sopstvenog mišljenja.
Izvor: Golos Rossii, foto: RIA Novosti
